Свештеник Стеван Стефановић: СВЕТИ РАТНИЦИ

Поделите:

 

У најранијем периоду хришћанства, у апостолском и постапостолском периоду, термин светости посматрао се на два основна начина:

Прво, евхаристијски, како нам најраније литургијске анафоре сведоче, светост је сматрано искључиво релационим, односним појмом, а не скупом моралних норми. Када на литургији свештеник приноси дарове Богу оцу, говори : „светиње светима“ … што нам показује да једино онај који је већ свет, може прићи и причестити се даровима – светињама, на шта начелствујућем јерарху верни народ, представљен певницом одговара: „Једин сјат Једин Исус Христос“ што значи једини је Свет Једини Исус Христос, а ми се сви освећујемо његовом светошћу.

Поред литургијских анафора, о овоме нам сведочи и само Свето писмо Новог завета, дела апостолска и апостолске посланице: апостол Павле у првој посланици Коринћанима, назива Коринћане заједницом светих. Цркву у Коринту назива заједницом светих, (а не попут нас данас, који служећи се еуфемизмом, Цркву називамо заједницом верних, а не светих)  и ако их већ у наставку кори за многе грехе које упорно чине. Дакле и новозаветни и литургијски појам светости, није скуп моралних норми или правни термин, који зависи од испуњавања или неиспуњавања заповести, како је касније протумачено на латинском западу, већ дубоко онтолошки појам везан за Личност Христа, и усиновљавање, односно улазак у однос Оца и Сина, како нам је то у мистагогији протумачио Свети Максим Исповедник, следећи превасходно Григорија Богослова. Крштењем, ми улазимо у однос Оца и сина, односно постајемо синови Божији по благодати, ово бива потврђено на литургији.

Дакле, појам светости био је везан за заједницу, међутим убрзо, већ од другог века, осетила се потреба да Црква издвоји поједине хришћане из заједнице и покаже их као педагошки пример другима. Реч је свакако о мученицима. У постапостолском периоду, светитељима у данашњем смислу речи сматрани су једино апостоли, њихови директни ученици и пресвета Богородица. Већ од почетка другог века, хришћани су се окупљали на гробовима првих мученика и над њиховим телима вршена је евхаристија. У трећем вцеку, уз Цркве посвећене догађајима из Христовох живота (Цркве у Јерусалиму, посвећене крсту, гробу Господњем, рођењу, касније у Риму настају храмови са истим таквим именима, а након Рима и у Александрији) настаје и прва Црква посвећена мученику, Светом Ратнику, Светом Ђорђу- Георгију победоносцу.

Тако настаје култ светих ратника, почевши од Светог Ђорђа, преко светог Димитрија, који брани Солун, Светог Теодора Тирона, Теодора Стратилата и многих других..

У српској средњевековној држави, култ Светих Ратника био је на веома високом нивоу, и српско средњевековно витештво, како нам указују најновија археолошка истраживања, стојало је у истој равни са западним традиционално витешким земљама.

И ако се дуго сматрало да витештво настаје у Јужној Француској у 12. веку, заправо је западна идеја  Milles Hristi (Христов Војник) дубоко источна, односно преузета је из Византије. Јер Свети Ратник, ратник са витешким особинама, односно тада већ са моралним кодексом, који се бори да заштити слабије, и свој рат схвата као служење, управо је Хришћански Ратник, какав је нама на истоку познат од самог настанка хришћанства.

Први свети ратник који се помиње код нас, у Срнији, је свакако, и наш први светитељ, Свети Краљ Јован Владимир Зетски. Одмах на почетку ваља посетити да је реч о преднемањићком периоду. На иконама свети Јован Владимир се слика попут светих ратника. Његово житије, писано с краја једанаестог века је најранији документ написан на јужнословенским језицима, писан и глагољицом и ћирилицом. Интересанто је да повест о Светим ратницима на западу увек прати и трубадурска књижевност, која је претежно романтична, и коју увек везујемо за мисије витезова. Ову карактеристику има и житије светог краља Јована Владимира зетског , реч је о љубави светог краља са Косаром, која се крунише браком. Ова прича такође има снажну моралну поуку и кроз њу се врхуни прича о моралном витезу и Светом ратнику, кроз брачну љубав.

Прича о Светим Ратницима, не може се разумети без везаности хришћана за Свети Град Јерусалим, духовни стожер хришћанства, али и Србије.

О овоме се јако мало зна. Наиме како најовија филолошка истраживања, професора Виктора Савића показују, у току првог крсташког похода у Јерусалиму је постајао Србин књижевник који је познат под именом Димитрије Синајит, чија су дела сачувана у фрагментима и која су тек нешто млађа од поменутог житија светог краља Јована Владимира зетског. Овај податак је драгоцен јер нам сведочи о присуству Срба у Јерусалиму у Светој Земљи и њашој везаности за идеју витештва и Светих Ратника.

