Свештеник др Угрин Поповић: Шетњом до 2019 или “Лаку ноћ граћанска Србијо!”

Поделите:

 

Туга и понижење, праћено бесом и муклим роптањем. Лајањем, може се рећи. Јадна и напаћена Србија се привикла да буде нечија Страдија. Полуписмени и јадни људи, као лак плен префриганих моћника, у вечитој улози жртве. Али, жртве која пати од Штокхолмског синдрома, те зато џелати никако да „сјашу“ са свог места егзекутора, па ма какву егзекуцију они направили.

Човека, Државу, Бога??? – ма, као и да је битно, јер санкције таквима јесу незамисливе. А, народ је толико бедан да је и заборавио да је створен за достојанство. Е, зато он ником и не пружа част! Али, зато јесте сервилан и безубо насмејан свом џелату, док му исти масти омчу. Да, њему ће се насмејати и бити пријатан. Свакако, док овај не окрене леђа. А онда ће оплести по њему. Ни мало чојствено, али то већ јесте бездан у којем смо! Немамо кичму за јунаштво, јер смо се добровољно одрекли чојства. Зато лижемо табане оних који нас газе.

Ту колективну помиреност са улогом жртве, иницирали су изгубљени ратови. Пре тога, изгубљена част. А данас – изгубљено достојанство. И то је плански урађено, а самом човеку, немоћ је усађена.

Шетња од Градске болнице преко Новог гробља до Карабурме, открива све!

У ходнику болнице, старија жена, изразито жуте и нездраве боје, лежи. Поред ње пролазе као поред „турског гробља“. Као поред нечег, а не неког. Што је најгоре, то се свима по себи разуме. То да старија жена лежи у ходнику болнице, на кревету који има точкове, и која чека…? Шта она чека? Или, можда боље питање – шта ли ми чекамо, и чему се надамо, када смо дозволили да наши стари, на тај начин, свој последњи удах имају? Окружени незнанцима, са јасном свешћу колико су сами, и поред кревета, другима невидљиви? Да, чему се надамо?

До Новог гробља родио се закључак! Како је могуће имати самопоштовање када се остварује до 30.000. динара зараде? Како имати поштовање према жртви, да се човек школује, када полуписмени и бескурпулозни, зарађују баснословно више. А, наша могућност је на новоу оне жене из ходника Градске болнице. Бол спознаје тога је љута као отров… а тада се и рађа одлука да себе суштински не поштујемо, јер немамо квалитете, ради којих ће се наша деца поносити нама. А не некима, од којих и ми сами зазиремо.

Да, почивај у миру, грађанска Србијо!

А, ово јесте била илуминација, као увертира погледа на Ново гробље, и нову, енглеску травицу, испред самог улаза у здање. Види се раскош, види се брига! Истакнуто је на двојезичној табли, да је ово гробље на мапи европских гробаља. Да је незаобилазно! И заиста, енглеска травица, леп проток саобраћаја, али без заустављања, као Ада своје врсте, у односу на Рузвелтову. Свака част! Можда би било боље да директора београдских гробаља запослимо као директора београдских болница, па и тамо да никне нека енглеска травица. Па, и тамо да се неко о некоме стара!

А онда Карабурма, и графит добродошлице:

„За сваког госта три грама доста!“

Шетај Србијо, и не заборави да са Албанијом више немаш границу! Шетај Србијо, и потруди се да умреш млада! Шетај Србијо, и сретна ти Нова 2019-та!

Свештеник др Угрин Поповић

ВИДОВДАН

Поделите:

3 Коментари

  1. Жито зрело оче – жањи! Не кажем да осуђујеш, но, видим, жалиш. Сам си био на обе стране, ето ти, уз Дар Свештенства “српа” – жањи. Но…мислим да је наивно самому Жетеоцу ући у поље несагчедиво. Треба браћу сазвати, жетву испланирати; вршидну и житнице припремити

    Мен’ се чини да жита не мањка, да Житница, још од предака нам има(де)мо; да су се Жетоци годинама учили и окитили срповима искованим…а Жетва слаба! До кога ли је? Банкари, секташи, НВОовци, тајкуни, полтрони, џабачебароши, разно-разна тандркала и причала њиву газе – но Жетва слаба! До кога ли је појнавише? Ваља се, оче, руаве засукат’, браћу сабрат ПОНАЈПРИЈЕ, па ондак најприје устати на оне што Њиву газе и жито златно – не дати им да газе! Па онак поред браће Жетеоца позватуи и оне што воду носе. Некако се чини да су српови о клин окачени, да Жетоци не мереаче млого рукаве засукат’, на жегу изић’, па…не-мере се Њива жети из фотеље, не-мере. Не-мере се без зноја и опекотина макар првог степена.

    Помјани.

  2. “Како је могуће имати самопоштовање када се остварује до 30.000. динара зараде?” – ЧИЈИ је ово свештеник писао? Откад се Црква моли долару и динару?… Очекивао сам, макар да буде поменуто (не и “споменуто”, како новопечени говоре и пишу), ТитИно идејно вођство за устав из 1974. године. Ал’ ни слова… Природан закључак овог текста могао би да гласи: “Живео друг Стаљин, а и друг Ђилас!”

  3. Које ратове “изгубили” побогу, оче?
    Па ми смо 10 година држали мостобран да се Руси пресаберу и пробуде из свог демократског сна. Обавили смо што и у сваком великом рату – обезбедили Русима одлагање. Сад је на њима да се врате и ослободе нас – за следећу прилику.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here