Свештеник др Угрин Поповић: Сузе Нотр Дам-а!

Поделите:

       

 

Бог не кажњава, Он једноставно дозволи да ми сами себе казнимо. Пошто ова наша пала природа само ка томе иде. Нотр Дам је показање суровог корена зла, које се камуфлирао у хуманитарном ангажману, смејући се иронији овог палог постојања, јер се управо њиме поново разапиње Христос.

Христос, који није донео никакве догматске новине, или учења, или тумачења… па ма колико ми желели то, већ пре свега једну социјалну реформу, приступу другом људском бићу. Зато је у Његов рај први ушао разбојник. А, зато је и пакао метафора, којом је покушао да нагласи ту своју социјалну реформу. Да њоме подвуче како пред Богом нема „повлашћених“. Ипак, од тада до данас, само „повлашћени“ улазе у рај. Да ли «повлашћени» својим рођењем, или богатством, или учењем, или целибатом, или… свим оним што је Христос покушао да искорени из људске свести, својом причом о богаташу и Лазару. У суштини та прича јесте показање колико Га заиста нисмо добро разумели у својој болесној жељи да будемо „повлашћени“!

Прикупљених 1.000.000.000 евра за рестаурацију Нотр Дама представља ту ироничну шалу зла. Та сума је показање да је камен вреднији од човека. Јуче, као и данас. Јуче, када је Христос рекао: „Срушите овај храм и ја ћу га за три дана подићи.“ (Јн. 2:19), као и данас када је Нотр Дам изгорео, нико није разумео Христа да говори о Свом телу. Нико није схватио да човек јесте мерило наше љубави према Богу. А то је и покушао да нагласи у својој причи о Страшном суду, где у рај иду они који су „учинили једном од ове моје најнезнатније браће, мени сте учинили“ (Мт. 25:40), док у вечну казну иду они који то нису „учинили једном од ових најнезнатнијих, нисте учинили ни мени.“ (Мт 25:45).

Међутим, тај Христов покушај је остао слабо запажен. Од дрвета се није видела шума. Од превелике жеље да се покаже, и докаже, постојање пакла, и суда, и Геене огњене, остала је незапажена сама поента приче – да љубав према Богу показујемо љубављу према човеку!

Рушевине Нотр Дама су сведок тога, можда и сама изградња, ко зна? Ко зна колико је дечијих суза у тај камен узидано? Оно што знамо јесте да многе друге дечије сузе ће тек бити узидане, јер помоћ неће отићи њима, него камену. Камену, који је важнији!

Но, као што рекох, изгледа да смо ми Њега слабо разумели! Прича о богаташу и Лазару јесте сведок тога. Вратимо се зато поново њој.

Шта ми мислимо да је рекао, и како ми мислимо да своје заблуде о паклу, митарствима, огњу неугасивом, и тд и тд… пројектујемо на Његове речи, док је Он искомуницирао (заправо покушао) управо ту Своју социјалну реформу у којој, и по којој, је могуће да богаташ (један од „повлашћених“ коме је било загарантовано тзв наручје Аврамово) склизне у понор бивства, јер није видео Лазара. Јер није видео човека!

Ох, драги моји, мислите да претерујем сада? Па ДА! Вечити «борци за пакао» ову причу једноставно неће да схвате као метафору социјалног угњетавања „повлашћених“ оног времена, већ као Богом дану истину да Геена огњена није просто једно сагоревајуће ђубриште источно од Јерусалима, већ загарантована дестинација свих оних који нису „повлашћени“. И то је већ доказ по себи колико се мало чујемо, колико мало, или ни мало, видимо Христа једни у другима.

Али, нема везе… барем су нам храмови златни!

Мислите о томе…

Свештеник др Угрин Поповћ

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here