Томислав Крсмановић: Есеј о Србима и суседима

Поделите:

 Библијска прича о Каину и Авељу, о људској зависти.

                   Појам.Балканизација означава сукобе, поделе и ратове регионалних тежњи и интереса великих сила, у околностима етничке различитости, територијалних и граничних спорова. Међународни односи и несретне околности већ више од једног века, Балкан претварају у  “буре барута”, у најсиромашнији и најнесретнији део Европе, где се непрестано ратује, где су се натицали Исток и Запад, где је почео Први светски рат, пре и након тога током целе историје су се одигравали крвави ратови, и за време Другог светског рата. На несрећу балканских народа свакојаке етничке и друге затегнутости су тињале и након Другог светског рата, да би баук балканизације поново на Балкану и у Европи , и у свету, постао невероватна стварност за време ратова и распада Југославије у 1990-тима и бомбардовања СР Југославије 1999.године.

У географском смислу Балакан је полуострво. Али је одувек остао острво које плива у океану неизмерне мржње. Данас у 21 веку свет ври, опет се усијавају конфликти и ратови широм планете. Када се данас спомене  БАЛКАНИЗАЦИЈА, широм планете би се најежили престрашени државници, и не само они, да и њима не закуца на врата лудило ратних сукоба и расула

 Историчари и сви они који се баве проучавањем друштва и односа међу народима, се питају откуд, зашто, стални крвави ратови баш на Балкану?

Сврха овога есеја није да обави детаљнију анализу узрока појаве балканизације и међусобне мржње балканских народа.За то би била потребна обимна и ригорозна научна студија. Намера је овога пута да се  разјасне извесни недовољно видљиви односи међу балканским народима, међусобне перцепције, оне танане међусобне ранљивости, да се покуша да се зађе у дубинску анализу појединих атавистичких корена етноса балканских народа.

Да се тако дође до нових корисних сазнања, и  осветле мрачне наслаге векова, да се допринесе братском праштању, разумевању и мирењу уз пригодан позив на Библију Можда овде уприличен осврт на библијску причу о Каину и Авељу, пројецирану у узбуркане балканске просторе у мраку помахниталих страсти  прохујалих векова, може бити од какве такве користи, да се из таме потсвести балканског човека извуку на површину свести болна национална потиснућа, да се тако душа балканског човека очисти и крене ка исцељењу.

Балкански народи су одувек сневали да живе у миру са суседима, никоме није било до убијања  и клања . А до сукоба је по правилу кроз целу историју долазило. Иво Андрић се страсно бавио мржњом која је присутна на Балкану.Мудро је закључио: Ни сличнијих народа, ни веће мржње.

 Зашто се су Срби, Хрвати, Бошњаци, упркос блискости вековима клали и убијали? Нису они другачијег изгледа, ни раста, ни боје косе и очију, имају исти језик, сличног су духа? Једино их дели вера. Поврх свега су суседи, витално упућени једни на друге.

 Рене Декарт тврди да је мржња свесност, да је неко или нешто лоше, у комбинацији са јаком потребом да се од тога удаљи. Kрајем  20 века Православци и Мухамеданци више нису могли очима да виде једни друге, желели су  разлаз.!

Барух Спиноза је пак поручио да је рат за поједине народе питање опстанка.Не би се могло закључити, да је било дотле дошло између балканских народа, да су ратови за њих били питање бити или не бити? Они су се ипак могли договорити и спорове решавати дијалогом, без ратова.

Не би се у овоме контексту могло прихватити мишљење Аристотела, који је посматрао мржњу као жељу за уништењем нечега, што је неизлечиво временом.Јер  ова мржња на Балкану није генетска, познате су чињенице да је била вештачки потхрањивана вековима, нажалост тога има и данас. Примера  ради, само један детаљ,  у појединим местима у Босни и Херцеговини је нечија тајна демонски подмукла црна рука почетком 1990-их година потурила и Православцима и Муслиманима, некакве тајне спискове, са именима виђених и угледних припадника обе етничке групе, које наводно треба поклати? А када су на вековно мочварно тло сумњичења и трагичних међусобних искустава, посејане овакве опаке потпуно носноване сумње, однекле су се наједном појављивали помахнитали ратници, који би почињали да пале села, да пљачкају, кољу и силују.Што је било намерно бацање запаљене шибице у суву сламу.

