Свештеник Стеван Стефановић: Достојевски, роман Идиот, лепота ће спасити свет

Поделите:

 

Достојевски је током седамдесетих година деветнаестог века, посебно на њиховом крају, био на врхунцу славе, а нарочито након објављивања његовог монументалног дела: Идиот. Тада је чак је Толстој, са којим се никада није срео, признао да је Достојевски, не само највећи писац, већ и највећи мислилац Русије.

Сваки читаоц романа Достојевског примећује одмах да су ликови у књигама овог руског писца другачији у односу на ликове у романима било ког другог аутора. Достојевски не мора да нам своје јунаке физички описује, њихови психолошки портрети су тако снажни, тако доминантни да их ми имамо пред собом док читамо, није нам потребан физички опис. Ми једва да знамо како су изгледали Раскољников, Соња, Дуња, Иван и Димитрије Карамазов, такође не знамо како су изгледали Алексеј Иванович и Паолина Александрова из Коцкара. „Младић“ или Гољаткин из Двојника, дат нам је само психолошки портрет.

Др Чиз, руски психијатар, каже да је Достојевски у својим романима потпуно описао и дао психолошки профил за двадесетпет различитих типова личности. Достојевски је тако утицао и на Фројда и Јунга, позната је Фројдова студија о Достојевском, а постоје нешто мање познате две студије Алфреда Адлера психоаналитичара, творца психологије личности, о руском писцу. Адлер каже да је психологија дар Достојевског Европи.

Стефан Цвајг један од најзначајнијих биографа Достојевског каже: Као што Леонардо црта аномалије тамо где оне излазе из обичне форме, тако руски писац слика човекову душу у тренутку претераности, готово у секунди када се човек нагиње преко граница својих могућности…“

Достојевски је тако велики егзистенцијалиста, али није философ. Не расправља о етици, већ јој даје конкретан израз кроз описе живота ликова о којима говори: патња лика је патња читаоца, страдање лика је страдање читаоца, сумње и дилеме ликова су сумње и дилеме читаоца.

Жан Пол Сартр каже: „Шта ће урадити Рогожин, главни јунак романа Идиот, не знамо ни он, а ни ја; Ја знам да ће он поново видети своју грешну љубавницу, али ипак не могу погодити да ли ће се савладати или ће га бес одвести до убиства, он је слободан. Ја се увлачим у њега и ето га, он себе чека са мојим чекањем, он се боји себе у мени, он живи…“

Роман Идиот је дело које је најзначајније по мноштву ликова, по високом степену концентрације радње и невероватној брзини којом се радња одвија. Читава радња романа смештена је у осам дана. Док у Злочину и казни, лоше материјално стање изазива патњу, страдање и деградацију породице, у Идиоту прича је обрнута. Сви ликови су баснословно богати, бацају читаве пакете са новцем у ватру.  У сваком смислу страдају они са највише друштвене лествице.

Сусрет читаоца са Идиотом представља својеврсни егзистенцијални потрес за читаоца. Писац се бави најтананијим и најнеухватљивијим странама људског постојања…

„ … Лепота ће спасити свет…“ је једна од централних тема романа. Она се развија кроз четвороугао главних јунака, посебно кроз два најважнија женска лика. Настасија Филиповна је прва у плејади фантастичних жена у опусу Ф. М. Достојевског, са изузетно јаким деструктивним нагоном.

Друга лепотица, Аглаја је кћи генерала, лепа „готово као Настасија Филиповна“, самовољна, ћудљива и својеглава. Писац маестрално описује сукоб ове две жене, заједно са мотивима љубави, љубоморе, страсти, новца, еротске привлачности…

Достојевски је писао А.Мајкову из Женеве: „Одавно ме мучи једна мисао, али се бојим да од ње створим роман зато што је сувише тешка, то је идеја да насликам савршеног човека…“ У писму Ивановној, којој је роман и посвећен, наставља: „Сви писци и наши и Европски који су покушали да насликају савршено лепо, увек су подбацивали јер је задатак неизмеран. Савршено лепо је идеал, а идеал ни наш ни западне Европе није још ни издалека формиран. На свету постоји само једна савршено лепа личност, а то је Христос…“

