Sveštenik dr Ugrin Popović: Suze Notr Dam-a!

Podelite:

       

 

Bog ne kažnjava, On jednostavno dozvoli da mi sami sebe kaznimo. Pošto ova naša pala priroda samo ka tome ide. Notr Dam je pokazanje surovog korena zla, koje se kamuflirao u humanitarnom angažmanu, smejući se ironiji ovog palog postojanja, jer se upravo njime ponovo razapinje Hristos.

Hristos, koji nije doneo nikakve dogmatske novine, ili učenja, ili tumačenja… pa ma koliko mi želeli to, već pre svega jednu socijalnu reformu, pristupu drugom ljudskom biću. Zato je u Njegov raj prvi ušao razbojnik. A, zato je i pakao metafora, kojom je pokušao da naglasi tu svoju socijalnu reformu. Da njome podvuče kako pred Bogom nema „povlašćenih“. Ipak, od tada do danas, samo „povlašćeni“ ulaze u raj. Da li «povlašćeni» svojim rođenjem, ili bogatstvom, ili učenjem, ili celibatom, ili… svim onim što je Hristos pokušao da iskoreni iz ljudske svesti, svojom pričom o bogatašu i Lazaru. U suštini ta priča jeste pokazanje koliko Ga zaista nismo dobro razumeli u svojoj bolesnoj želji da budemo „povlašćeni“!

Prikupljenih 1.000.000.000 evra za restauraciju Notr Dama predstavlja tu ironičnu šalu zla. Ta suma je pokazanje da je kamen vredniji od čoveka. Juče, kao i danas. Juče, kada je Hristos rekao: „Srušite ovaj hram i ja ću ga za tri dana podići.“ (Jn. 2:19), kao i danas kada je Notr Dam izgoreo, niko nije razumeo Hrista da govori o Svom telu. Niko nije shvatio da čovek jeste merilo naše ljubavi prema Bogu. A to je i pokušao da naglasi u svojoj priči o Strašnom sudu, gde u raj idu oni koji su „učinili jednom od ove moje najneznatnije braće, meni ste učinili“ (Mt. 25:40), dok u večnu kaznu idu oni koji to nisu „učinili jednom od ovih najneznatnijih, niste učinili ni meni.“ (Mt 25:45).

Međutim, taj Hristov pokušaj je ostao slabo zapažen. Od drveta se nije videla šuma. Od prevelike želje da se pokaže, i dokaže, postojanje pakla, i suda, i Geene ognjene, ostala je nezapažena sama poenta priče – da ljubav prema Bogu pokazujemo ljubavlju prema čoveku!

Ruševine Notr Dama su svedok toga, možda i sama izgradnja, ko zna? Ko zna koliko je dečijih suza u taj kamen uzidano? Ono što znamo jeste da mnoge druge dečije suze će tek biti uzidane, jer pomoć neće otići njima, nego kamenu. Kamenu, koji je važniji!

No, kao što rekoh, izgleda da smo mi Njega slabo razumeli! Priča o bogatašu i Lazaru jeste svedok toga. Vratimo se zato ponovo njoj.

Šta mi mislimo da je rekao, i kako mi mislimo da svoje zablude o paklu, mitarstvima, ognju neugasivom, i td i td… projektujemo na Njegove reči, dok je On iskomunicirao (zapravo pokušao) upravo tu Svoju socijalnu reformu u kojoj, i po kojoj, je moguće da bogataš (jedan od „povlašćenih“ kome je bilo zagarantovano tzv naručje Avramovo) sklizne u ponor bivstva, jer nije video Lazara. Jer nije video čoveka!

Oh, dragi moji, mislite da preterujem sada? Pa DA! Večiti «borci za pakao» ovu priču jednostavno neće da shvate kao metaforu socijalnog ugnjetavanja „povlašćenih“ onog vremena, već kao Bogom danu istinu da Geena ognjena nije prosto jedno sagorevajuće đubrište istočno od Jerusalima, već zagarantovana destinacija svih onih koji nisu „povlašćeni“. I to je već dokaz po sebi koliko se malo čujemo, koliko malo, ili ni malo, vidimo Hrista jedni u drugima.

Ali, nema veze… barem su nam hramovi zlatni!

Mislite o tome…

Sveštenik dr Ugrin Popovć

Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here