Tomislav Krsmanović: Esej o Srbima i susedima

Podelite:

 Biblijska priča o Kainu i Avelju, o ljudskoj zavisti.

                   Pojam.Balkanizacija označava sukobe, podele i ratove regionalnih težnji i interesa velikih sila, u okolnostima etničke različitosti, teritorijalnih i graničnih sporova. Međunarodni odnosi i nesretne okolnosti već više od jednog veka, Balkan pretvaraju u  “bure baruta”, u najsiromašniji i najnesretniji deo Evrope, gde se neprestano ratuje, gde su se naticali Istok i Zapad, gde je počeo Prvi svetski rat, pre i nakon toga tokom cele istorije su se odigravali krvavi ratovi, i za vreme Drugog svetskog rata. Na nesreću balkanskih naroda svakojake etničke i druge zategnutosti su tinjale i nakon Drugog svetskog rata, da bi bauk balkanizacije ponovo na Balkanu i u Evropi , i u svetu, postao neverovatna stvarnost za vreme ratova i raspada Jugoslavije u 1990-tima i bombardovanja SR Jugoslavije 1999.godine.

U geografskom smislu Balakan je poluostrvo. Ali je oduvek ostao ostrvo koje pliva u okeanu neizmerne mržnje. Danas u 21 veku svet vri, opet se usijavaju konflikti i ratovi širom planete. Kada se danas spomene  BALKANIZACIJA, širom planete bi se naježili prestrašeni državnici, i ne samo oni, da i njima ne zakuca na vrata ludilo ratnih sukoba i rasula

 Istoričari i svi oni koji se bave proučavanjem društva i odnosa među narodima, se pitaju otkud, zašto, stalni krvavi ratovi baš na Balkanu?

Svrha ovoga eseja nije da obavi detaljniju analizu uzroka pojave balkanizacije i međusobne mržnje balkanskih naroda.Za to bi bila potrebna obimna i rigorozna naučna studija. Namera je ovoga puta da se  razjasne izvesni nedovoljno vidljivi odnosi među balkanskim narodima, međusobne percepcije, one tanane međusobne ranljivosti, da se pokuša da se zađe u dubinsku analizu pojedinih atavističkih korena etnosa balkanskih naroda.

Da se tako dođe do novih korisnih saznanja, i  osvetle mračne naslage vekova, da se doprinese bratskom praštanju, razumevanju i mirenju uz prigodan poziv na Bibliju Možda ovde upriličen osvrt na biblijsku priču o Kainu i Avelju, projeciranu u uzburkane balkanske prostore u mraku pomahnitalih strasti  prohujalih vekova, može biti od kakve takve koristi, da se iz tame potsvesti balkanskog čoveka izvuku na površinu svesti bolna nacionalna potisnuća, da se tako duša balkanskog čoveka očisti i krene ka isceljenju.

Balkanski narodi su oduvek snevali da žive u miru sa susedima, nikome nije bilo do ubijanja  i klanja . A do sukoba je po pravilu kroz celu istoriju dolazilo. Ivo Andrić se strasno bavio mržnjom koja je prisutna na Balkanu.Mudro je zaključio: Ni sličnijih naroda, ni veće mržnje.

 Zašto se su Srbi, Hrvati, Bošnjaci, uprkos bliskosti vekovima klali i ubijali? Nisu oni drugačijeg izgleda, ni rasta, ni boje kose i očiju, imaju isti jezik, sličnog su duha? Jedino ih deli vera. Povrh svega su susedi, vitalno upućeni jedni na druge.

 Rene Dekart tvrdi da je mržnja svesnost, da je neko ili nešto loše, u kombinaciji sa jakom potrebom da se od toga udalji. Krajem  20 veka Pravoslavci i Muhamedanci više nisu mogli očima da vide jedni druge, želeli su  razlaz.!

Baruh Spinoza je pak poručio da je rat za pojedine narode pitanje opstanka.Ne bi se moglo zaključiti, da je bilo dotle došlo između balkanskih naroda, da su ratovi za njih bili pitanje biti ili ne biti? Oni su se ipak mogli dogovoriti i sporove rešavati dijalogom, bez ratova.