Достојевски ствара лик са необичном духовном хармонијом, ствара своју савршену личност: кнеза Мишкина, најбезазленијег јунака у светској књижевности. Он опрашта све увреде, Гања га шамара, он му опрашта, Бурдовски га обмањује Мишкин дели своје имање са њим, Рогожин хгоће да га убије, он се братими са њим. Покушава да оживи Настасију Филиповну и жртвује себе да би њу спасио, потпуно мења Аглају и њене односе према свету и другима. Својим особинама кнез Мишкин разоружава људе око себе. Писац је дао свом јунаку такав сјај да га ништа из спољњег света у који он долази не може замрачити. С друге стране, Достојевски ствара кнеза Мишкина без одбране, потпуно отвореним за оно најлепше и оно најстрашније…

Достојевски у овом роману приказује сам врх Петроградског друштва… Читава галерија ликова у Идиоту представља персонификацију порока: разврата, пакости, љубоморе, зависти, гордости, сујете, похлепе, грамзивости…

Кнез Мишкин болује од епилепсије, Достојевски свом омиљеном јунаку даје своју болест. То је од пресудног значаја за разумевање његовог карактера и уопште овог лика, на који је епилепсија оставила дубок, страшан траг.

Читава је плејада славних писаца који болују од епилепсије. У неким источњачким културама свештеници су бирани једино међу епилептичарима. Управо због стања које се у психијатрији назива „аура“. То је стање у којима епилептичари падају у транс и имају своја чувена виђења. Епилептичар је био и Александар македонски и Наполеон, пророк Мухамед, Луис Керол. Мухамед пише у курану да је оборио крчаг са водом и онда обишао рај три пута пре него што се вода из крчага просипала, а реч је управо о пар секунди  стања ауре пре напада епилепсије. Када Луис Керол описује пад Алисе из земље чуда у рупу на почетку романа, реч је такође о епилептичном паду.

Критичари и тумачи Достојевског који су се бавили биографијом великог писца, као и они који су били оптерећени психоанализом, сматрали су да је веома важно то што управо Мишкин болује од исте болести као и писац.

Писац му даје мисију: кнез Мишкин долази у Русију, онако како Христос долази у свет, нудећи љубав, затим своју доброту и лепоту, да њоме спаси свет. Он је странац у свету у који улази, као и у свету уопште, са својим осећањем раја који носи у себи, са својом јеванђељском логиком… у Идиоту Достојевски је направио атмосферу да је само постојање као такво рајско и створио тако јединствени спој трагедије и лакрдије, неупоредив са било чим из светске књижевности. Достојевском Мишкинова епилепсија управо зато и служи да покаже да је само постојање, сама људска егзистенција, само присуство у свету – срећа. Да ништа за срећу није потребно осим да се постоји. У овоме се најбоље огледа егзистенцијализам Достојевског.

Као и сви велики писци, Достојевски се сусреће са огромним проблемом када покушава да створи потпуно позитивног јунака. Добар човек Достојевског је Идиот. Да апсолутна доброта и безазленост кнеза Мишкина не би била донкихотовски смешна, савршено добар човек је идиот. Само идиот може бити добар.

Доброта није довела до циља. Није препородила средину. Кнез свуда дела најбоље могуће, увек из најбоље намере и на сваком кораку греши. Резултат његове мисије је катастрофалан, он несвесно упропашћује свој живот и живот својих ближњих. Рогожин постаје убица, Настасија убијена, Аглаја остаје заувек презрена од своје породице и повређена и коначно доживљава потпуни морални и финансијски пад. Сам Мишкин поново тоне у идиотизам. Трагика главног јунака је показала да доброта није снага која може пробразити свет, доброта заслужује атрибут идиотизма, доброта је идиотизам.

Кнез Мишкин види у туђем проблему свој проблем, у туђој патњи своју патњу, саживљава се са сваким који страда и таква његова делатност га води до самоуништења. Он покушава да у муци и невољи сваког од њих узме учешће и  не успева. Доброта и лепота овај роман претварају у трагедију. Лепота неоплемењена Христовом Личношћу води у суноврат.

Савршен човек у етичком смислу, апсолутна доброта према свима и љубав не спасавају никог. Омиљени јунак Достојевског је уједно и најтрагичнији. Кнез Мишкин представља Христа, међутим његова мисија као Христа је безуспешна. И поред његове пожртвоване доброте, дешавају се трагедије, које у свој вртлог увлаче и њега самог. Свет не може спасити човек, већ само Богочовек.

У овоме је смисао трагичне личности кнеза Мишкина. Сам човек својим силама, не може спасити свет, нити своје ближње, па чак и ако себе жртвује. Доброта и лепота као идеали не могу бити носиоци људске среће нити спасења. Свет може спасити само Христос…

Свештеник Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here