Свештеник Стеван Стефановић: Шта је то исповест? Да ли је исповест и покајање исто? Да ли заиста свештеник има власт да прашта и разрешава човека који се каје свих његових грехова?

Поделите:

 

Шта је то исповест? Да ли је исповест и покајање исто? Да ли заиста свештеник има власт да прашта и разрешава човека који се каје свих његових грехова?

Најпре, на почетку би ваљало рећи да је подела светих тајни на седам вештачка и није својствена источно хришћанском богословљу, већ потиче од латинског запада. Данас, свете тајне бројимо овако: крштење, миропомазање, литургија, свештенство, брак и јелеоосвећење. Као што можемо да приметимо, међу светим тајнама нема опела, које се негде до 12. Века обављало у оквиру литургије, затим нема монашења, и нема, онога што је за нашу помесну Цркву веома важно сечења, односно резања славског колача, са неодвојивим малим освећењем воде.

Ако се вратимо изворном источно хришћанском богословљу, посебно, светом Григорију Богослову, који често у својим беседама говори о ономе што данас називамо светим тајнама: нема светих тајни ван или без литургије, литургија је једина света тајна, све остале или имају за циљ да уведу у свету литургију и нису валидне без ње (крштење, миропомазање, исповест) или су њен нераскидиви део (брак, свештенство, јелеоосвећење).

Када говоримо о светим тајнама, морамо говорити о Тајни Цркве, морамо видети без схоластичких склоности ка дефинисању и систематизацији шта је за свете оце Тајна Цркве и њене свете тајне, као израз Цркве.

Када говоримо о еклисиолофију, учењу о Цркви, па и о њеним светим тајнама, важно је да покажемо који је и какав наш доживљај Цркве: Црква представља заједницу народа Божијег окупљеног на једном месту, око Личности Христа, Духом Светим. Овако емпиријски, искуствено, схватана дефиниција цркве се, међутим, остварује у Царству Божијем. Кao и што се оваква заједница може остварити само у Царству Божијем. Овде у свету у историји, ми имамо само икону те заједнице.

Исповест, оваква каквом је данас обављамо, као свештени чин, ушла је у свакодневни парохијски живот из монашких типика. Наиме, често исповедање захтева духовника, односно старца и насупрот њему послушника, односно оног кога духовник води, како је то прелепо у својој Лествици објаснио свети Јован.

Тако долазимо до првог парадокса, а уједно и до првог питања: коме би требало да буде послушан данашњи верник који живи у свету? Свом парохијском свештенику? Неком духовнику, монаху у манастиру?

Задатак парохијског свештеника сигурно није да руководи духовним узрастањем сваког од својих парохијана, на пример, на начин на који је описано у лествици, јер је управо прва лествица монашење, или онако како би један духовник васпитавао свог монаха. Прво то је физички неизводиво, немогуће је да један парохијски свештеник духовно води више десетина лица, а камоли више хиљада, колико их има и најмања парохија. Друго, човек који живи у свету има потпуно другачија искушења у односу на она која има један монах у манастиру…

Да би развијали живот, хришћански живот, у свакој конкретној парохијској заједници, потребно је да се ослободимо схоластичког тумачења светих тајни и монашког интерпретирања исповести:

Црква, схватана као литургијска заједница, представља икону будућег Царства Божијег, и као таква свој идентитет црпи из есхатона ( есхатон, на грч. Значи последњи, а односи се на последњи догађај у историји, а то је други Христов долазак и стање које ће уследити после њега) а не из било које историјске заједнице.

Када Христос позива апостоле на службу,он им каже: сешћете на дванаест престола и судићете над дванаест племена Израиљевих. Ово је par exellance есхатолошка слика. Христос не позива апостоле у историјску заједницу, па да они пренесу благодат на своје ученике, па тако две хиљаде година до нас, да праштамо и разрешавамо грехе.

Христос позива апостоле и поставља их око себе у Царству Божијем, и када дође поново у слави, доћиће окружен апостолима, који ће посведочити да је то васкрсли Христос. Отуда потиче и наша свештеничка служба. Окупљени око свог епископа, свештеници представљају икону апостола.

На овај начин у оквиру есхатона, треба посматрати и саму исповест. Исповест није психолошки догађај и свештеник није психијатар. Исповест мора имати егзистенцијални, животворни карактер. Прво исповести није место на литургији, већ треба да буде увод у литургију. Ако литургија представља икону Будућег Царства Божијег, немогуће је имати грех, па самим тим и покајање и исповест на литургији.

Данас се у црквама може видети страшна и погубна пракса исповедања у току литургије. Док певница поје: ми који херувиме тајанствено изображавамо (представљамо) = анђеоски ред који стоји пред Богом и гледа Га, са много очију, и Животворној Тројици трисвету песму певамо, сваку сад животну бригу оставимо…  при том неко од свештеника уопште не учествује у реалности васкрсења Христовог, већ стоји у углу храма и исповеда… или чита такозвану разрешну молитву. Наиме, речи ове „херувимске песме“ нам говоре да тада у том тренутку, ми који смо окупљени на литургијском сабрању гледамо самог Христа, односно његову икону, исто онако како анђели на небу гледају самог Сина Божијег. При том, молимо се да сваку животну бригу оставимо, а неко на пар метара од нас неко говори о својим гресима…

Још је горе исповедати током самог канона евхаристије, након усклика: двери, двери са мудрошћу пазимо… који представља слику страшног суда. Откуд сад ту исповест, након Страшног суда? Овде видимо како мала, наизглед безначајна ситница, може да поремети наш однос према Господу. Опет понављам, ако нам је полазна тачка богослужбени идентитет Цркве, а вршимо исповест након симболичне радње која означава страшни суд и други Христов долазак, требало би да се запитамо шта онда изображавамо ако не изображавамо Царство Божје? Оно што је изван Царства. А шта је у ехатону изван Царства? Пакао је оно што је ван Царства Божијег.