Чиме је опет почињен невиђен покољ.И једни и други су још једном били изиграни.Као толико пута у историји.

Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега, које жели да уништи извор своје несрећности. По мени, Фројд је најближи поимању дубоких и испреплетаних корена такозване балканизације.

Али, да би балкански народи овај Фројдов постулат могли узети у обзир у анализи балканизације и узрока своје несрећности и мржње, ради препознавања и рационалног отклањања, њихов его мора бити у стању, мора бити способан, да рационално утврди откуд мржња, да тако установи који је извор његове несрећности? Овде на вековима окрвављиваном Балкану нема свесног и потпуног националног ега, у душама узрујаних балканаца царују тамни вилајети балканских катакомби, препуних кужне баруштине најмрачнијих потсвесних и давно потиснугих отровних емоција.Душа балканског човека је узбуркана, пуна рана, распарчана. Као разлупано јаје.

Такви људи нису кадри за самоанализирање, за резиме, они не могу понирати у своју потсвест? Нити су свесни те потребе. Иво Андрић у његовим разговорима са Левенфелдом о менталитету балканског човека, још у првој половини 20 века, закључује да је несрећа у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања. Иво Андрић познаје душу Босанаца, и његов саговорник Левенфелд такође, обадвојица се изјашњавају да Босанци поседују чврст карактер, кажу да је мало земаља у којима живе људи са толико нежности и љубавног жара, са толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, отворених срца и искрености, са толико осећаја за правдом.Можда је ово тачно, али припадници појединих других народа тврде то исто за своје сународнике? Они спомињу да се у Босни мрзе сви они који су различити, у Босни трезвењаци мрзе оне који пију, верници смртно мрзе атеисте, итд.?

Природно је да у таквој средини где је присутна раширена нетолеранција према другачијим, такви људи почињу да мрзе другу нацију и веру, јер су оне другачије. Треба одговорити на једно питање: Откуд таква нетолеранција и мржња баш у Босни? Уз напомену да опаке међусобне мржње има и код неких других европских народа, не само у Босни. Поготову ван Европе.

Да, слажем се, Босна, а то важи и за Балкан, је на неки начин земља етничке мржње.

Ова два саговорника тако закључују, али не објашњавају откуд та мржња? А суштина енигме вековима узаврелог “Босанског лонца“ је управо у томе.

Појединци и народи таквог узбурканог ега не могу направити исправан и рационалан избор? Узнемирени и унезверени балкански народи су као такви кроз историју по правилу лако наседали подметањима и  интригама. И још је нешто суштинско у питању то су њихове свадљиве и лако поткупљиве вође, које су им биле наметане од моћних држава. А управо они, смутљивци, би на крају запалили Балкан.

Балканским народима је потребна подршка да  оздраве. Балкану је потребан тим интердисциплинарних стручњака.ИСЦЕЛИТЕЉА ДУША БАЛКАНСКИХ НАРОДА?

Тек онда ће бити кадри да узму личну судбину у своје руке.

А уместо њих, би увек долазили све новији, и новији пиромани.

Запитајмо се пре свега: Откуд толика мржња?

Колика је вишевековна мржња међу њима присутна се може видети и у на први поглед неважним детаљима, например у улози речи и појединих слова истога језика. “ Балијаћ`, је например код Срба погрдан назив за Муслимане, који би их када би га чули доводио до беса. Понеки пак Муслиман би са презрењем  набојима мржње Србину узвратио “ВЛАХ“, или “КРМАК. “ Православци и Мухамеданци различито изговарају слово глас “Х“ кроз нос, Мухамеданци уместо “ч“, кажу“ ћ`, стално понављају “ајде ба“. Старији људи из Босне преносе да су се у прошлим ратовима понекада помахнитало клало, само због тога како ко изговори ова слова и речи. А Хрвати и Срби су понекад били у стању да ухвате један дугога за гушу, зато што Хрвати кажу “ТОЧКА“, а Срби “ТАЧКА“.