Када Саладин, исламски господар Свете Земље потписује фебруара месеца 1229. Године уговор са крсташима да хришћани у наредних десет година могу посећивати Свету Земљу, Свети Сава у Будви улази у брод и априла месеца испловљава за Свету Земљу. Фасцинантна је личност светог Саве, који у 13 веку успева да обезбеди сву инфранструктуру и подршку за једно такво импозантно путовање. Он служи литургију у Јерусалиму , први од епископа ван јерусалимске Птријаршије , док латински епископи још увек нису добили дозволу за служење у светој Земљи. И што је најважније, купује манастир светих Архангела на брду Синају.

Ми често имамо обичај да кажемо да је Хиландар најзначајнији српски средњевековни манастир, који и ако изван српске државе представља симбол моћи српске средњевековне државе, међутим није тако.као што смо градили најмање два манастира на Светој Гори (Хиландар и Пантелејмон) Свети Сава и каснији Немањићи су ктитори и манастира на Синају, том центру средњевековног витештва и идеје Светих Ратника , на латинском названих MILLES HRISTI.

Свест о Јерусалиму, постоји у колективном сећању српског народа. У народној епској песми, која говори о боју на Косову, кнезу Лазару долази птица из Јерусалима, са поуком и питањем хоће ли се одлучити за земаљско или Небеско Царство. Значи не из Цариграда, не из Жиче или Студенице, не са Косова или Хиландара, већ из Јерусалима.

Најбољи пример Светих ратника су управо Косовски ратници и њихова жртва. И ако никада није канонизован Милош Обилић и његова жртва, управо у контексту рата као служења и жртве, ради љубави према Христу и ближњима, је у народној свести прихваћен као Свети Ратник и Христов Војник.

Последњи и вероватно најупечатљивији пример Светог Ратника је највећи српски средњевековни владар, деспот Стефан Лазаревић. Витез и песник, човек који у пуноћи наставља српску средњевековну витешку традицију. Са само деветнаест година, Стефан предводи српске витезове свог оца, прекаљене косовске ратнике у бици код никопоља, где са петстотина тешких оклопника прави клин, напада крсташке вође и одузима им заставу,м што је значило крај битке и пораз крсташа…

У највећој битци средњег века, у битци код Ангоре, данашње Анкаре, где Бајазит, заједно са Стефаном Лазаревићем, као својим вазалом дочекује Кана Темерлана, унука славног Џингис Кана, који предводи војску монгола и целе азије, деспот Стефан поново показује своје јунаштво.

Он поново са петстотине оклопника у црним оклопима прави клин и пробија се до непријатељског барјака, и ако његови саборци Бајазитови ратници на другом крилу, бивају потпуно разорени и губе битку. Снага Монгола се можда најбоље огледа у томе што су они поразили Бајазита који је био толико велики ратник да му је надимак био „муња“. И ако потпуно без логистичке помоћи, Деспот Стефан је био толико супериоран да су се, како нам сведоче турски хроничари, монголи склањали пред његовом коњицом непокушавајући уопште да уђу у сукоб са њим. Након битке, коју је Бајазит изгубио, кан Темерлан захтева да види тог Хришћанског Ратника, нашег Стефана Лазаревића и уз све војничке почасти га пушта да се врати у Србију. Стефан, као услов, поставља да се из Бајазитовог харема пусти и сестра деспота Стефана Оливера Лазаревић…

У Србији у средњем веку нису непознате ни жене Свети Ратници… Душанов закон предвиђа да целокупну витешку опрему може, после смрти мужа, наследити и жена. Старија сестра деспота Стефана Јелена Лазаревић, поседује целокупну витешку опрему, као ипрстен са змајем, који доказује да је она, попут брата, била раван витез реда змаја. Последње дане, Јелена лазаревић проводи у манастиру, бавећи се духовном поезијом. Ови догађаји нам показују да кнез Лазар, на двору у Крушевцу у 14. Веку, онакокако васпитава мушку децу, тако васпитава и женску.. Док, да и то напоменемо, нпр у Белгији, жене те седамдесетих година дведесетог века добијају право гласа.

Славну историју српских светих ратника, завршавају јасеновачки мученици, као и Милунка Савић и плејада наших светих ратника из првог светског рата, који следећи хришћанску максиму, рат као служење, показују зашто имамо Свете Ратнике а не свети рат. Јер од ове љубави нема веће, да ко живот свој полаже за друге…

Стеван Стефановић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here