Sveštenik Stevan Stefanović: Dostojevski, roman Idiot, lepota će spasiti svet

Podelite:

 

Dostojevski je tokom sedamdesetih godina devetnaestog veka, posebno na njihovom kraju, bio na vrhuncu slave, a naročito nakon objavljivanja njegovog monumentalnog dela: Idiot. Tada je čak je Tolstoj, sa kojim se nikada nije sreo, priznao da je Dostojevski, ne samo najveći pisac, već i najveći mislilac Rusije.

Svaki čitaoc romana Dostojevskog primećuje odmah da su likovi u knjigama ovog ruskog pisca drugačiji u odnosu na likove u romanima bilo kog drugog autora. Dostojevski ne mora da nam svoje junake fizički opisuje, njihovi psihološki portreti su tako snažni, tako dominantni da ih mi imamo pred sobom dok čitamo, nije nam potreban fizički opis. Mi jedva da znamo kako su izgledali Raskoljnikov, Sonja, Dunja, Ivan i Dimitrije Karamazov, takođe ne znamo kako su izgledali Aleksej Ivanovič i Paolina Aleksandrova iz Kockara. „Mladić“ ili Goljatkin iz Dvojnika, dat nam je samo psihološki portret.

Dr Čiz, ruski psihijatar, kaže da je Dostojevski u svojim romanima potpuno opisao i dao psihološki profil za dvadesetpet različitih tipova ličnosti. Dostojevski je tako uticao i na Frojda i Junga, poznata je Frojdova studija o Dostojevskom, a postoje nešto manje poznate dve studije Alfreda Adlera psihoanalitičara, tvorca psihologije ličnosti, o ruskom piscu. Adler kaže da je psihologija dar Dostojevskog Evropi.

Stefan Cvajg jedan od najznačajnijih biografa Dostojevskog kaže: Kao što Leonardo crta anomalije tamo gde one izlaze iz obične forme, tako ruski pisac slika čovekovu dušu u trenutku preteranosti, gotovo u sekundi kada se čovek naginje preko granica svojih mogućnosti…“

Dostojevski je tako veliki egzistencijalista, ali nije filosof. Ne raspravlja o etici, već joj daje konkretan izraz kroz opise života likova o kojima govori: patnja lika je patnja čitaoca, stradanje lika je stradanje čitaoca, sumnje i dileme likova su sumnje i dileme čitaoca.

Žan Pol Sartr kaže: „Šta će uraditi Rogožin, glavni junak romana Idiot, ne znamo ni on, a ni ja; Ja znam da će on ponovo videti svoju grešnu ljubavnicu, ali ipak ne mogu pogoditi da li će se savladati ili će ga bes odvesti do ubistva, on je slobodan. Ja se uvlačim u njega i eto ga, on sebe čeka sa mojim čekanjem, on se boji sebe u meni, on živi…“

Roman Idiot je delo koje je najznačajnije po mnoštvu likova, po visokom stepenu koncentracije radnje i neverovatnoj brzini kojom se radnja odvija. Čitava radnja romana smeštena je u osam dana. Dok u Zločinu i kazni, loše materijalno stanje izaziva patnju, stradanje i degradaciju porodice, u Idiotu priča je obrnuta. Svi likovi su basnoslovno bogati, bacaju čitave pakete sa novcem u vatru.  U svakom smislu stradaju oni sa najviše društvene lestvice.

Susret čitaoca sa Idiotom predstavlja svojevrsni egzistencijalni potres za čitaoca. Pisac se bavi najtananijim i najneuhvatljivijim stranama ljudskog postojanja…

„ … Lepota će spasiti svet…“ je jedna od centralnih tema romana. Ona se razvija kroz četvorougao glavnih junaka, posebno kroz dva najvažnija ženska lika. Nastasija Filipovna je prva u plejadi fantastičnih žena u opusu F. M. Dostojevskog, sa izuzetno jakim destruktivnim nagonom.

Druga lepotica, Aglaja je kći generala, lepa „gotovo kao Nastasija Filipovna“, samovoljna, ćudljiva i svojeglava. Pisac maestralno opisuje sukob ove dve žene, zajedno sa motivima ljubavi, ljubomore, strasti, novca, erotske privlačnosti…

Dostojevski je pisao A.Majkovu iz Ženeve: „Odavno me muči jedna misao, ali se bojim da od nje stvorim roman zato što je suviše teška, to je ideja da naslikam savršenog čoveka…“ U pismu Ivanovnoj, kojoj je roman i posvećen, nastavlja: „Svi pisci i naši i Evropski koji su pokušali da naslikaju savršeno lepo, uvek su podbacivali jer je zadatak neizmeran. Savršeno lepo je ideal, a ideal ni naš ni zapadne Evrope nije još ni izdaleka formiran. Na svetu postoji samo jedna savršeno lepa ličnost, a to je Hristos…“