Прамржња је настала онда када  су Православци од Турака били преведени у Ислам.Турци су имали огромно искуство у исламизирању покорених народа, у стварању јаничара, успевали би да временом створе дубок јаз између Потурчењака и Православаца, давајући овим првима привилегије, њиве, учећи их Исламу и џамијама, рамазану, сунећењу, зналачки развијајући у њима невиђен презир и мржњу према “ Раји“, “ Власима“, према народу истога порекла. Још тада је забијен клин лоших процена  и неизмерне мржње “ Потурица гори од Турчина“. И  то још траје до данашњих дана. Иако нам то никако не годи, морамо признати да су Турци били врло умешни у завађањима Срба међусобно пре више векова, јер тај ушприцани отров трује душе балканских народа све до данашњих дана

А Муслиманима су Православци такође одвраћали отровном мржњом.

Није ту њих завађала само Турска, него и поједине суседне и друге моћне европске државе. Када је например Босна припала Аустроугарској, мржња између Православаца и Мухамеданаца је поново  разбуктана, јер су турским субашама и бившој турској властели остављене привилегије, а босански Срби су опет остали у извесној мери обесправљена раја.У Краљевини Југославији су се таман колико  толико наизглед смириле страсти, а уствари потмуло су  однекле и даље потстицане мржња и завада .Онда је дошао Други светски рат, настала је нечувена кланица. Јер су ти исти који су вековима подмукло и опако завађали Јужне Словене, опет потпалили балканско буре барута. Зар те отровне предрасуде мржње нису могле бити отклоњене за време трајања Краљевине Југославије? И након 1945 године? Како је могуће да та опора мржња упркос прохујалих векова разбуктала 1990-их година, се ие гаси до данашњих дана?

Каснија, Фројдом инспирисана  наука је стављала у жижу изучавања режањ у делу међумозга ХИПОТАЛАМУС, који синтетише и лучи хормоне који регулишу телесну температуру, глад, жеђ, умор, сан, али и емотивно и инстинктивно понашање, агресивност, мржњу, љубав, као и репродуктивно понашање. Данас научници указују на могуће злоупотребе са хипоталамусом, називајући га: ЦЕНТАР ДЕМОНА у људском бићу, јер се његовим дражењем могу пробудити незамисливе мржње и деструкције. Научници су направили неурофизиолошки експеримент. Појединцима су показиване слике људи које су они мрзели, електронски су праћене њихове мождане реакције на показиване слике. Резултати су показали у таквим приликама појачану активност у кортексу-хипоталамусу људског мозга. А у хипоталамусу настају буре хормана, укључујући и оних који производе мржњу.

Има овде на Балкану неки флуид у ваздуху који немушто и невидљиво дражи људске хипоталамусе, па они подивљају и направе нечувену каљугу. Када се то деси људи постану робови својих нагона, роботи. Неминовно бих се присетио мржњом накострешених Муслимана физичком близином Православаца у Босни, и обратно, међусобним изразима лица, гестовима, или провокативним истицањем разлика у верским обредима, што се тиче поимања брака, породице, па све до ситних језичких разлика. Људи би понекад подивљали. Или би када се  мржње нагомилају, долазило до крвавих ратова, клања..

Каква је била улога у ратовима 90-их година прошлог века, међународне заједнице, Нато, војног контигента француског генерала Филипа Мориона, холандског корпуса и Томаса Кареманса, српских паравојних формација, војних снага ЈНА, бошњачких војних снага, њихових паравојних формација? Једно питање например: ко је, како и зашто саставио поменуте спискове о онима које наводно треба поклати?

Само је чекана варница, Демон у људском бићу је још једном победио Разум.

Зашто ни Православци ни Муслимани, нису извукли поуке из прошлости, него су се распамећени препустили импулсима низ воду?.

