Sveštenik Stevan Stefanović: Šta je to ispovest? Da li je ispovest i pokajanje isto? Da li zaista sveštenik ima vlast da prašta i razrešava čoveka koji se kaje svih njegovih grehova?

Podelite:

 

Šta je to ispovest? Da li je ispovest i pokajanje isto? Da li zaista sveštenik ima vlast da prašta i razrešava čoveka koji se kaje svih njegovih grehova?

Najpre, na početku bi valjalo reći da je podela svetih tajni na sedam veštačka i nije svojstvena istočno hrišćanskom bogoslovlju, već potiče od latinskog zapada. Danas, svete tajne brojimo ovako: krštenje, miropomazanje, liturgija, sveštenstvo, brak i jeleoosvećenje. Kao što možemo da primetimo, među svetim tajnama nema opela, koje se negde do 12. Veka obavljalo u okviru liturgije, zatim nema monašenja, i nema, onoga što je za našu pomesnu Crkvu veoma važno sečenja, odnosno rezanja slavskog kolača, sa neodvojivim malim osvećenjem vode.

Ako se vratimo izvornom istočno hrišćanskom bogoslovlju, posebno, svetom Grigoriju Bogoslovu, koji često u svojim besedama govori o onome što danas nazivamo svetim tajnama: nema svetih tajni van ili bez liturgije, liturgija je jedina sveta tajna, sve ostale ili imaju za cilj da uvedu u svetu liturgiju i nisu validne bez nje (krštenje, miropomazanje, ispovest) ili su njen neraskidivi deo (brak, sveštenstvo, jeleoosvećenje).

Kada govorimo o svetim tajnama, moramo govoriti o Tajni Crkve, moramo videti bez sholastičkih sklonosti ka definisanju i sistematizaciji šta je za svete oce Tajna Crkve i njene svete tajne, kao izraz Crkve.

Kada govorimo o eklisiolofiju, učenju o Crkvi, pa i o njenim svetim tajnama, važno je da pokažemo koji je i kakav naš doživljaj Crkve: Crkva predstavlja zajednicu naroda Božijeg okupljenog na jednom mestu, oko Ličnosti Hrista, Duhom Svetim. Ovako empirijski, iskustveno, shvatana definicija crkve se, međutim, ostvaruje u Carstvu Božijem. Kao i što se ovakva zajednica može ostvariti samo u Carstvu Božijem. Ovde u svetu u istoriji, mi imamo samo ikonu te zajednice.

Ispovest, ovakva kakvom je danas obavljamo, kao svešteni čin, ušla je u svakodnevni parohijski život iz monaških tipika. Naime, često ispovedanje zahteva duhovnika, odnosno starca i nasuprot njemu poslušnika, odnosno onog koga duhovnik vodi, kako je to prelepo u svojoj Lestvici objasnio sveti Jovan.

Tako dolazimo do prvog paradoksa, a ujedno i do prvog pitanja: kome bi trebalo da bude poslušan današnji vernik koji živi u svetu? Svom parohijskom svešteniku? Nekom duhovniku, monahu u manastiru?

Zadatak parohijskog sveštenika sigurno nije da rukovodi duhovnim uzrastanjem svakog od svojih parohijana, na primer, na način na koji je opisano u lestvici, jer je upravo prva lestvica monašenje, ili onako kako bi jedan duhovnik vaspitavao svog monaha. Prvo to je fizički neizvodivo, nemoguće je da jedan parohijski sveštenik duhovno vodi više desetina lica, a kamoli više hiljada, koliko ih ima i najmanja parohija. Drugo, čovek koji živi u svetu ima potpuno drugačija iskušenja u odnosu na ona koja ima jedan monah u manastiru…

Da bi razvijali život, hrišćanski život, u svakoj konkretnoj parohijskoj zajednici, potrebno je da se oslobodimo sholastičkog tumačenja svetih tajni i monaškog interpretiranja ispovesti:

Crkva, shvatana kao liturgijska zajednica, predstavlja ikonu budućeg Carstva Božijeg, i kao takva svoj identitet crpi iz eshatona ( eshaton, na grč. Znači poslednji, a odnosi se na poslednji događaj u istoriji, a to je drugi Hristov dolazak i stanje koje će uslediti posle njega) a ne iz bilo koje istorijske zajednice.

Kada Hristos poziva apostole na službu,on im kaže: sešćete na dvanaest prestola i sudićete nad dvanaest plemena Izrailjevih. Ovo je par exellance eshatološka slika. Hristos ne poziva apostole u istorijsku zajednicu, pa da oni prenesu blagodat na svoje učenike, pa tako dve hiljade godina do nas, da praštamo i razrešavamo grehe.

Hristos poziva apostole i postavlja ih oko sebe u Carstvu Božijem, i kada dođe ponovo u slavi, doćiće okružen apostolima, koji će posvedočiti da je to vaskrsli Hristos. Otuda potiče i naša sveštenička služba. Okupljeni oko svog episkopa, sveštenici predstavljaju ikonu apostola.

Na ovaj način u okviru eshatona, treba posmatrati i samu ispovest. Ispovest nije psihološki događaj i sveštenik nije psihijatar. Ispovest mora imati egzistencijalni, životvorni karakter. Prvo ispovesti nije mesto na liturgiji, već treba da bude uvod u liturgiju. Ako liturgija predstavlja ikonu Budućeg Carstva Božijeg, nemoguće je imati greh, pa samim tim i pokajanje i ispovest na liturgiji.