Ne bi se u ovome kontekstu moglo prihvatiti mišljenje Aristotela, koji je posmatrao mržnju kao želju za uništenjem nečega, što je neizlečivo vremenom.Jer  ova mržnja na Balkanu nije genetska, poznate su činjenice da je bila veštački pothranjivana vekovima, nažalost toga ima i danas. Primera  radi, samo jedan detalj,  u pojedinim mestima u Bosni i Hercegovini je nečija tajna demonski podmukla crna ruka početkom 1990-ih godina poturila i Pravoslavcima i Muslimanima, nekakve tajne spiskove, sa imenima viđenih i uglednih pripadnika obe etničke grupe, koje navodno treba poklati? A kada su na vekovno močvarno tlo sumnjičenja i tragičnih međusobnih iskustava, posejane ovakve opake potpuno nosnovane sumnje, odnekle su se najednom pojavljivali pomahnitali ratnici, koji bi počinjali da pale sela, da pljačkaju, kolju i siluju.Što je bilo namerno bacanje zapaljene šibice u suvu slamu.

Čime je opet počinjen neviđen pokolj.I jedni i drugi su još jednom bili izigrani.Kao toliko puta u istoriji.

Sigmund Frojd je definisao mržnju kao stanje ega, koje želi da uništi izvor svoje nesrećnosti. Po meni, Frojd je najbliži poimanju dubokih i isprepletanih korena takozvane balkanizacije.

Ali, da bi balkanski narodi ovaj Frojdov postulat mogli uzeti u obzir u analizi balkanizacije i uzroka svoje nesrećnosti i mržnje, radi prepoznavanja i racionalnog otklanjanja, njihov ego mora biti u stanju, mora biti sposoban, da racionalno utvrdi otkud mržnja, da tako ustanovi koji je izvor njegove nesrećnosti? Ovde na vekovima okrvavljivanom Balkanu nema svesnog i potpunog nacionalnog ega, u dušama uzrujanih balkanaca caruju tamni vilajeti balkanskih katakombi, prepunih kužne baruštine najmračnijih potsvesnih i davno potisnugih otrovnih emocija.Duša balkanskog čoveka je uzburkana, puna rana, rasparčana. Kao razlupano jaje.

Takvi ljudi nisu kadri za samoanaliziranje, za rezime, oni ne mogu ponirati u svoju potsvest? Niti su svesni te potrebe. Ivo Andrić u njegovim razgovorima sa Levenfeldom o mentalitetu balkanskog čoveka, još u prvoj polovini 20 veka, zaključuje da je nesreća u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja. Ivo Andrić poznaje dušu Bosanaca, i njegov sagovornik Levenfeld takođe, obadvojica se izjašnjavaju da Bosanci poseduju čvrst karakter, kažu da je malo zemalja u kojima žive ljudi sa toliko nežnosti i ljubavnog žara, sa toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, otvorenih srca i iskrenosti, sa toliko osećaja za pravdom.Možda je ovo tačno, ali pripadnici pojedinih drugih naroda tvrde to isto za svoje sunarodnike? Oni spominju da se u Bosni mrze svi oni koji su različiti, u Bosni trezvenjaci mrze one koji piju, vernici smrtno mrze ateiste, itd.?

Prirodno je da u takvoj sredini gde je prisutna raširena netolerancija prema drugačijim, takvi ljudi počinju da mrze drugu naciju i veru, jer su one drugačije. Treba odgovoriti na jedno pitanje: Otkud takva netolerancija i mržnja baš u Bosni? Uz napomenu da opake međusobne mržnje ima i kod nekih drugih evropskih naroda, ne samo u Bosni. Pogotovu van Evrope.

Da, slažem se, Bosna, a to važi i za Balkan, je na neki način zemlja etničke mržnje.

Ova dva sagovornika tako zaključuju, ali ne objašnjavaju otkud ta mržnja? A suština enigme vekovima uzavrelog “Bosanskog lonca“ je upravo u tome.

Pojedinci i narodi takvog uzburkanog ega ne mogu napraviti ispravan i racionalan izbor? Uznemireni i unezvereni balkanski narodi su kao takvi kroz istoriju po pravilu lako nasedali podmetanjima i  intrigama. I još je nešto suštinsko u pitanju to su njihove svadljive i lako potkupljive vođe, koje su im bile nametane od moćnih država. A upravo oni, smutljivci, bi na kraju zapalili Balkan.

Balkanskim narodima je potrebna podrška da  ozdrave. Balkanu je potreban tim interdisciplinarnih stručnjaka.ISCELITELJA DUŠA BALKANSKIH NARODA?

Tek onda će biti kadri da uzmu ličnu sudbinu u svoje ruke.

A umesto njih, bi uvek dolazili sve noviji, i noviji piromani.

Zapitajmo se pre svega: Otkud tolika mržnja?