Цивилизована Европа је згранута посматрала шта се дешава у њеном дворишту, они образованији су добро схватали о чему се ради. А они недовољно просвећени, или злуради , су се у себи сажаљиво потсмехивали, видећи у Балканцима дивљаке, примитивце, лудаке, незреле и недорасле, да други требају да их мире, да им  треба поставити стране миротворце ,надзораватеље и стараоце, као оним распамећеним?

Суштина спаса балканских народа  је- како исцелити душе балканских народа? И како мржњу уклонити? Да смогну снаге да своју судбину узму у своје руке.

         Данас се чује на све стране: СТАЛНО ПОНАВЉАМО ИСТЕ ГРЕШКЕ, ЗАР МИ НИСМО У СТАЊУ ДА СЕ УЧИМО НА ГРЕШКАМА, ЗАШТО ИМАМО КРАТКО ПАМЋЕЊЕ?

         Познато је да појединац у дубокој психолошкој кризи нема снаге, нити моћи концентрације, да извуче поуке из ранијих грешака, нити је кадар да направи резиме и да се исправи. Ово исто важи и за нације. Балкански народи су уморни, обеспомоћени, у дубокој кризи идентитета, то се неминовно одразило на њихову врло ранљиву националну психологију. Право је чудо што још постоје, што још нису изгубили разум, после свакојаких ужаса које су трпели вековима.

         Народима Балкана, су потребни духовни и душевни  препород, избављење из посрнућа у које су били гурани вековима.Треба их подржати да усправе кичму, да ојачају, да се избаве.

         Историја је учитељица живота.Запитајмо се: Како су мали, узнемирени и унезверени балкански народи, и Срби, реаговали кроз историју, како су одговарали на диктате великих сила, или на међусобне варнице сукоба, да ли су правили ваљане изборе? А када се ради о Србима, о битци на Косову у 14 веку, касније у рату са Аустроугарском, о 24 марту 1941.године, Јосипу БрозуТиту и Дражи Михајловићу, усташама, четницима, Холокаусту, надигравањима великих сила на Балкану током Другог светског рата, па онда када је прихваћен комунизам, о периоду у комунистичкој Југославији, приликом њеног распада. са појавом вишестраначја, санкција и ратова на Балкану 1990-их година, па све до данашњих дана?

         Да ли сусе балкански народи смирено и мудро понашали током хиљадугодишње калварије? Често прикљештени ,обеспомоћени, унезверени, морали су да реагује брзо – то је био једини, иако понекад погрешан избор.

         Ако неко прави погрешне изборе, сносиће неминовно последице. ,

         Зашто су поједини народи и државе просперитетнији? А други то нису? Суштина је ипак у томе да су у прошлости доносили мудре и рационалне одлуке.

         Потребно је још једном покушати разјаснити откуд оваква ранљива психологија балканских народа, што се нажалост одражавало на недовољну рационалност одлука балканских политичара? Како су и колико на стање њиховог духа и душа, утицале вишевековне трауматичне околности живљења на Балкану?А што би мого бити посматрано у контексту: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ, ПРИНУДЕ, РЕПРЕСИЈЕ И СТРАХА, ДРЕСИРАЊА ЧИТАВИХ ДРЖАВА, И НАРОДА, да се повинују и прихвате диктат моћнијих држава?

         А диктат, присила, остављају болне ране, не само на души појединца, него и у колективној меморији читавих народа. Могло би се направити у овом контексту поређење, процес социјализације јединке, детета, и социјализација нација, јер имају велике паралеле и сличности,

