Sveštenik Stevan Stefanović: SVETI RATNICI

Podelite:

 

U najranijem periodu hrišćanstva, u apostolskom i postapostolskom periodu, termin svetosti posmatrao se na dva osnovna načina:

Prvo, evharistijski, kako nam najranije liturgijske anafore svedoče, svetost je smatrano isključivo relacionim, odnosnim pojmom, a ne skupom moralnih normi. Kada na liturgiji sveštenik prinosi darove Bogu ocu, govori : „svetinje svetima“ … što nam pokazuje da jedino onaj koji je već svet, može prići i pričestiti se darovima – svetinjama, na šta načelstvujućem jerarhu verni narod, predstavljen pevnicom odgovara: „Jedin sjat Jedin Isus Hristos“ što znači jedini je Svet Jedini Isus Hristos, a mi se svi osvećujemo njegovom svetošću.

Pored liturgijskih anafora, o ovome nam svedoči i samo Sveto pismo Novog zaveta, dela apostolska i apostolske poslanice: apostol Pavle u prvoj poslanici Korinćanima, naziva Korinćane zajednicom svetih. Crkvu u Korintu naziva zajednicom svetih, (a ne poput nas danas, koji služeći se eufemizmom, Crkvu nazivamo zajednicom vernih, a ne svetih)  i ako ih već u nastavku kori za mnoge grehe koje uporno čine. Dakle i novozavetni i liturgijski pojam svetosti, nije skup moralnih normi ili pravni termin, koji zavisi od ispunjavanja ili neispunjavanja zapovesti, kako je kasnije protumačeno na latinskom zapadu, već duboko ontološki pojam vezan za Ličnost Hrista, i usinovljavanje, odnosno ulazak u odnos Oca i Sina, kako nam je to u mistagogiji protumačio Sveti Maksim Ispovednik, sledeći prevashodno Grigorija Bogoslova. Krštenjem, mi ulazimo u odnos Oca i sina, odnosno postajemo sinovi Božiji po blagodati, ovo biva potvrđeno na liturgiji.

Dakle, pojam svetosti bio je vezan za zajednicu, međutim ubrzo, već od drugog veka, osetila se potreba da Crkva izdvoji pojedine hrišćane iz zajednice i pokaže ih kao pedagoški primer drugima. Reč je svakako o mučenicima. U postapostolskom periodu, svetiteljima u današnjem smislu reči smatrani su jedino apostoli, njihovi direktni učenici i presveta Bogorodica. Već od početka drugog veka, hrišćani su se okupljali na grobovima prvih mučenika i nad njihovim telima vršena je evharistija. U trećem vceku, uz Crkve posvećene događajima iz Hristovoh života (Crkve u Jerusalimu, posvećene krstu, grobu Gospodnjem, rođenju, kasnije u Rimu nastaju hramovi sa istim takvim imenima, a nakon Rima i u Aleksandriji) nastaje i prva Crkva posvećena mučeniku, Svetom Ratniku, Svetom Đorđu- Georgiju pobedonoscu.

Tako nastaje kult svetih ratnika, počevši od Svetog Đorđa, preko svetog Dimitrija, koji brani Solun, Svetog Teodora Tirona, Teodora Stratilata i mnogih drugih..

U srpskoj srednjevekovnoj državi, kult Svetih Ratnika bio je na veoma visokom nivou, i srpsko srednjevekovno viteštvo, kako nam ukazuju najnovija arheološka istraživanja, stojalo je u istoj ravni sa zapadnim tradicionalno viteškim zemljama.

I ako se dugo smatralo da viteštvo nastaje u Južnoj Francuskoj u 12. veku, zapravo je zapadna ideja  Milles Hristi (Hristov Vojnik) duboko istočna, odnosno preuzeta je iz Vizantije. Jer Sveti Ratnik, ratnik sa viteškim osobinama, odnosno tada već sa moralnim kodeksom, koji se bori da zaštiti slabije, i svoj rat shvata kao služenje, upravo je Hrišćanski Ratnik, kakav je nama na istoku poznat od samog nastanka hrišćanstva.

Prvi sveti ratnik koji se pominje kod nas, u Srniji, je svakako, i naš prvi svetitelj, Sveti Kralj Jovan Vladimir Zetski. Odmah na početku valja posetiti da je reč o prednemanjićkom periodu. Na ikonama sveti Jovan Vladimir se slika poput svetih ratnika. Njegovo žitije, pisano s kraja jedanaestog veka je najraniji dokument napisan na južnoslovenskim jezicima, pisan i glagoljicom i ćirilicom. Interesanto je da povest o Svetim ratnicima na zapadu uvek prati i trubadurska književnost, koja je pretežno romantična, i koju uvek vezujemo za misije vitezova. Ovu karakteristiku ima i žitije svetog kralja Jovana Vladimira zetskog , reč je o ljubavi svetog kralja sa Kosarom, koja se kruniše brakom. Ova priča takođe ima snažnu moralnu pouku i kroz nju se vrhuni priča o moralnom vitezu i Svetom ratniku, kroz bračnu ljubav.

Priča o Svetim Ratnicima, ne može se razumeti bez vezanosti hrišćana za Sveti Grad Jerusalim, duhovni stožer hrišćanstva, ali i Srbije.

O ovome se jako malo zna. Naime kako najovija filološka istraživanja, profesora Viktora Savića pokazuju, u toku prvog krstaškog pohoda u Jerusalimu je postajao Srbin književnik koji je poznat pod imenom Dimitrije Sinajit, čija su dela sačuvana u fragmentima i koja su tek nešto mlađa od pomenutog žitija svetog kralja Jovana Vladimira zetskog. Ovaj podatak je dragocen jer nam svedoči o prisustvu Srba u Jerusalimu u Svetoj Zemlji i njašoj vezanosti za ideju viteštva i Svetih Ratnika.