Kolika je viševekovna mržnja među njima prisutna se može videti i u na prvi pogled nevažnim detaljima, naprimer u ulozi reči i pojedinih slova istoga jezika. “ Balijać`, je naprimer kod Srba pogrdan naziv za Muslimane, koji bi ih kada bi ga čuli dovodio do besa. Poneki pak Musliman bi sa prezrenjem  nabojima mržnje Srbinu uzvratio “VLAH“, ili “KRMAK. “ Pravoslavci i Muhamedanci različito izgovaraju slovo glas “H“ kroz nos, Muhamedanci umesto “č“, kažu“ ć`, stalno ponavljaju “ajde ba“. Stariji ljudi iz Bosne prenose da su se u prošlim ratovima ponekada pomahnitalo klalo, samo zbog toga kako ko izgovori ova slova i reči. A Hrvati i Srbi su ponekad bili u stanju da uhvate jedan dugoga za gušu, zato što Hrvati kažu “TOČKA“, a Srbi “TAČKA“.

Pramržnja je nastala onda kada  su Pravoslavci od Turaka bili prevedeni u Islam.Turci su imali ogromno iskustvo u islamiziranju pokorenih naroda, u stvaranju janičara, uspevali bi da vremenom stvore dubok jaz između Poturčenjaka i Pravoslavaca, davajući ovim prvima privilegije, njive, učeći ih Islamu i džamijama, ramazanu, sunećenju, znalački razvijajući u njima neviđen prezir i mržnju prema “ Raji“, “ Vlasima“, prema narodu istoga porekla. Još tada je zabijen klin loših procena  i neizmerne mržnje “ Poturica gori od Turčina“. I  to još traje do današnjih dana. Iako nam to nikako ne godi, moramo priznati da su Turci bili vrlo umešni u zavađanjima Srba međusobno pre više vekova, jer taj ušpricani otrov truje duše balkanskih naroda sve do današnjih dana

A Muslimanima su Pravoslavci takođe odvraćali otrovnom mržnjom.

Nije tu njih zavađala samo Turska, nego i pojedine susedne i druge moćne evropske države. Kada je naprimer Bosna pripala Austrougarskoj, mržnja između Pravoslavaca i Muhamedanaca je ponovo  razbuktana, jer su turskim subašama i bivšoj turskoj vlasteli ostavljene privilegije, a bosanski Srbi su opet ostali u izvesnoj meri obespravljena raja.U Kraljevini Jugoslaviji su se taman koliko  toliko naizgled smirile strasti, a ustvari potmulo su  odnekle i dalje potsticane mržnja i zavada .Onda je došao Drugi svetski rat, nastala je nečuvena klanica. Jer su ti isti koji su vekovima podmuklo i opako zavađali Južne Slovene, opet potpalili balkansko bure baruta. Zar te otrovne predrasude mržnje nisu mogle biti otklonjene za vreme trajanja Kraljevine Jugoslavije? I nakon 1945 godine? Kako je moguće da ta opora mržnja uprkos prohujalih vekova razbuktala 1990-ih godina, se ie gasi do današnjih dana?

Kasnija, Frojdom inspirisana  nauka je stavljala u žižu izučavanja režanj u delu međumozga HIPOTALAMUS, koji sintetiše i luči hormone koji regulišu telesnu temperaturu, glad, žeđ, umor, san, ali i emotivno i instinktivno ponašanje, agresivnost, mržnju, ljubav, kao i reproduktivno ponašanje. Danas naučnici ukazuju na moguće zloupotrebe sa hipotalamusom, nazivajući ga: CENTAR DEMONA u ljudskom biću, jer se njegovim draženjem mogu probuditi nezamislive mržnje i destrukcije. Naučnici su napravili neurofiziološki eksperiment. Pojedincima su pokazivane slike ljudi koje su oni mrzeli, elektronski su praćene njihove moždane reakcije na pokazivane slike. Rezultati su pokazali u takvim prilikama pojačanu aktivnost u korteksu-hipotalamusu ljudskog mozga. A u hipotalamusu nastaju bure hormana, uključujući i onih koji proizvode mržnju.

Ima ovde na Balkanu neki fluid u vazduhu koji nemušto i nevidljivo draži ljudske hipotalamuse, pa oni podivljaju i naprave nečuvenu kaljugu. Kada se to desi ljudi postanu robovi svojih nagona, roboti. Neminovno bih se prisetio mržnjom nakostrešenih Muslimana fizičkom blizinom Pravoslavaca u Bosni, i obratno, međusobnim izrazima lica, gestovima, ili provokativnim isticanjem razlika u verskim obredima, što se tiče poimanja braka, porodice, pa sve do sitnih jezičkih razlika. Ljudi bi ponekad podivljali. Ili bi kada se  mržnje nagomilaju, dolazilo do krvavih ratova, klanja..