Danas se u crkvama može videti strašna i pogubna praksa ispovedanja u toku liturgije. Dok pevnica poje: mi koji heruvime tajanstveno izobražavamo (predstavljamo) = anđeoski red koji stoji pred Bogom i gleda Ga, sa mnogo očiju, i Životvornoj Trojici trisvetu pesmu pevamo, svaku sad životnu brigu ostavimo…  pri tom neko od sveštenika uopšte ne učestvuje u realnosti vaskrsenja Hristovog, već stoji u uglu hrama i ispoveda… ili čita takozvanu razrešnu molitvu. Naime, reči ove „heruvimske pesme“ nam govore da tada u tom trenutku, mi koji smo okupljeni na liturgijskom sabranju gledamo samog Hrista, odnosno njegovu ikonu, isto onako kako anđeli na nebu gledaju samog Sina Božijeg. Pri tom, molimo se da svaku životnu brigu ostavimo, a neko na par metara od nas neko govori o svojim gresima…

Još je gore ispovedati tokom samog kanona evharistije, nakon usklika: dveri, dveri sa mudrošću pazimo… koji predstavlja sliku strašnog suda. Otkud sad tu ispovest, nakon Strašnog suda? Ovde vidimo kako mala, naizgled beznačajna sitnica, može da poremeti naš odnos prema Gospodu. Opet ponavljam, ako nam je polazna tačka bogoslužbeni identitet Crkve, a vršimo ispovest nakon simbolične radnje koja označava strašni sud i drugi Hristov dolazak, trebalo bi da se zapitamo šta onda izobražavamo ako ne izobražavamo Carstvo Božje? Ono što je izvan Carstva. A šta je u ehatonu izvan Carstva? Pakao je ono što je van Carstva Božijeg.

Upravo na ovaj način jeretici gube blagodat Božiju, odnosno sami sebe odsecaju od tela Crkve i Hrista. Jer poremetivši eshatološki identitet Crkve, prestaju da izobražavaju Carstvo i predstavljaju ono što je van Carstva. Najbolji primer za to su današnje parasinanoge i paralelne Crkvene jerarhije, koje su se odvojivši se od Crkve i izmenivši ono što čini identitet Crkve sami sebe lišili Carstva. Tako i njihove tajne više ne nose blagodat, već prokletstvo.

U ovom kontekstu i pokajanje bi trebalo da ima liturgijski karakter. Trebalo bi da bude priprema za liturgiju i pričešće. Ali zar ne bi trebalo da čitav život pravoslavnog hrišćana bude priprema za pričešće?

Moramo dakle insistirati na egzistencijalnom karakteru ispovesti. Ispovest predstavlja zaokret ličnosti, od vezanosti za ovaj svet, za ovaj život, od svega što nas ovde vezuje i vodi u smrt, ka večnom životu. Zato se i na krštenju simbolično okrećemo sa zapada na istok, od vezanosti za naš biološki način postojanja, ka Drugom Hristovom dolasku… egistencijalni zaokret od zapada ka istoku, od grehovnog načina života, koji nema svoju ontološku sadržinu, ka Carstvu.

Sveti Maksim Ispovednik, najveći svetitelj jedne epohe, ispovest vezuje za slobodu. Poput Dostojevskog u Velikom Inkvizitoru i sveti Maksim govori da se vernik kada se kaje, odriče svoje volje kao nesavršene i prihvata volju Božiju slobodno. Tako za svetog Maksima pokajanje nije etički čin, već ontološki. Da se poslužimo maksimovskom terminologijom, pokajanje se ne odnosi na Dobro-Biće  već na Večno-Biće. Ili još bolje na biće samo.

U teologiji svetog Maksima veoma je važna dijalektika stvorenog i nestvorenog. Dok je Bog nestvoren, nema početak i nema kraj, čovek je grešan jer je stvoren, a izvor greha se nalazi u činjenici da je čovek smrtan i da sam za sebe svojim silama ne može da prevaziđe smrt. Svi gresi, poput bluda, stomakougađanja, srebroljublja, samo su posledica naših težnja da prevaziđemo smrtnost naše prirode i kao takvi duboko su ukorenjeni u ličnost čoveka.

Pokajanje se dešava u sveri čovekove slobodne volje i u prihvatanju volje Božije, iz ljubavi. Pokajanje tako, nije samo trenutno. Ono traje čitav čovekov život. Ono što možemo da uradimo na početku je prihvatanje da smo grešni, da pokušamo da budemo svesni svojih grehova. U psalmima prorok David kaže: i u gresima rodi me mati moja..  baš iz tog razloga, da pokaže da on sebe smatra grešnim samim tim što je rođen, mi bi smo rekli: determinisan vremenom i prostorom, ovim svetom..

Trebalo bi, dakle, da spoznamo naš greh a ne da analizairamo naše ponašanje kada se ispovedamo, najčešće kroz samoopravdavanja ili kroz osudu bližnjih.

Danas ispovest najčešće počinje rečima: „ja nisam grešan…“ ili „Oče, pa to svi rade!“ ili „nisam nikoga ubio…“ Kroz ovakva samoopravdavanja pokazujemo da nam Bog baš i nije potreban, i da se možemo jako dobro snaći i sami. Tada možemo blago ispraviti vernika, jer lako je ispovediti onoga koji se kaje, a kako ispovediti onoga ko ne priznaje da je grešan­? Ja tada obično govorim da nema čoveka koji živi a da ne greši ili citiram stih sa venčanja drugobračnih: Bože oprosti, jer nema čoveka da nije grešio, makar jedan dan živeo…

Stevan Stefanović za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here