            БЕБА, ОНДА КАДА ИЗ ИНСТИНКАТА И НЕСВЕСТИ ПОЧНЕ ДА СЕ ИНДИВИДУИЗИРА, ПОЧИЊЕ ДА УЧИ ДА ПОШТУЈЕ ПОРОДИЧНЕ НОРМЕ, СРЕЋЕ СЕ СА БЛАГИМ ОБЛИЦИМА ПРИНУДЕ. КАСНИЈЕ У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ, У ШКОЛИ, НА РАДНОМ МЕСТУ. МОРА ДА СЕ СВЕ ВИШЕ ПОВИНУЈЕ ДРУШТВЕНИМ ПРАВИЛИМА. ОВАЈ ПРОЦЕС ЈЕ СЛОЖЕН, И понекад БОЛАН, ПОДРАЗУМЕВА СТРАХ И ПОТИСНУЋА У ПОТСВЕСТ. АКО ЈЕ ДРЕСИРАЊЕ детета од стране РОДИТЕЉА КАКО ТРЕБА, АКО НИСУ ПРЕСТРОГИ, ИЛИ СУВИШЕ ПОПУСТЉИВИ, АКО ЈЕ ЊИХОВО ВАСПИТАЊЕ ПРИЛАГОЂЕНО ПОЈАВЉУЈУЋОЈ ЛИЧНОСТИ ДЕТЕТА, ОНО ЋЕ СЕ ХАРМОНИЧНО РАЗВИЈАТИ. И ОБРАТНО, АКО СУ РОДИТЕЉИ ПРЕСТРОГИ,  ИЛИ СУВИШЕ ПОПУСТЉИВИ, ДЕТЕ РАСТЕ ДУХОВНО И ДУШЕВНО ОСАКАЋЕНО. НАСТАЈУ ЗА ЦЕО ЖИВОТ МАЛАДАПТАЦИЈЕ И МАЛИГНИТЕТИ.

 

          ЗАШТО ОВАЈ ПРИМЕР ДЕТЕТА? ЈЕР ЈЕ ТАКО И СА ЧИТАВИМ НАРОДИМА.

 

          АКО ЈЕ ДРУШТВЕНИ ОКВИР ДЕМОКРАТСКИ И ПРОСВЕЋЕН, ПОДАНИЦИ ЋЕ ВРЕМЕНОМ СТАСАТИ У СМИРЕНЕ И ИЗГРАЂЕНЕ ЛИЧНОСТИ, СПОСОБНИ ДА ОПТИМАЛНО ИСКОРИСТЕ ЊИХОВЕ ЛИЧНЕ ПОТЕНЦИЈАЛЕ, КАКО СЕ ТО КАЖЕ ДА ДОЖИВЕ ПРОЦВАТ ЊИХОВИХ ЛИЧНОСТИ. ТАКВЕ ДЕМОКРАТСКЕ ДРЖАВЕ СУ УПРАВО ЗБОГ ТОГА ПОБЕДНИЦИ., ЈЕР ИМАЈУ КВАЛИТЕТНЕ ЉУДСКЕ РЕСУРСЕ. А СВЕ СЕ СВОДИ НА ЉУДСКЕ РЕСУРСЕ, КАДРОВЕ. АКО ЈЕ НЕОСНОВАНО РЕПРЕСИВАН, ИЛИ ПАК НЕ КАЖЊАВА ПРЕКРШИОЦЕ, ПРОИЗВОДИЋЕ МАСОВНО ДУШЕВНО, ДУХОВНО И МОРАЛНО ОСАКАЋЕНЕ ПОЈЕДИНЦЕ.

 

           ОВА КОНСТАТАЦИЈА ЈЕ ВРЛО ПРИМЕНЉИВА ЗА ОВЕ БАЛКАНСКЕ ПРОСТОРЕ И ЊИХОВЕ СТАНОВНИКЕ. ЈЕР СУ ОВИ ПРОСТОРИ ХИЉАДАМА ГОДИНА ПОЗОРНИЦА КРВАВИХ РАТОВА, ВЕКОВНИХ СТРАНИХ ОКУПАЦИЈА, СИРОМАШТВА, МИЛИОНИ СУ СЕ САВИЈАЛИ ДА САМО ПРЕЖИВЕ. ПСИХОЛОГИЈА ЉУДИ  СА ОВИХ ПРОСТОРА ЈЕ ДРАСТИЧНО ОБЕЛЕЖЕНА, ОСАКАЋЕНА. РАСПАДИ ЗЕМАЉА,  РАТОВИ, СИРОМАШТВО, БОЛЕШТИНЕ, СТРАХ. ТО СВЕ ЧИНИ СВОЈЕ.