Kakva je bila uloga u ratovima 90-ih godina prošlog veka, međunarodne zajednice, Nato, vojnog kontigenta francuskog generala Filipa Moriona, holandskog korpusa i Tomasa Karemansa, srpskih paravojnih formacija, vojnih snaga JNA, bošnjačkih vojnih snaga, njihovih paravojnih formacija? Jedno pitanje naprimer: ko je, kako i zašto sastavio pomenute spiskove o onima koje navodno treba poklati?

Samo je čekana varnica, Demon u ljudskom biću je još jednom pobedio Razum.

Zašto ni Pravoslavci ni Muslimani, nisu izvukli pouke iz prošlosti, nego su se raspamećeni prepustili impulsima niz vodu?.

Civilizovana Evropa je zgranuta posmatrala šta se dešava u njenom dvorištu, oni obrazovaniji su dobro shvatali o čemu se radi. A oni nedovoljno prosvećeni, ili zluradi , su se u sebi sažaljivo potsmehivali, videći u Balkancima divljake, primitivce, ludake, nezrele i nedorasle, da drugi trebaju da ih mire, da im  treba postaviti strane mirotvorce ,nadzoravatelje i staraoce, kao onim raspamećenim?

Suština spasa balkanskih naroda  je- kako isceliti duše balkanskih naroda? I kako mržnju ukloniti? Da smognu snage da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke.

         Danas se čuje na sve strane: STALNO PONAVLJAMO ISTE GREŠKE, ZAR MI NISMO U STANJU DA SE UČIMO NA GREŠKAMA, ZAŠTO IMAMO KRATKO PAMĆENJE?

         Poznato je da pojedinac u dubokoj psihološkoj krizi nema snage, niti moći koncentracije, da izvuče pouke iz ranijih grešaka, niti je kadar da napravi rezime i da se ispravi. Ovo isto važi i za nacije. Balkanski narodi su umorni, obespomoćeni, u dubokoj krizi identiteta, to se neminovno odrazilo na njihovu vrlo ranljivu nacionalnu psihologiju. Pravo je čudo što još postoje, što još nisu izgubili razum, posle svakojakih užasa koje su trpeli vekovima.

         Narodima Balkana, su potrebni duhovni i duševni  preporod, izbavljenje iz posrnuća u koje su bili gurani vekovima.Treba ih podržati da usprave kičmu, da ojačaju, da se izbave.

         Istorija je učiteljica života.Zapitajmo se: Kako su mali, uznemireni i unezvereni balkanski narodi, i Srbi, reagovali kroz istoriju, kako su odgovarali na diktate velikih sila, ili na međusobne varnice sukoba, da li su pravili valjane izbore? A kada se radi o Srbima, o bitci na Kosovu u 14 veku, kasnije u ratu sa Austrougarskom, o 24 martu 1941.godine, Josipu BrozuTitu i Draži Mihajloviću, ustašama, četnicima, Holokaustu, nadigravanjima velikih sila na Balkanu tokom Drugog svetskog rata, pa onda kada je prihvaćen komunizam, o periodu u komunističkoj Jugoslaviji, prilikom njenog raspada. sa pojavom višestranačja, sankcija i ratova na Balkanu 1990-ih godina, pa sve do današnjih dana?

         Da li suse balkanski narodi smireno i mudro ponašali tokom hiljadugodišnje kalvarije? Često priklješteni ,obespomoćeni, unezvereni, morali su da reaguje brzo – to je bio jedini, iako ponekad pogrešan izbor.

         Ako neko pravi pogrešne izbore, snosiće neminovno posledice. ,

         Zašto su pojedini narodi i države prosperitetniji? A drugi to nisu? Suština je ipak u tome da su u prošlosti donosili mudre i racionalne odluke.

         Potrebno je još jednom pokušati razjasniti otkud ovakva ranljiva psihologija balkanskih naroda, što se nažalost odražavalo na nedovoljnu racionalnost odluka balkanskih političara? Kako su i koliko na stanje njihovog duha i duša, uticale viševekovne traumatične okolnosti življenja na Balkanu?A što bi mogo biti posmatrano u kontekstu: SOCIJALIZACIJE, PRINUDE, REPRESIJE I STRAHA, DRESIRANJA ČITAVIH DRŽAVA, I NARODA, da se povinuju i prihvate diktat moćnijih država?

