Угрин Поповић: Јахачице Сороша

Поделите:

Није прошло много времена да би Страдија поново заборавила. На неки начин, као да цело друштво пати од Ајцхајмерове болести те се са самим собом упознаје у свакој новој генерацији. Можда то и није тако лоше, барем је забавно и барем не може да досади. Но, није тако. Досадило је. И то веома! Већ неко време због такве ситуације, поновног догађања, немамо ни оригиналних теолога, песника, књижевника…. ничег и никог. Јер, ко и да се бави већ виђеним темама. А и то поновно бављење смо већ искусили те због неких нових праваца у књижевности то се могло учинити као нека „нова ствар“. Али, не… иста је. О истим темама се наша теологија, философија, књижевност бавила већ вековима а онда… онда је напокон заћутала, свесна ваљда своје немоћи да искаже неке другачије реалности. И заиста, ако узмемо у руке Трбојевића, видећемо како се са истим „проблемима“ верни народ суочавао још почетком прошлог века. Да нема неких архаизама у свом литералном изразу, читалац би можда помислио да је то скоро написано а томе има већ век и нешто. Исто је тако и у другим областима. Само стим што су нека раније а нека касније заћутала. Суштински, живимо у периоду ћутања. Не тишине, никако не тишине. Ћутања!

Ваљда је то ћутање, које живимо већ неких педесет година, намамило, и собом привукло, те су у Страдију угалопирале четири јахачице Сороша. На крилима ћутања решиле су да „топлу воду“ открију држављанима Страдије на неки нови, „реалнији“ начин. Оно што је тужно јесте да су у томе и успеле. Народ се био подигао и сада у својим домовима ту „топлу воду“ очекује. Да, доста је било ћутања и маса урла. Маса очекује да на својим славинама напокон добије ту дугоочекивану „топлу воду“! Али и ти крици су за кратко нестали а Страдија је поново утонула у ћутање. Свакако да су неки покушали да реанимирају јавно мњење епохалном новином „рупе на саксији“ али и то је било кратког даха. Остало је, поново – ћутање.

ПРАВДА ЗА ЖУЋУ! – ненадано је одјекнуло тим безданом који већ одавно гледа у нас. Као неки ехо успаване савести тај се крик проширио Страдијом. Људи су напокон покренути! Селфији се штанцају и јавно мњење напокон кристалише своју одлуку о другачијим начинима. Да, може се и ћутати! Ћутати и реаговати. Ћутати и певати. Ћутати и пренети своју причу или своје закључке. А, то је прва схватила Станија! Зато је и направила селфи са Жућом. Зато је и мрзе све четири јахачице Сороша. Мрзе и пате. Себи се чудећи како саме нису схватиле то.

„А, када сазри мастило у крв, тада сви ће знати, да исто је – певати и умирати“.

Мислите о томе…

Др Угрин Поповић

Видовдан

Поделите:

3 Коментари

  1. „Ја сам Угрин Поповић, долазим из Београда, имам 34 године, дрогирам се од своје 16-те године“.

    • На испите на факултету долазио је таксијем, у маркираној одећи, разбацивао се парама, које, могуће, да је имао као потомак славних италијанских рођака, од који су неки били бискупи у Сплиту. Међутим, лепеза његових финансијских извора бива знато прoширена, ако се узме у обзир да је једна његова рођака из САД директор Хуманитарног фонда Дијаспоре и финансијер „Кола српских сестара“!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here