Sveštenik dr Ugrin Popović: Reč koja se ne čuje

Podelite:

Možda je osnovni problem našeg naroda taj što se izdajemo kao hrišćani ali niko, ili retko ko, čita Sveto pismo redovno. Svako kuka i proklinje, a ne razume da ćemo po toj svojoj reči biti opravdani ili osuđeni, kao što je rekao Gospod, ili da se ta naša reč nikada ne vraća prazna, što bi rekao Isaija da bi ovu ekspertizu krunisali Jovanom – U početku beše Reč i Reč beše u Boga i Bog beše Reč!

Svakako to su „španska sela“ za prosečnog domaćina u Stradiji, koji čuva Tradiciju, slavi Slavu i Bog zna kako je zadovoljan sobom, što je rođen kao pravoslavan. Kao da to nešto nekome znači. Nemanje poštovanja prema sveštenstvu svakako da je deo nacionalnog folklora, te se razume po sebi, da ti ljudi nisu dostojni poštovanja, jer bi trebalo da budu savršeni i bez mane, a pošto nisu, onda za njih nema poštovanja. Zajedljivim komentarima ispratiće se svako vozilo koje sveštenik vozi, dok je tom istom narodu sasvim logično da polupismeni oligarsi pljačkaju njegovu porodicu, do sedmog kolena. To ne samo da je logično, nego je i očekivano.

Takva mazohistička perspektiva jeste realnost današnjice. Krunisana devizom – pojeo vuk magarca, i sa tim se Stradija miri! Miri i šeta, ne bi li tim svojim defetizmom omogućila ostvarenje jedne druge devize – sjaha Kurta da uzjaši Murta! I na to je Stradija navikla. Da je jašu, i jašu. A jašu je barem od 1945-te, tom logikom podilaženja masi umesto preuzimanja odgovornosti u istinskom liderstvu, koje nije u podilaženju. Možda zato masa Stradije i ne voli sveštenike, jer oni barem ne mogu da podilaze, pošto moraju da govore ono što je Sam Bog rekao. Sam Hristos. Hristos, koga je povodljivost mase razapela svojim bezubim povicima – krv njegova na nas i decu našu!

Mogu da se kladim da su upravo te reči bile na usnama naših vajnih oslobodilaca 45-te, ili Peke Dapčevića, dok je isti streljao Beograd 44-te. A onda su došli proleteri, i onda nam je bilo sve lepo. Ali, krv naše inteligencije, naših lidera i naše elite je došla na nas. Da, još u Pismu piše – roditelji jedu grožđe a deci trnu zubi. Roditelji su se izmirili sa svojim dušmanima da bi deca tih istih klala našu decu, dok se seme judino i dalje odriče njihovih jecaja, i zbog njih se dušmanima izvinjava. Šeta i izvinjava!

Stradijo, jadna si! Ne čitaš Pismo, pa ni ne vidiš rešenje. Samo kukaš i ropćeš, pa se ni ta tvoja reč ne vraća prazna. Jašu te i jahaće te, a ti ćeš samo beslovesno roptati. Roptati i šetati. Šetati, dok se deca tog judinog semena na tvojoj grbači goste, ti ćeš i dalje biti zadovoljna njihovim mrvicama, sa slobodom, kao mantrom današnjice, na usnama! Ti ćeš ostati u okovima tog svog vlastitog slepila, jer pisano je – oči imaju i ne vide.

 

Mislite o tome!

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here