         A diktat, prisila, ostavljaju bolne rane, ne samo na duši pojedinca, nego i u kolektivnoj memoriji čitavih naroda. Moglo bi se napraviti u ovom kontekstu poređenje, proces socijalizacije jedinke, deteta, i socijalizacija nacija, jer imaju velike paralele i sličnosti,

            BEBA, ONDA KADA IZ INSTINKATA I NESVESTI POČNE DA SE INDIVIDUIZIRA, POČINJE DA UČI DA POŠTUJE PORODIČNE NORME, SREĆE SE SA BLAGIM OBLICIMA PRINUDE. KASNIJE U PREDŠKOLSKOJ USTANOVI, U ŠKOLI, NA RADNOM MESTU. MORA DA SE SVE VIŠE POVINUJE DRUŠTVENIM PRAVILIMA. OVAJ PROCES JE SLOŽEN, I ponekad BOLAN, PODRAZUMEVA STRAH I POTISNUĆA U POTSVEST. AKO JE DRESIRANJE deteta od strane RODITELJA KAKO TREBA, AKO NISU PRESTROGI, ILI SUVIŠE POPUSTLJIVI, AKO JE NJIHOVO VASPITANJE PRILAGOĐENO POJAVLJUJUĆOJ LIČNOSTI DETETA, ONO ĆE SE HARMONIČNO RAZVIJATI. I OBRATNO, AKO SU RODITELJI PRESTROGI,  ILI SUVIŠE POPUSTLJIVI, DETE RASTE DUHOVNO I DUŠEVNO OSAKAĆENO. NASTAJU ZA CEO ŽIVOT MALADAPTACIJE I MALIGNITETI.

 

          ZAŠTO OVAJ PRIMER DETETA? JER JE TAKO I SA ČITAVIM NARODIMA.

 

          AKO JE DRUŠTVENI OKVIR DEMOKRATSKI I PROSVEĆEN, PODANICI ĆE VREMENOM STASATI U SMIRENE I IZGRAĐENE LIČNOSTI, SPOSOBNI DA OPTIMALNO ISKORISTE NJIHOVE LIČNE POTENCIJALE, KAKO SE TO KAŽE DA DOŽIVE PROCVAT NJIHOVIH LIČNOSTI. TAKVE DEMOKRATSKE DRŽAVE SU UPRAVO ZBOG TOGA POBEDNICI., JER IMAJU KVALITETNE LJUDSKE RESURSE. A SVE SE SVODI NA LJUDSKE RESURSE, KADROVE. AKO JE NEOSNOVANO REPRESIVAN, ILI PAK NE KAŽNJAVA PREKRŠIOCE, PROIZVODIĆE MASOVNO DUŠEVNO, DUHOVNO I MORALNO OSAKAĆENE POJEDINCE.

 

           OVA KONSTATACIJA JE VRLO PRIMENLJIVA ZA OVE BALKANSKE PROSTORE I NJIHOVE STANOVNIKE. JER SU OVI PROSTORI HILJADAMA GODINA POZORNICA KRVAVIH RATOVA, VEKOVNIH STRANIH OKUPACIJA, SIROMAŠTVA, MILIONI SU SE SAVIJALI DA SAMO PREŽIVE. PSIHOLOGIJA LJUDI  SA OVIH PROSTORA JE DRASTIČNO OBELEŽENA, OSAKAĆENA. RASPADI ZEMALJA,  RATOVI, SIROMAŠTVO, BOLEŠTINE, STRAH. TO SVE ČINI SVOJE.

 

                      Upravo se radi o zlokobnom fenomenu kojim se bavim u mojim knjigama, koji sam nazvao LE QUART, bukvalno prevedeno sa francuskog znači ČETVRTINA, misli se na  životne okolnosti koje smanjuju  duhovne i intelektualne kreativne potencijale pojedinca na četvrtinu, nečije bujno stvaralaštvo pretvore u patrljak, u ČUPUR. Narod Srbije, i drugi balkanski narodi su izloženi  višedecenijskim iznurivanjima, osiromašenjima, obespravljenosti, otimačini, a to je i istorijsko pitanje, gurnuti u obespomećenost i gnev, smanjene vitalnosti, i  stvaralačkih potencijala, duhovno..

                      Te otuda  nisu tokom istorije bili uvek dovoljno sposobni da naprave racionalan i odmeren način odbrane svojih interesa i međusobnih odnosa Njihov odgovor na istorijske izazove je zbog toga povremeno bivao neodmeren, iracionalan, pogrešan, umesto promišljenosti bi se hvatali za guše, klali i čerečili. Istorija je prepuna dokaza da su njihovi odgovori na pojedine ključne izazove bi tokom istorije ponekada bivali KATASTROFALNI.

                      Najveći porazi balkanskih naroda, veći od onih ratnih, su upravo na ovom planu-RACIONALNOSTI IZBORA I ODGOVORA NA IZAZOVE..

          Da bi balkanski narodi mogli uzeti svoju sudbinu u svoje ruke, i praviti racionalne izbore, prethodno bi ih trebalo ozdraviti : organski, duševno i duhovno.