Dostojevski stvara lik sa neobičnom duhovnom harmonijom, stvara svoju savršenu ličnost: kneza Miškina, najbezazlenijeg junaka u svetskoj književnosti. On oprašta sve uvrede, Ganja ga šamara, on mu oprašta, Burdovski ga obmanjuje Miškin deli svoje imanje sa njim, Rogožin hgoće da ga ubije, on se bratimi sa njim. Pokušava da oživi Nastasiju Filipovnu i žrtvuje sebe da bi nju spasio, potpuno menja Aglaju i njene odnose prema svetu i drugima. Svojim osobinama knez Miškin razoružava ljude oko sebe. Pisac je dao svom junaku takav sjaj da ga ništa iz spoljnjeg sveta u koji on dolazi ne može zamračiti. S druge strane, Dostojevski stvara kneza Miškina bez odbrane, potpuno otvorenim za ono najlepše i ono najstrašnije…

Dostojevski u ovom romanu prikazuje sam vrh Petrogradskog društva… Čitava galerija likova u Idiotu predstavlja personifikaciju poroka: razvrata, pakosti, ljubomore, zavisti, gordosti, sujete, pohlepe, gramzivosti…

Knez Miškin boluje od epilepsije, Dostojevski svom omiljenom junaku daje svoju bolest. To je od presudnog značaja za razumevanje njegovog karaktera i uopšte ovog lika, na koji je epilepsija ostavila dubok, strašan trag.

Čitava je plejada slavnih pisaca koji boluju od epilepsije. U nekim istočnjačkim kulturama sveštenici su birani jedino među epileptičarima. Upravo zbog stanja koje se u psihijatriji naziva „aura“. To je stanje u kojima epileptičari padaju u trans i imaju svoja čuvena viđenja. Epileptičar je bio i Aleksandar makedonski i Napoleon, prorok Muhamed, Luis Kerol. Muhamed piše u kuranu da je oborio krčag sa vodom i onda obišao raj tri puta pre nego što se voda iz krčaga prosipala, a reč je upravo o par sekundi  stanja aure pre napada epilepsije. Kada Luis Kerol opisuje pad Alise iz zemlje čuda u rupu na početku romana, reč je takođe o epileptičnom padu.

Kritičari i tumači Dostojevskog koji su se bavili biografijom velikog pisca, kao i oni koji su bili opterećeni psihoanalizom, smatrali su da je veoma važno to što upravo Miškin boluje od iste bolesti kao i pisac.

Pisac mu daje misiju: knez Miškin dolazi u Rusiju, onako kako Hristos dolazi u svet, nudeći ljubav, zatim svoju dobrotu i lepotu, da njome spasi svet. On je stranac u svetu u koji ulazi, kao i u svetu uopšte, sa svojim osećanjem raja koji nosi u sebi, sa svojom jevanđeljskom logikom… u Idiotu Dostojevski je napravio atmosferu da je samo postojanje kao takvo rajsko i stvorio tako jedinstveni spoj tragedije i lakrdije, neuporediv sa bilo čim iz svetske književnosti. Dostojevskom Miškinova epilepsija upravo zato i služi da pokaže da je samo postojanje, sama ljudska egzistencija, samo prisustvo u svetu – sreća. Da ništa za sreću nije potrebno osim da se postoji. U ovome se najbolje ogleda egzistencijalizam Dostojevskog.

Kao i svi veliki pisci, Dostojevski se susreće sa ogromnim problemom kada pokušava da stvori potpuno pozitivnog junaka. Dobar čovek Dostojevskog je Idiot. Da apsolutna dobrota i bezazlenost kneza Miškina ne bi bila donkihotovski smešna, savršeno dobar čovek je idiot. Samo idiot može biti dobar.

Dobrota nije dovela do cilja. Nije preporodila sredinu. Knez svuda dela najbolje moguće, uvek iz najbolje namere i na svakom koraku greši. Rezultat njegove misije je katastrofalan, on nesvesno upropašćuje svoj život i život svojih bližnjih. Rogožin postaje ubica, Nastasija ubijena, Aglaja ostaje zauvek prezrena od svoje porodice i povređena i konačno doživljava potpuni moralni i finansijski pad. Sam Miškin ponovo tone u idiotizam. Tragika glavnog junaka je pokazala da dobrota nije snaga koja može probraziti svet, dobrota zaslužuje atribut idiotizma, dobrota je idiotizam.

Knez Miškin vidi u tuđem problemu svoj problem, u tuđoj patnji svoju patnju, saživljava se sa svakim koji strada i takva njegova delatnost ga vodi do samouništenja. On pokušava da u muci i nevolji svakog od njih uzme učešće i  ne uspeva. Dobrota i lepota ovaj roman pretvaraju u tragediju. Lepota neoplemenjena Hristovom Ličnošću vodi u sunovrat.

Savršen čovek u etičkom smislu, apsolutna dobrota prema svima i ljubav ne spasavaju nikog. Omiljeni junak Dostojevskog je ujedno i najtragičniji. Knez Miškin predstavlja Hrista, međutim njegova misija kao Hrista je bezuspešna. I pored njegove požrtvovane dobrote, dešavaju se tragedije, koje u svoj vrtlog uvlače i njega samog. Svet ne može spasiti čovek, već samo Bogočovek.

U ovome je smisao tragične ličnosti kneza Miškina. Sam čovek svojim silama, ne može spasiti svet, niti svoje bližnje, pa čak i ako sebe žrtvuje. Dobrota i lepota kao ideali ne mogu biti nosioci ljudske sreće niti spasenja. Svet može spasiti samo Hristos…

Sveštenik Stevan Stefanović za Vidovdan

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here