Kada Saladin, islamski gospodar Svete Zemlje potpisuje februara meseca 1229. Godine ugovor sa krstašima da hrišćani u narednih deset godina mogu posećivati Svetu Zemlju, Sveti Sava u Budvi ulazi u brod i aprila meseca isplovljava za Svetu Zemlju. Fascinantna je ličnost svetog Save, koji u 13 veku uspeva da obezbedi svu infranstrukturu i podršku za jedno takvo impozantno putovanje. On služi liturgiju u Jerusalimu , prvi od episkopa van jerusalimske Ptrijaršije , dok latinski episkopi još uvek nisu dobili dozvolu za služenje u svetoj Zemlji. I što je najvažnije, kupuje manastir svetih Arhangela na brdu Sinaju.

Mi često imamo običaj da kažemo da je Hilandar najznačajniji srpski srednjevekovni manastir, koji i ako izvan srpske države predstavlja simbol moći srpske srednjevekovne države, međutim nije tako.kao što smo gradili najmanje dva manastira na Svetoj Gori (Hilandar i Pantelejmon) Sveti Sava i kasniji Nemanjići su ktitori i manastira na Sinaju, tom centru srednjevekovnog viteštva i ideje Svetih Ratnika , na latinskom nazvanih MILLES HRISTI.

Svest o Jerusalimu, postoji u kolektivnom sećanju srpskog naroda. U narodnoj epskoj pesmi, koja govori o boju na Kosovu, knezu Lazaru dolazi ptica iz Jerusalima, sa poukom i pitanjem hoće li se odlučiti za zemaljsko ili Nebesko Carstvo. Znači ne iz Carigrada, ne iz Žiče ili Studenice, ne sa Kosova ili Hilandara, već iz Jerusalima.

Najbolji primer Svetih ratnika su upravo Kosovski ratnici i njihova žrtva. I ako nikada nije kanonizovan Miloš Obilić i njegova žrtva, upravo u kontekstu rata kao služenja i žrtve, radi ljubavi prema Hristu i bližnjima, je u narodnoj svesti prihvaćen kao Sveti Ratnik i Hristov Vojnik.

Poslednji i verovatno najupečatljiviji primer Svetog Ratnika je najveći srpski srednjevekovni vladar, despot Stefan Lazarević. Vitez i pesnik, čovek koji u punoći nastavlja srpsku srednjevekovnu vitešku tradiciju. Sa samo devetnaest godina, Stefan predvodi srpske vitezove svog oca, prekaljene kosovske ratnike u bici kod nikopolja, gde sa petstotina teških oklopnika pravi klin, napada krstaške vođe i oduzima im zastavu,m što je značilo kraj bitke i poraz krstaša…

U najvećoj bitci srednjeg veka, u bitci kod Angore, današnje Ankare, gde Bajazit, zajedno sa Stefanom Lazarevićem, kao svojim vazalom dočekuje Kana Temerlana, unuka slavnog Džingis Kana, koji predvodi vojsku mongola i cele azije, despot Stefan ponovo pokazuje svoje junaštvo.

On ponovo sa petstotine oklopnika u crnim oklopima pravi klin i probija se do neprijateljskog barjaka, i ako njegovi saborci Bajazitovi ratnici na drugom krilu, bivaju potpuno razoreni i gube bitku. Snaga Mongola se možda najbolje ogleda u tome što su oni porazili Bajazita koji je bio toliko veliki ratnik da mu je nadimak bio „munja“. I ako potpuno bez logističke pomoći, Despot Stefan je bio toliko superioran da su se, kako nam svedoče turski hroničari, mongoli sklanjali pred njegovom konjicom nepokušavajući uopšte da uđu u sukob sa njim. Nakon bitke, koju je Bajazit izgubio, kan Temerlan zahteva da vidi tog Hrišćanskog Ratnika, našeg Stefana Lazarevića i uz sve vojničke počasti ga pušta da se vrati u Srbiju. Stefan, kao uslov, postavlja da se iz Bajazitovog harema pusti i sestra despota Stefana Olivera Lazarević…

U Srbiji u srednjem veku nisu nepoznate ni žene Sveti Ratnici… Dušanov zakon predviđa da celokupnu vitešku opremu može, posle smrti muža, naslediti i žena. Starija sestra despota Stefana Jelena Lazarević, poseduje celokupnu vitešku opremu, kao iprsten sa zmajem, koji dokazuje da je ona, poput brata, bila ravan vitez reda zmaja. Poslednje dane, Jelena lazarević provodi u manastiru, baveći se duhovnom poezijom. Ovi događaji nam pokazuju da knez Lazar, na dvoru u Kruševcu u 14. Veku, onakokako vaspitava mušku decu, tako vaspitava i žensku.. Dok, da i to napomenemo, npr u Belgiji, žene te sedamdesetih godina dvedesetog veka dobijaju pravo glasa.

Slavnu istoriju srpskih svetih ratnika, završavaju jasenovački mučenici, kao i Milunka Savić i plejada naših svetih ratnika iz prvog svetskog rata, koji sledeći hrišćansku maksimu, rat kao služenje, pokazuju zašto imamo Svete Ratnike a ne sveti rat. Jer od ove ljubavi nema veće, da ko život svoj polaže za druge…

Stevan Stefanović za Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here