Sveštenik dr Ugrin Popović: Strah Gospodnji i internet pastuvi

Podelite:

     

Postoje dve vrste straha. Onaj koji je blagosloven od Boga, i onaj koji to nije. Štaviše, koji je u direktnoj suprotnosti sa verom u Njega. Mi živimo u eri neblagoslovenog straha, koji se refundira frenetičnim emotikonima ljutnje. To treba barem shvatiti, ako je već nemoguće sebe u tome iskontrolisati. Ali, dobro… evo nekih konkretnih, i primenljivih predloga, koji će svakako pomoći u našem preobražaju od virtuelnih junaka, u realne heroje svakodnevice. Ne treba uopšte pominjati koliko će ta, i takva promena, učiniti samu državu boljom. Mnogo više nego vaši „junački“ komentari, koji sem praznog slova, i emotikona ljutnje, realno ništa, ali ništa, ne menjaju. Niti koga zanimaju. Niti kome trebaju. Osim možda vama, da podnesete vlastiti kukavičluk klasičnog nett pastuva, koji je u zbilji neurastenični pekinezer. Da, od virtuelnog junaka do realne kukavice, brzina nett-a je presudna. Čini mi se da je mitropolit Jovan napisao delo „Od maske do ličnosti“, a danas nett pastuvi ispisuju tragikomičnu istinu Stradije – „Od emotikona ljutnje do servilnih osmeha“. Ipak, najglasniji su oni koji se ne čuju. Mi živimo u eri buke. U eri emotikona. U eri kada se svako veče „ubija“ celokupna Hrvatska, svi Šiptari sa Kosova, razni izvršitelji, SNS botovi, i td i td a u zbilji je samo Stojanka to „herojstvo“ konkretizovala u realnom vremenu. Ona o tome nije pričala, niti je kome pretila. Samo je uradila. Verovatno ni ne znate o kome govorim (ovde ide emotikon koje se smeje otvorenih ustiju, dve tačke i latinično D).

No, vratimo se strahu. Blagosloveni strah je strah Gospodnji. To ne znači da treba da se plašimo Boga, već da imamo strahopoštovanje prema nesaznajnoj realnosti koja jeste On. On „koji tako zavole“ nas. Iz razloga koje mi ne možemo razumeti, niti ćemo ikada u celosti to moći. Ipak, On „tako zavole nas da je i Sina svoga jedinorodnog dao da svako ko poveruje u njega ima život večni“. (Jn. 3:16) Strah Gospodnji donosi blagoslove i dobrobit. On je početak mudrosti i vodi ka dobrom razumevanju (Ps. 111:10). Samo budale preziru mudrost i disciplinu (Prem. 1:7). Strah Gospodnji vodi ka životu, odmoru, miru i zadovoljstvu (Prič. 19:23). On je izvor života (Prič. 14:27) i pruža nam sigurnost i zaklon (Prič. 14:26). Strah Gospodnji je povezan sa drugom zapovešću Dekaloga. Uzimanje Njegovog imena uzalud je svaki put kada „znate“ o Njemu. Svaki put kada tim znanjem uskratite i sebe i drugog Njegovog prisustva. Naravno, govorim o Pričešću, ili o svesti određene vrste ljudi koja misli da Bog treba upravo njih ne bi li zaštitio sebe!?!? Da, zvuči komično ali zar nije tako, ako pogledamo šta jeste zapravo iza tobožnje priče o dostojnosti? Dakle, ti ljudi se plaše da će neko… šta? Umanjiti Boga? Povrediti Ga? Njega, koji je radi nas istrpeo krsnu žrtvu? Bio šiban? Bio izrugivan? Trpeo psihofizičke boli koje su kulminirale Njegovim krikom – „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“!?!?!? A, to nije samo tamo neki bog već Njegov Otac! Onaj u čije ruke je prepustio volju svoju. Dakle, takvog jednog Bogočoveka neko treba braniti. Ili, još gora prelest, misliti da takvom jednom Bogočoveku uopšte i treba vaša odbrana?!? Mislim, šta reći? Ali, REALNO – šta reći?!?

Međutim, druga vrsta straha uopštre nije blagotvorna niti blagoslovena. To je duh straha koji ap. Pavle pominje: „Nije nam, naime, Bog dao plašljivog duha. Nego duha sile i ljubavi i razboritosti.“ (2. Tim. 1:7). Duh plašljivosti, poltronstva, proračunatosti ne dolazi od Boga. Ipak, dešava se da se uplašimo, da budemo obuzeti duhom straha. Poverenje u Boga rešava to. Ljubav prema Bogu, dakle. Ne kvazi junaštvo nett pastuva!

„U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi.“ (1. Jn. 4:18). No, niko od nas nije savršen. Bog to zna zato nam i od 1. Mojsijeve pa do Otkrivenja, poručuje – „Ne bojte se“! Znate li da je ta zapovest ponovljena 365 puta? Za svaki dan u godini, a tada se čak nije tako ni računala godina. Vidite kako Bog radi? Za svaku generaciju, vlastiti zaključak ali opet isto slovo, ista poruka. Zato treba umuknuti sa svojim „znanjima“ i radovati se Njegovoj ljubavi. I to je dobar prvi korak.

„Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.“ (Is. 41:10).

Kada naučimo da verujemo Bogu, nećemo se više plašiti čoveka – „U Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti čovek?“ (Ps. 56:11). „Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u Njega.“ (Jov 13:15) – napokon ćemo biti u mogućnosti da damo svoje svedočanstvo da je to zaista tako, kao nekada David – „Neka se raduju svi što u tebi utočište traže, neka se doveka vesele koje ti zaklanjaš, neka kliču oni koji tvoje ime ljube.“ (Ps. 5:11).

Ili, ne… ostaćemo nett pastuvi, virtualni junaci, koji svake večeri ubijaju po jednu Hrvatsku, milione Šiptara sa Kosova, rešavaju boračka pitanja svojim sarkastičnim komentarima, bore se protiv surovosti izvršitelja svojim nepokolebljivim emotikonima mržnje….

Mislite o tome!

Sveštenik dr Ugrin Popović

VIDOVDAN

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here