Управо на овај начин јеретици губе благодат Божију, односно сами себе одсецају од тела Цркве и Христа. Јер пореметивши есхатолошки идентитет Цркве, престају да изображавају Царство и представљају оно што је ван Царства. Најбољи пример за то су данашње парасинаноге и паралелне Црквене јерархије, које су се одвојивши се од Цркве и изменивши оно што чини идентитет Цркве сами себе лишили Царства. Тако и њихове тајне више не носе благодат, већ проклетство.

У овом контексту и покајање би требало да има литургијски карактер. Требало би да буде припрема за литургију и причешће. Али зар не би требало да читав живот православног хришћана буде припрема за причешће?

Морамо дакле инсистирати на егзистенцијалном карактеру исповести. Исповест представља заокрет личности, од везаности за овај свет, за овај живот, од свега што нас овде везује и води у смрт, ка вечном животу. Зато се и на крштењу симболично окрећемо са запада на исток, од везаности за наш биолошки начин постојања, ка Другом Христовом доласку… егистенцијални заокрет од запада ка истоку, од греховног начина живота, који нема своју онтолошку садржину, ка Царству.

Свети Максим Исповедник, највећи светитељ једне епохе, исповест везује за слободу. Попут Достојевског у Великом Инквизитору и свети Максим говори да се верник када се каје, одриче своје воље као несавршене и прихвата вољу Божију слободно. Тако за светог Максима покајање није етички чин, већ онтолошки. Да се послужимо максимовском терминологијом, покајање се не односи на Добро-Биће  већ на Вечно-Биће. Или још боље на биће само.

У теологији светог Максима веома је важна дијалектика створеног и нествореног. Док је Бог нестворен, нема почетак и нема крај, човек је грешан јер је створен, а извор греха се налази у чињеници да је човек смртан и да сам за себе својим силама не може да превазиђе смрт. Сви греси, попут блуда, стомакоугађања, среброљубља, само су последица наших тежња да превазиђемо смртност наше природе и као такви дубоко су укорењени у личност човека.

Покајање се дешава у свери човекове слободне воље и у прихватању воље Божије, из љубави. Покајање тако, није само тренутно. Оно траје читав човеков живот. Оно што можемо да урадимо на почетку је прихватање да смо грешни, да покушамо да будемо свесни својих грехова. У псалмима пророк Давид каже: и у гресима роди ме мати моја..  баш из тог разлога, да покаже да он себе сматра грешним самим тим што је рођен, ми би смо рекли: детерминисан временом и простором, овим светом..

Требало би, дакле, да спознамо наш грех а не да анализаирамо наше понашање када се исповедамо, најчешће кроз самооправдавања или кроз осуду ближњих.

Данас исповест најчешће почиње речима: „ја нисам грешан…“ или „Оче, па то сви раде!“ или „нисам никога убио…“ Кроз оваква самооправдавања показујемо да нам Бог баш и није потребан, и да се можемо јако добро снаћи и сами. Тада можемо благо исправити верника, јер лако је исповедити онога који се каје, а како исповедити онога ко не признаје да је грешан­? Ја тада обично говорим да нема човека који живи а да не греши или цитирам стих са венчања другобрачних: Боже опрости, јер нема човека да није грешио, макар један дан живео…

Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

4 Коментари

  1. Зизјулисице,Зизјулисице!
    Правиш многе занзулице
    Идеш ти из Ватикана
    пецаш попу школована
    Србин који љуби Ватикан
    или луд је ил пијан
    Зато нови ти Арије
    удаљи се из Србије
    Да те србин не измлати
    за све лажи да наплати
    То што чешеш ти по уши
    из пакленог огња пуши
    Да прогута среброљубце
    и све лажне богољубце
    Ко без Крста хоће Рај
    Тај се вара-добро знај
    Ја ти желим покајање
    и да примиш ти предање
    Што га Свети усвојише
    те за њега крв пролише
    КО ПРОМЕНИ-ТОГ ПРОКЛЕШЕ!!!

  2. Мидићеве небулозе. Шта више, чини ми се да вам је овај несрећни свештеник послао белешке које је хватао са предавања бившег декана ПБФ.

  3. Зизјулисице,Зизјулисице
    правиш многе занзулице
    Идеш ти из Ватикана
    пецаш попу школована
    Србин који љуби Ватикан
    или луд је ил пијан
    Зато нови ти Арије
    удаљи се из Србије
    Да те Србин не измлати
    за све лажи да наплати
    То што чешеш ти по уши
    из пакленог огња пуши
    Да прогута среброљуце
    и све лажне богољубце
    Ко без Крста хоће Рај
    тај се вара-добро знај
    Ја ти желим покајање
    и да примиш ти Предање
    Што га Свети усвојише
    те за њега крв пролише
    Ко промени-ТОГ ПРОКЛЕШЕ

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here