 

                      Управо се ради о злокобном феномену којим се бавим у мојим књигама, који сам назвао LE QUART, буквално преведено са француског значи ЧЕТВРТИНА, мисли се на  животне околности које смањују  духовне и интелектуалне креативне потенцијале појединца на четвртину, нечије бујно стваралаштво претворе у патрљак, у ЧУПУР. Народ Србије, и други балкански народи су изложени  вишедеценијским изнуривањима, осиромашењима, обесправљености, отимачини, а то је и историјско питање, гурнути у обеспомећеност и гнев, смањене виталности, и  стваралачких потенцијала, духовно..

                      Те отуда  нису током историје били увек довољно способни да направе рационалан и одмерен начин одбране својих интереса и међусобних односа Њихов одговор на историјске изазове је због тога повремено бивао неодмерен, ирационалан, погрешан, уместо промишљености би се хватали за гуше, клали и черечили. Историја је препуна доказа да су њихови одговори на поједине кључне изазове би током историје понекада бивали КАТАСТРОФАЛНИ.

                      Највећи порази балканских народа, већи од оних ратних, су управо на овом плану-РАЦИОНАЛНОСТИ ИЗБОРА И ОДГОВОРА НА ИЗАЗОВЕ..

          Да би балкански народи могли узети своју судбину у своје руке, и правити рационалне изборе, претходно би их требало оздравити : органски, душевно и духовно.

          А данас видимо колико је тешко добити улазницу у клуб успешних, у ЕУ. У Европи о балканским народима још увек царују острашћене расне и друге предрасуде-дивљаци..

                       Према Књизи постања (4,2) Авељ је био други син Адама и Еве и био је пастир, док је његов брат Каин обрађивао земљу. Каин је убио Авеља, љубоморан што је Авељева жртва првина из стада била прихваћена од Јахвеа, док је његова била одбачена (Пост. 4, 3). Два брата су приносила жртву Богу: Каин – плодове земље, а Авељ – најбоље животиње из свога стада. Бог је прихватио Авељову жртву. Авељ је имао нарав добру и кротку, он је приносио жртву од чистог срца, с љубављу и вером у обећаног Спаситеља, с молитвом за помиловање и надом у милост Божију. А Каин је био нарави зле, сурове, он је приносио жртву само као обичај, без љубави и страха Божијег. Зато је Бог прихватио Авељову жртву. После тога, Каин је почео да завиди своме брату, позвао је Авеља у поље и тамо га убио. Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: “Где је брат твој Авељ?” Каин дрско одговори: “Не знам; зар сам ја чувар брата свог?” Тада Бог рече њему: “Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на земљи, и да будеш скитница по земљи”. И Каин, мучен савешћу, са женом, побеже од својих родитеља у другу земљу. ( Према Библији).

                      Библијски мит о Каину и Авељу, људска завист, су  одувек инспирисали  поједине филозофе, књижевнике, и друге ствараоце. Завист као негативна емоција се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Све може постати предмет зависти: моћ, слава, углед , успеси, победе, нечији поступци, похвале другима..Испољавање зависти се може јавити као благо непријатељство, које се у одређеним околностима може претворити у незамисливо насиље. Према научницима, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник појаве опаке мржње попут крваве освете.

                       Најзнаменитији светски политичари, војсковође, научници, писци, државници, уметници, су се кроз историју дивили Србима. Ево само неколико знаменитих људи, великана историје, који су Србе описивали као Витезове сјајних небеских висина, духовности и моралности, јунаштва и поштовања других народа: чак и Хилер, Наполеон Бонапарта, немачки цар Вилхелм, Бизмарк, немачки генерал Макензен,  надвојвода Јосиф Хабсбуршки, Јохан Волфганг Гете, Џавид – паша, турски заповедник Битоља, Арчибалд Рајс, Франц Лист, Исидора Данкан, Франше Депере, Виљем Други, све до Трампа и Натанијаху. И многи други .

                       Један од многих светских великана је казао и ово: Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провиђење уделило, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.