          A danas vidimo koliko je teško dobiti ulaznicu u klub uspešnih, u EU. U Evropi o balkanskim narodima još uvek caruju ostrašćene rasne i druge predrasude-divljaci..

                       Prema Knjizi postanja (4,2) Avelj je bio drugi sin Adama i Eve i bio je pastir, dok je njegov brat Kain obrađivao zemlju. Kain je ubio Avelja, ljubomoran što je Aveljeva žrtva prvina iz stada bila prihvaćena od Jahvea, dok je njegova bila odbačena (Post. 4, 3). Dva brata su prinosila žrtvu Bogu: Kain – plodove zemlje, a Avelj – najbolje životinje iz svoga stada. Bog je prihvatio Aveljovu žrtvu. Avelj je imao narav dobru i krotku, on je prinosio žrtvu od čistog srca, s ljubavlju i verom u obećanog Spasitelja, s molitvom za pomilovanje i nadom u milost Božiju. A Kain je bio naravi zle, surove, on je prinosio žrtvu samo kao običaj, bez ljubavi i straha Božijeg. Zato je Bog prihvatio Aveljovu žrtvu. Posle toga, Kain je počeo da zavidi svome bratu, pozvao je Avelja u polje i tamo ga ubio. Bog se obrati k Kainu, želeći da se on pokaje, i upita ga: “Gde je brat tvoj Avelj?” Kain drsko odgovori: “Ne znam; zar sam ja čuvar brata svog?” Tada Bog reče njemu: “Šta uradi? Krv brata tvog vapije ka Meni od zemlje. Da si proklet na zemlji, i da budeš skitnica po zemlji”. I Kain, mučen savešću, sa ženom, pobeže od svojih roditelja u drugu zemlju. ( Prema Bibliji).

                      Biblijski mit o Kainu i Avelju, ljudska zavist, su  oduvek inspirisali  pojedine filozofe, književnike, i druge stvaraoce. Zavist kao negativna emocija se manifestuje u neprijateljskom stavu prema drugima koji imaju nešto što mi nemamo, a smatramo da to više pripada nama. Sve može postati predmet zavisti: moć, slava, ugled , uspesi, pobede, nečiji postupci, pohvale drugima..Ispoljavanje zavisti se može javiti kao blago neprijateljstvo, koje se u određenim okolnostima može pretvoriti u nezamislivo nasilje. Prema naučnicima, zavist je glavni izvor prividno neobjašnjivih netrpeljivosti i mogući uzročnik pojave opake mržnje poput krvave osvete.

                       Najznamenitiji svetski političari, vojskovođe, naučnici, pisci, državnici, umetnici, su se kroz istoriju divili Srbima. Evo samo nekoliko znamenitih ljudi, velikana istorije, koji su Srbe opisivali kao Vitezove sjajnih nebeskih visina, duhovnosti i moralnosti, junaštva i poštovanja drugih naroda: čak i Hiler, Napoleon Bonaparta, nemački car Vilhelm, Bizmark, nemački general Makenzen,  nadvojvoda Josif Habsburški, Johan Volfgang Gete, Džavid – paša, turski zapovednik Bitolja, Arčibald Rajs, Franc List, Isidora Dankan, Franše Depere, Viljem Drugi, sve do Trampa i Natanijahu. I mnogi drugi .

                       Jedan od mnogih svetskih velikana je kazao i ovo: Srpski narod, odričući se carstva zemaljskog, a ostajući verno pri carstvu nebeskom, pokazuje nam se tako bogato nagomilan silama idealizma, da mi, koji se nadamo da ćemo ubuduće očistiti narod od sramote i nepravde carstva zemaljskoga, moramo u srpskom narodu videti i poštovati narodnu pramateriju, koja će tek u budućnosti odigrati časnu ulogu, koju mu je proviđenje udelilo, da bi obezbedio tu ulogu mora biti pripravan na dalje muke i patnje, dalja odricanja i žrtvovanja.

 

 Srbima su se tokom istorije divili kroz istoriju jer su ostajali podanici, toliko poslednjih godina kuđene navodno nacističke“Nebeske Srbije“, ustvari Srbije okrenute Bogu, moralu, ljudskosti, časti i samilosti. Mit o “nebeskoj Srbiji” je nastao posle vojnog poraza u bitci na Kosovu 1389. i gubitka srpske državnosti. Poražena i u lancima Srbija i srpski narod.su nadu i spas našli u veri u Boga i Hrista, u posvećenosti  idealima čovekoljublja i Nebeskom carstvu. Kosovski mit do današnjih dana je ostao urezan i negovan u kolektivnom srpskom biću  pomogao Srbima da podnesu vekovnu dominacije stranih sila i sačuvaju kroz vekove nadu u obnovu srpske države. Srbi su zbog toga i stradali. Psihijatar Jovan Rašković, vođa srpske zajednice u Hrvatskoj uoči rata u Hrvatskoj, iskazao je sintagmu o “Srbima kao nebeskom narodu” da pokaže kako postoje dva stradalnička naroda, Jevreji i Srbi. Nebeska Srbija je, naime, jedan od „kvartova“ Nebeskog Jerusalima, Grada u čijem središtu je Jagnje Božje, Isus Hristos.

