Свештеник др Угрин Поповић: Страх Господњи и интернет пастуви

Поделите:

     

Постоје две врсте страха. Онај који је благословен од Бога, и онај који то није. Штавише, који је у директној супротности са вером у Њега. Ми живимо у ери неблагословеног страха, који се рефундира френетичним емотиконима љутње. То треба барем схватити, ако је већ немогуће себе у томе исконтролисати. Али, добро… ево неких конкретних, и применљивих предлога, који ће свакако помоћи у нашем преображају од виртуелних јунака, у реалне хероје свакодневице. Не треба уопште помињати колико ће та, и таква промена, учинити саму државу бољом. Много више него ваши „јуначки“ коментари, који сем празног слова, и емотикона љутње, реално ништа, али ништа, не мењају. Нити кога занимају. Нити коме требају. Осим можда вама, да поднесете властити кукавичлук класичног нетт пастува, који је у збиљи неурастенични пекинезер. Да, од виртуелног јунака до реалне кукавице, брзина нетт-а је пресудна. Чини ми се да је митрополит Јован написао дело „Од маске до личности“, а данас нетт пастуви исписују трагикомичну истину Страдије – „Од емотикона љутње до сервилних осмеха“. Ипак, најгласнији су они који се не чују. Ми живимо у ери буке. У ери емотикона. У ери када се свако вече „убија“ целокупна Хрватска, сви Шиптари са Косова, разни извршитељи, СНС ботови, и тд и тд а у збиљи је само Стојанка то „херојство“ конкретизовала у реалном времену. Она о томе није причала, нити је коме претила. Само је урадила. Вероватно ни не знате о коме говорим (овде иде емотикон које се смеје отворених устију, две тачке и латинично Д).

Но, вратимо се страху. Благословени страх је страх Господњи. То не значи да треба да се плашимо Бога, већ да имамо страхопоштовање према несазнајној реалности која јесте Он. Он „који тако заволе“ нас. Из разлога које ми не можемо разумети, нити ћемо икада у целости то моћи. Ипак, Он „тако заволе нас да је и Сина свога јединородног дао да свако ко поверује у њега има живот вечни“. (Јн. 3:16) Страх Господњи доноси благослове и добробит. Он је почетак мудрости и води ка добром разумевању (Пс. 111:10). Само будале презиру мудрост и дисциплину (Прем. 1:7). Страх Господњи води ка животу, одмору, миру и задовољству (Прич. 19:23). Он је извор живота (Прич. 14:27) и пружа нам сигурност и заклон (Прич. 14:26). Страх Господњи је повезан са другом заповешћу Декалога. Узимање Његовог имена узалуд је сваки пут када „знате“ о Њему. Сваки пут када тим знањем ускратите и себе и другог Његовог присуства. Наравно, говорим о Причешћу, или о свести одређене врсте људи која мисли да Бог треба управо њих не би ли заштитио себе!?!? Да, звучи комично али зар није тако, ако погледамо шта јесте заправо иза тобожње приче о достојности? Дакле, ти људи се плаше да ће неко… шта? Умањити Бога? Повредити Га? Њега, који је ради нас истрпео крсну жртву? Био шибан? Био изругиван? Трпео психофизичке боли које су кулминирале Његовим криком – „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“!?!?!? А, то није само тамо неки бог већ Његов Отац! Онај у чије руке је препустио вољу своју. Дакле, таквог једног Богочовека неко треба бранити. Или, још гора прелест, мислити да таквом једном Богочовеку уопште и треба ваша одбрана?!? Мислим, шта рећи? Али, РЕАЛНО – шта рећи?!?

Међутим, друга врста страха уопштре није благотворна нити благословена. То је дух страха који ап. Павле помиње: „Није нам, наиме, Бог дао плашљивог духа. Него духа силе и љубави и разборитости.“ (2. Тим. 1:7). Дух плашљивости, полтронства, прорачунатости не долази од Бога. Ипак, дешава се да се уплашимо, да будемо обузети духом страха. Поверење у Бога решава то. Љубав према Богу, дакле. Не квази јунаштво нетт пастува!

„У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх има казну; а ко се боји није дошао до савршенства у љубави.“ (1. Јн. 4:18). Но, нико од нас није савршен. Бог то зна зато нам и од 1. Мојсијеве па до Откривења, поручује – „Не бојте се“! Знате ли да је та заповест поновљена 365 пута? За сваки дан у години, а тада се чак није тако ни рачунала година. Видите како Бог ради? За сваку генерацију, властити закључак али опет исто слово, иста порука. Зато треба умукнути са својим „знањима“ и радовати се Његовој љубави. И то је добар први корак.

„Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје.“ (Ис. 41:10).

Када научимо да верујемо Богу, нећемо се више плашити човека – „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек?“ (Пс. 56:11). „Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у Њега.“ (Јов 13:15) – напокон ћемо бити у могућности да дамо своје сведочанство да је то заиста тако, као некада Давид – „Нека се радују сви што у теби уточиште траже, нека се довека веселе које ти заклањаш, нека кличу они који твоје име љубе.“ (Пс. 5:11).

Или, не… остаћемо нетт пастуви, виртуални јунаци, који сваке вечери убијају по једну Хрватску, милионе Шиптара са Косова, решавају борачка питања својим саркастичним коментарима, боре се против суровости извршитеља својим непоколебљивим емотиконима мржње….

Мислите о томе!

Свештеник др Угрин Поповић

ВИДОВДАН

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here