Угрин Поповић: Интернет не може бити бег од нас самих, па ма какав егзотични „ник нејм“, употребили

Поделите:

Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује.“ (1. Кор. 10:23) – речи су ап. Павла, које је могуће употребити, као илустрацију, нашег деловања на друштвеним мрежама. Ипак, ако нико други, ми сами, знамо – ко смо. Сами са собом, морамо живети. Интернет не може бити бег од нас самих, па ма какав егзотични „ник нејм“, употребили, имали. У крајњој линији, ипак смо то ми!

Да, „све ми је слободно“, могу заврљачити камен, ка било коме! Од Патријарха, Председника, монаха, свештеника, политичара, певача… ма, ка свима, и сви су ми доступни, и не постоји никакав лимит, или граница. Могу да напишем шта хоћу, коме хоћу, и на тему, коју хоћу, јер – „све ми је слободно“!

То, што ме нико није питао за мишљење, или што моје мишљење баш и не вреди много, није битно, јер коментар било чега, или било кога, то ни не захтева. Потребно је имати компјутер, или паметни телефон, као и ФБ налог. Све остало, јесте сувишно! Ово је тај технолошки напредак, који ме изједначава са једним Матијом Бећковићем, рецимо. Пише он, али пишем и ја! Слово он, слово ја! Коментар о Косову он, коментар ја! Коментар Председника он, коментар ја! Да, јер – „све ми је слободно“!

Друго је питање, колико кога занима коментар мој, а колико кога занима коментар Матије Бећковића. То су небитне, и секундарне ствари. О томе се ни не размишља! Јер, нема се ни када, пошто многи други постови, текстови, личности… постоје, и ја их све морам коментарисати, окарактерисати, дати свој суд, и процену… немам када да о својој компетенцији размислим, пошто – „све ми је слободно“ – и ја, заиста, немам времена за то!

Овакав дискурс размишљања, веровали или не, једноставно понижава нашу, Богом дану, слободу, осуђујући нас на њезин сурогат, који јесте „слобода избора“. Свакако, вама је позната дистинкција, између наше онтолошке слободе, коју имамо својом Боголикошћу, и наше гномичке слободе, коју смо стекли нашим падом, зар не? Савршено вам је јасно, ни мало не сумњам у то! Како неко, „ко зна све“, да испусти из свог „свезнања“, тако тричаву тематику, као што је проблематика, слободне воље. Схватате ли куда иде ова мисао? Не? Појаснићу.

Елем, пошто не знамо све, како је могуће да себи допуштамо, да будемо референца свега? Зар је могуће, да смо толико примитивни, и сирови, да ми сами себе, не можемо да зауздамо? Или, да помислимо, како сав тај чемер, који другима пошаљемо, да се исти, на овај, или онај начин, неће нама вратити? Што би рекли наши стари: „Зар се Бога не бојиш?“, размишљајући о овој непобитној истини – све се враћа, све се плаћа! Зар заиста неко мисли да, ако своју каменицу осуде, заврљачи према Патријарху Српском, да се та иста на овај, или онај начин, попут бумеранга, неће њему о главу олупати? Или, још горе, такав човек помисли, да својим коментаром, осудом, помаже СПЦ-у, чувајући је од њеног Патријарха? Или, од њеног свештенства? Да зна боље? Да је компетентнији? Разборитији?

Да ли можете схватити сву дубину промашаја таквог човека? Дакле, Сам Христос је рекао да се не суди (Мт. 7:1), ипак такав човек зна боље од Њега! Затим, Сам Бог Отац је рекао, да сав суд препушта Сину (Јн. 5:22), да Он не суди, већ Син, пошто Син јесте Син човечији (Јн. 5:27), што ће рећи, има искуство нашег живљења, јер је био један од нас!

И, ако мало боље, погледамо слику Суда, који је Христос спремио за нас (Мт. 25: 31-46), можемо видети да је то суд безосећајности. Да ће бити осуђени безосећајни људи, они који ни на трен нису застали, и ставили се на место човека, поред којег пролазе, или кога, на друштвеним мрежама, осуђују! Међутим, оно што је инспиративно у овој слици Суда, јесте то, да по опису стања осуђених, или благословених, ми можемо видети, да тај суд почиње, и завршава се, већ овде, за нашег живота! Христос о томе јасно говори, када каже: „И ко чује моје ријечи и не верује, ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет. Ко одбацује мене, и не прима ријечи моје, има себи судију: ријеч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан.“ (Јн. 12:47-48).

Он не суди, ипак, ми дајемо себи за право, да судимо? Ми, хришћани? Ми, који сваког дана молимо Оче наш? Ми, који сваког дана молимо да се опросте дугови наши, као што и ми опраштамо дужницима својим? И, мислимо, да Бог једноставно, неће приметити наше одступање од Његове заповести? Да ћемо Му се умилити својом „праведношћу“, дугим постовима, наизуст молитвама? Да Га можемо, што би наш народ рекао, „превести жедног преко воде“? Заиста? Зар то онда не говори довољно, или о нашој интелигенцији, или о нашој вери? Јер, будимо сурово јасни сада, свако ко мисли овако, како је наведено, или је заиста глуп као ноћ, или не верује у Исуса Христа, нашег Спаситеља, и Сина Божијег. Не постоји треће!

Дакле, да – „све ми је слободно“ – али – „све не користи… све не изграђује“ – а, на нама је, хоћемо ли се окористити предностима овог технолошког развоја, или ћемо поверовати, да је тај технолошки развој, успешан, и остварен, само зато, да би свет чуо, шта ми мислимо!?!

Мислите о томе…

Свештеник др Угрин Поповић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here