                      Nesreća, siromaštvo, ratovi, stradanja, pobede i porazi, žrtve, patnje, su pogodno balkansko tlo za pojavu zlobe i zavisti-“Da komšiji crkne krava.“

                      Zavist ume postati opsesija, useliti se u moždane vijuge kao parazit, postati fikcija, ume se zaodenuti u  uznemirenost, u neodoljivu potrebu za osvetom. Da se vratimo interpretaciji definicije mržnje Sigmunda Frojda -Bosanski čovek oseća mržnju.Ali je još manje svestan da je jedan od generatora mržnje upravo ponekada zavist. Naučnici sa japanskog Nacionalnog instituta radioloških nauka su proučavali pojavu zavisti. Grupi dobrovoljaca su davali opise ljudi koji su uspešni kako na poslovnom planu, tako i u ljubavnom životu. Pri tome su skenerima pratili rad mozga i uočili da se kod ispitanika aktivirao prednji deo u mozgu poznat kao korteks ( hipotalamus)koji se aktivira i prilikom fizičkog bola.

                       I zbog toga su balkanci patili, bez da su bili dovoljno svesni uzroka patnje. Ili bi pritešnjeni pobesneli. Zavist je generisala, kao toliko puta kroz istoriju, sve novije i  novije projekte omraza.

                       Pojedine neprijateljske države na visokom kulturnom nivou i prosvećenosti, su odavno na Balkanu zapazile zavist i zlobu u  mraku kužnih katakombi svakojakih  omraza  u odnosu na Srbe, kojima se drugi dive i koji ih hvale. A njih ne. Pa su ovde vekovima podmuklo podsticali zavist i,ljubomoru, povlađujući pri tom onima koji su se moralno i duhovno osećali kao inferiorni, kao materijalisti okrenuti zemaljskom preživljavanju i izazovima, umesto idealističkog stradanja i samopožrtvovnja poput Srba, povrh svega u kojima je treperio vekovni potsvesni bol ili griža savesti, zbog otcepljenja od Matice, u poređenju sa Srbima okrenutim Nebesima, junacima koji se žrtvuju za istinu i pravdu. Uvek svojim.

                        Svi  hvale Srbe. A nas ne. Pa dobro, mi smo mali, takvim malim nama kroz istoriju nije bilo stalo kao Srbima da nebeskih ideala, nego do trbuha, morali smo da se tako ponašamo da bi opstali, da preživimo. A nisu ni Srbi cvećke, uzvikivali bi poneki zapenušani, svet ne zna za zlodela i krvoločnost Vlaha. Vlaški krmak, poneki bi zlobno likovali: i treba im Srbima, istrebljuju ih. A nas ne.

                        I Bošnjaci i Hrvati imaju slavne dane njihove istorije, cilj ovoga eseja nije da ih ponižava u odnosu na Srbe, nego da izvlači istorijska potisnuća  na nivo svesti, da prosvećuje, da  uspostavlja bolje  razumevanje, radi mirenja. Ni Bošnjaci ni Hrvati nisu ništa gori od Srba, to su bratski narodi koji treba da prestanu da se međusobno ubijaju, da žive u slozi, treba da se razumeju.

  Treba znati da su se Bošnjaci i Hrvati kao manji, morali da savijaju svakoj vojsci i sili koja bi došla, da bi tako preživeli. iskazivali su kroz istoriju veliku mudrost prilagođavanja. Muslimani kao manjina u odnosu na veliki pravoslavni i hrišćanski grmen, su oduvek da bi preživeli bili prinuđeni da se klanjaju pred stranim osvajačima, i svakoj vlasti koja bi došla.Brojniji i moćniji Pravoslavci bez dovoljno empatije, bi onda Muslimane okrivljavali da su “ suncokreti koji se okreću prema svakoj vlasti koja naiđe“. Što bi kod Muslimana bilo shvatano da ih Srbi ponižavaju i preziru. Utuk na utuk, mržnja na mržnju.Muslimani su se pokazali kao lukaviji. Priče o površnim zamlatama Husi i Hasi, su najobičniji jeftin folklor.Muslimani su mudri. Kao da je Muslimane neko vekovima podučavao mudrosti života? Ovakve surove životne okolnosti bi oštrile lukavstvo i snalažljivost bosanskih muslimana. U novija vremena . MUHAMEDANCI SU MUDRO SPAŠAVALI SVOJE PORODICE OD POGUBNIH SVETSKIH TRENDOVA NAVODNE “ LIBERALIZACIJE ODNOSA  MEĐU POLOVIMA.“ DA SAČUVAJU NATALITET. Za vreme Tita, i nakon njega, mudri Muslimani bi svugde gurali svoje, da dobiju bolja mesta, bolje plate, stanove, privilegije, štitili su svoje sunarodnike. Muslimani su složni kao jedan.