 

 Србима су се током историје дивили кроз историју јер су остајали поданици, толико последњих година куђене наводно нацистичке“Небеске Србије“, уствари Србије окренуте Богу, моралу, људскости, части и самилости. Мит о “небеској Србији” је настао после војног пораза у битци на Косову 1389. и губитка српске државности. Поражена и у ланцима Србија и српски народ.су наду и спас нашли у вери у Бога и Христа, у посвећености  идеалима човекољубља и Небеском царству. Косовски мит до данашњих дана је остао урезан и негован у колективном српском бићу  помогао Србима да поднесу вековну доминације страних сила и сачувају кроз векове наду у обнову српске државе. Срби су због тога и страдали. Психијатар Јован Рашковић, вођа српске заједнице у Хрватској уочи рата у Хрватској, исказао је синтагму о “Србима као небеском народу” да покаже како постоје два страдалничка народа, Јевреји и Срби. Небеска Србија је, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Исус Христос.

                      Несрећа, сиромаштво, ратови, страдања, победе и порази, жртве, патње, су погодно балканско тло за појаву злобе и зависти-“Да комшији цркне крава.“

                      Завист уме постати опсесија, уселити се у мождане вијуге као паразит, постати фикција, уме се заоденути у  узнемиреност, у неодољиву потребу за осветом. Да се вратимо интерпретацији дефиниције мржње Сигмунда Фројда -Босански човек осећа мржњу.Али је још мање свестан да је један од генератора мржње управо понекада завист. Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали појаву зависти. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као кортекс ( хипоталамус)који се активира и приликом физичког бола.

                       И због тога су балканци патили, без да су били довољно свесни узрока патње. Или би притешњени побеснели. Завист је генерисала, као толико пута кроз историју, све новије и  новије пројекте омраза.

                       Поједине непријатељске државе на високом културном нивоу и просвећености, су одавно на Балкану запазиле завист и злобу у  мраку кужних катакомби свакојаких  омраза  у односу на Србе, којима се други диве и који их хвале. А њих не. Па су овде вековима подмукло подстицали завист и,љубомору, повлађујући при том онима који су се морално и духовно осећали као инфериорни, као материјалисти окренути земаљском преживљавању и изазовима, уместо идеалистичког страдања и самопожртвовња попут Срба, поврх свега у којима је треперио вековни потсвесни бол или грижа савести, због отцепљења од Матице, у поређењу са Србима окренутим Небесима, јунацима који се жртвују за истину и правду. Увек својим.

                        Сви  хвале Србе. А нас не. Па добро, ми смо мали, таквим малим нама кроз историју није било стало као Србима да небеских идеала, него до трбуха, морали смо да се тако понашамо да би опстали, да преживимо. А нису ни Срби цвећке, узвикивали би понеки запенушани, свет не зна за злодела и крволочност Влаха. Влашки крмак, понеки би злобно ликовали: и треба им Србима, истребљују их. А нас не.

                        И Бошњаци и Хрвати имају славне дане њихове историје, циљ овога есеја није да их понижава у односу на Србе, него да извлачи историјска потиснућа  на ниво свести, да просвећује, да  успоставља боље  разумевање, ради мирења. Ни Бошњаци ни Хрвати нису ништа гори од Срба, то су братски народи који треба да престану да се међусобно убијају, да живе у слози, треба да се разумеју.

