Ugrin Popović: Internet ne može biti beg od nas samih, pa ma kakav egzotični „nik nejm“, upotrebili

Podelite:

Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje.“ (1. Kor. 10:23) – reči su ap. Pavla, koje je moguće upotrebiti, kao ilustraciju, našeg delovanja na društvenim mrežama. Ipak, ako niko drugi, mi sami, znamo – ko smo. Sami sa sobom, moramo živeti. Internet ne može biti beg od nas samih, pa ma kakav egzotični „nik nejm“, upotrebili, imali. U krajnjoj liniji, ipak smo to mi!

Da, „sve mi je slobodno“, mogu zavrljačiti kamen, ka bilo kome! Od Patrijarha, Predsednika, monaha, sveštenika, političara, pevača… ma, ka svima, i svi su mi dostupni, i ne postoji nikakav limit, ili granica. Mogu da napišem šta hoću, kome hoću, i na temu, koju hoću, jer – „sve mi je slobodno“!

To, što me niko nije pitao za mišljenje, ili što moje mišljenje baš i ne vredi mnogo, nije bitno, jer komentar bilo čega, ili bilo koga, to ni ne zahteva. Potrebno je imati kompjuter, ili pametni telefon, kao i FB nalog. Sve ostalo, jeste suvišno! Ovo je taj tehnološki napredak, koji me izjednačava sa jednim Matijom Bećkovićem, recimo. Piše on, ali pišem i ja! Slovo on, slovo ja! Komentar o Kosovu on, komentar ja! Komentar Predsednika on, komentar ja! Da, jer – „sve mi je slobodno“!

Drugo je pitanje, koliko koga zanima komentar moj, a koliko koga zanima komentar Matije Bećkovića. To su nebitne, i sekundarne stvari. O tome se ni ne razmišlja! Jer, nema se ni kada, pošto mnogi drugi postovi, tekstovi, ličnosti… postoje, i ja ih sve moram komentarisati, okarakterisati, dati svoj sud, i procenu… nemam kada da o svojoj kompetenciji razmislim, pošto – „sve mi je slobodno“ – i ja, zaista, nemam vremena za to!

Ovakav diskurs razmišljanja, verovali ili ne, jednostavno ponižava našu, Bogom danu, slobodu, osuđujući nas na njezin surogat, koji jeste „sloboda izbora“. Svakako, vama je poznata distinkcija, između naše ontološke slobode, koju imamo svojom Bogolikošću, i naše gnomičke slobode, koju smo stekli našim padom, zar ne? Savršeno vam je jasno, ni malo ne sumnjam u to! Kako neko, „ko zna sve“, da ispusti iz svog „sveznanja“, tako tričavu tematiku, kao što je problematika, slobodne volje. Shvatate li kuda ide ova misao? Ne? Pojasniću.

Elem, pošto ne znamo sve, kako je moguće da sebi dopuštamo, da budemo referenca svega? Zar je moguće, da smo toliko primitivni, i sirovi, da mi sami sebe, ne možemo da zauzdamo? Ili, da pomislimo, kako sav taj čemer, koji drugima pošaljemo, da se isti, na ovaj, ili onaj način, neće nama vratiti? Što bi rekli naši stari: „Zar se Boga ne bojiš?“, razmišljajući o ovoj nepobitnoj istini – sve se vraća, sve se plaća! Zar zaista neko misli da, ako svoju kamenicu osude, zavrljači prema Patrijarhu Srpskom, da se ta ista na ovaj, ili onaj način, poput bumeranga, neće njemu o glavu olupati? Ili, još gore, takav čovek pomisli, da svojim komentarom, osudom, pomaže SPC-u, čuvajući je od njenog Patrijarha? Ili, od njenog sveštenstva? Da zna bolje? Da je kompetentniji? Razboritiji?

Da li možete shvatiti svu dubinu promašaja takvog čoveka? Dakle, Sam Hristos je rekao da se ne sudi (Mt. 7:1), ipak takav čovek zna bolje od Njega! Zatim, Sam Bog Otac je rekao, da sav sud prepušta Sinu (Jn. 5:22), da On ne sudi, već Sin, pošto Sin jeste Sin čovečiji (Jn. 5:27), što će reći, ima iskustvo našeg življenja, jer je bio jedan od nas!

I, ako malo bolje, pogledamo sliku Suda, koji je Hristos spremio za nas (Mt. 25: 31-46), možemo videti da je to sud bezosećajnosti. Da će biti osuđeni bezosećajni ljudi, oni koji ni na tren nisu zastali, i stavili se na mesto čoveka, pored kojeg prolaze, ili koga, na društvenim mrežama, osuđuju! Međutim, ono što je inspirativno u ovoj slici Suda, jeste to, da po opisu stanja osuđenih, ili blagoslovenih, mi možemo videti, da taj sud počinje, i završava se, već ovde, za našeg života! Hristos o tome jasno govori, kada kaže: „I ko čuje moje riječi i ne veruje, ja mu ne sudim; jer ne dođoh da sudim svijetu, nego da spasem svijet. Ko odbacuje mene, i ne prima riječi moje, ima sebi sudiju: riječ koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan.“ (Jn. 12:47-48).

On ne sudi, ipak, mi dajemo sebi za pravo, da sudimo? Mi, hrišćani? Mi, koji svakog dana molimo Oče naš? Mi, koji svakog dana molimo da se oproste dugovi naši, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim? I, mislimo, da Bog jednostavno, neće primetiti naše odstupanje od Njegove zapovesti? Da ćemo Mu se umiliti svojom „pravednošću“, dugim postovima, naizust molitvama? Da Ga možemo, što bi naš narod rekao, „prevesti žednog preko vode“? Zaista? Zar to onda ne govori dovoljno, ili o našoj inteligenciji, ili o našoj veri? Jer, budimo surovo jasni sada, svako ko misli ovako, kako je navedeno, ili je zaista glup kao noć, ili ne veruje u Isusa Hrista, našeg Spasitelja, i Sina Božijeg. Ne postoji treće!

Dakle, da – „sve mi je slobodno“ – ali – „sve ne koristi… sve ne izgrađuje“ – a, na nama je, hoćemo li se okoristiti prednostima ovog tehnološkog razvoja, ili ćemo poverovati, da je taj tehnološki razvoj, uspešan, i ostvaren, samo zato, da bi svet čuo, šta mi mislimo!?!

Mislite o tome…

Sveštenik dr Ugrin Popović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here