  Za razliku od duhovnih stradalnika junaka Srba okrenutih Bogu i Nebesima.

  Zbog čega bi podnosili neizmerne žrtve.

                       Ko je od njih bio u pravu?

                      Ovaj mit srpske nacionalne mitologije, odnosno njenog dominantnog kosovskog mita, koji se povezuje sa “Nebeskom Srbijom “ je propagandno zloupotrebljen u ratovima na teritoriji Jugoslavije 1990-ih godina, i nakon toga, prikazujući ga kao navodni pokretač ekspanionizma Srbije u Krajini, na Kosovu, u Bosni. Očajnička borba Srbije i njenog naroda kroz celu istoriju, da se odupru i prežive, njene neizmerne n žrtve, su krajem 20 veka do današnjih dana izokrenuti i lažno prikazani, ne kao duhovnu predanost Srba, nego kao motiv da osvajaju i  tlače druge narode.

                      Vekovna podmukla DIVIDER ET IMPERA, Crna ruka  je opet povukla okidač zavisti na Balkanu, da Srbiju iz sazvežđa zvezda Nebeske Srbije obore u blato. Da tako zadovolje nečiju potsvesnu zavist, i pothrane vekovnu mržnju. Perverzna varijacija spoljnje vekovne zavade se modernizovala u nedavnim ratovima se pojavljivala u svakojakim tamnim odorama, pojedine raspamećene i krajnje uznemirene Srbe  su u sveopštem ratnom haosu gurali da se ponašaju onako, kako se nisu nikad dosada Srbi ponašali- da budu nasilnici, da pljačkaju, da siluju, da bi tako Srbe pokušali da  liše vekovnog duhovnog preimućstva. Većina srpskih boraca su se tome oduprli, sačuvali slavni lik srpskog vojnika, sigurno da je bilo zloupotreba, treba znati da je bilo došlo do mobilizacije onih koji su bili u psihijatrijskim ustanovama, narkomana i alkoholičara.

                     Nedovoljno poznati  zlobni mentalni spaleolozi su na Balkanu opet tipovali na zavist.

                     A šta reći o sankcijama, o nečuvenoj satanizaciji Srba i Srbije, na Srbe su se sa svih strana okomili lažima, uvredama, ponižavanjima..

              “     Da komšij crkne krava “, neka se stradanjima nebeskih Srba naslađuju zlurade komšije!

                      Ono što se danas dešava na Balkanu i u Ukrajini bi se moglo videti u u oba slučaja, u svetlu sličnosti međusobnih odnosa. i zajedničkih korena netrpeljivosti , pa i zavidljivosti.

                      Sa jedne strane su Srbi i Rusi Pravoslavci. A sa druge strane Bošnjaci Muslimani, Hrvati katolici, i pounijaćeni Ukrajinci koji ljube papuču Papi, pa su donekle u istoj korpi sa njima i Bugari Pravoslavci

                      Muslimani su stotinama godina od kako su prešli u Islam, se duhovno udaljili od Srba od kojih su nastali, krenuli ka identifikaciji sa Turcima, shvativši ipak, da su Turci nešto sasvim drugo od njih, po krvi, po jeziku, po duhu, novousvojena vera nije bila dovoljno tutkalo da se mogu osetiti kao Turci. Što bi moglo pospešivati bolan osećaj nedostatka nacionalnog identiteta. Ili ljutnju! Ipak, vremenom, postepeno, od difuznih Poturčenjaka, se širom Bosne stvarao embrion novog balkanskog etnosa –Bošnjaka.

                      Srbi i Hrvati pak, su prihvatili dve različite vere još pre hiljadu godina, to je bilo tako davno. Hrvati su Katolici, a Srbi Pravoslavci, nekada su bili zajedno, Hrvati znaju dobro da moraju da ljube papuču strancu, Papi, Latinu, a Srbi Pravoslavci nemaju svoga Papu. Svoji su, Srpska pravoslavna crka nikome ne polaže račune

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here