  Треба знати да су се Бошњаци и Хрвати као мањи, морали да савијају свакој војсци и сили која би дошла, да би тако преживели. исказивали су кроз историју велику мудрост прилагођавања. Муслимани као мањина у односу на велики православни и хришћански грмен, су одувек да би преживели били принуђени да се клањају пред страним освајачима, и свакој власти која би дошла.Бројнији и моћнији Православци без довољно емпатије, би онда Муслимане окривљавали да су “ сунцокрети који се окрећу према свакој власти која наиђе“. Што би код Муслимана било схватано да их Срби понижавају и презиру. Утук на утук, мржња на мржњу.Муслимани су се показали као лукавији. Приче о површним замлатама Хуси и Хаси, су најобичнији јефтин фолклор.Муслимани су мудри. Као да је Муслимане неко вековима подучавао мудрости живота? Овакве сурове животне околности би оштриле лукавство и сналажљивост босанских муслимана. У новија времена . МУХАМЕДАНЦИ СУ МУДРО СПАШАВАЛИ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ ОД ПОГУБНИХ СВЕТСКИХ ТРЕНДОВА НАВОДНЕ “ ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈЕ ОДНОСА  МЕЂУ ПОЛОВИМА.“ ДА САЧУВАЈУ НАТАЛИТЕТ. За време Тита, и након њега, мудри Муслимани би свугде гурали своје, да добију боља места, боље плате, станове, привилегије, штитили су своје сународнике. Муслимани су сложни као један.

  За разлику од духовних страдалника јунака Срба окренутих Богу и Небесима.

  Због чега би подносили неизмерне жртве.

                       Ко је од њих био у праву?

                      Овај мит српске националне митологије, односно њеног доминантног косовског мита, који се повезује са “Небеском Србијом “ је пропагандно злоупотребљен у ратовима на територији Југославије 1990-их година, и након тога, приказујући га као наводни покретач експанионизма Србије у Крајини, на Косову, у Босни. Очајничка борба Србије и њеног народа кроз целу историју, да се одупру и преживе, њене неизмерне н жртве, су крајем 20 века до данашњих дана изокренути и лажно приказани, не као духовну преданост Срба, него као мотив да освајају и  тлаче друге народе.

                      Вековна подмукла DIVIDER ET IMPERA, Црна рука  је опет повукла окидач зависти на Балкану, да Србију из сазвежђа звезда Небеске Србије оборе у блато. Да тако задовоље нечију потсвесну завист, и потхране вековну мржњу. Перверзна варијација спољње вековне заваде се модернизовала у недавним ратовима се појављивала у свакојаким тамним одорама, поједине распамећене и крајње узнемирене Србе  су у свеопштем ратном хаосу гурали да се понашају онако, како се нису никад досада Срби понашали- да буду насилници, да пљачкају, да силују, да би тако Србе покушали да  лише вековног духовног преимућства. Већина српских бораца су се томе одупрли, сачували славни лик српског војника, сигурно да је било злоупотреба, треба знати да је било дошло до мобилизације оних који су били у психијатријским установама, наркомана и алкохоличара.

                     Недовољно познати  злобни ментални спалеолози су на Балкану опет типовали на завист.

                     А шта рећи о санкцијама, о нечувеној сатанизацији Срба и Србије, на Србе су се са свих страна окомили лажима, увредама, понижавањима..

              “     Да комшиј цркне крава “, нека се страдањима небеских Срба наслађују злураде комшије!

                      Оно што се данас дешава на Балкану и у Украјини би се могло видети у у оба случаја, у светлу сличности међусобних односа. и заједничких корена нетрпељивости , па и завидљивости.

                      Са једне стране су Срби и Руси Православци. А са друге стране Бошњаци Муслимани, Хрвати католици, и поунијаћени Украјинци који љубе папучу Папи, па су донекле у истој корпи са њима и Бугари Православци

                      Муслимани су стотинама година од како су прешли у Ислам, се духовно удаљили од Срба од којих су настали, кренули ка идентификацији са Турцима, схвативши ипак, да су Турци нешто сасвим друго од њих, по крви, по језику, по духу, новоусвојена вера није била довољно туткало да се могу осетити као Турци. Што би могло поспешивати болан осећај недостатка националног идентитета. Или љутњу! Ипак, временом, постепено, од дифузних Потурчењака, се широм Босне стварао ембрион новог балканског етноса –Бошњака.

                      Срби и Хрвати пак, су прихватили две различите вере још пре хиљаду година, то је било тако давно. Хрвати су Католици, а Срби Православци, некада су били заједно, Хрвати знају добро да морају да љубе папучу странцу, Папи, Латину, а Срби Православци немају свога Папу. Своји су, Српска православна црка никоме не полаже рачуне

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here