UGRIN POPOVIĆ: TRIFUN vs VALENTIN

Podelite:

Uvek u ovom periodu februara iskrsnu stara-nova pitanja koja se tiču svetog Valentina, odnosno svetog Trifuna. Pa jedni ističu svoju ortodoksiju ružeći svetog Valentina, ističući kako je on katolički svetac, kako nema veze sa „pravom“ verom i td. Dok sa druge strane glorifikuju svetog Trifuna naglašavajući značaj vina kod nas Pravoslavnih. Trebalo bi odmah reći kako i jedan i drugi svetitelj imaju veze sa zaljubljenošću i sa vinom koliko i nemaju dok su sami postradali za Hrista u prvim vekovima Hrišćanstva kao i da su obojica svetitelji Rimokatoličke kao i Pravoslavne crkve. Šta više, sveti Valentin je sveštenomučenik i naša ga Crkva proslavlja 13. avgusta (30. jula) tako da nema ni govora o rimokatoličkom monopolu nad njim. Nasuprot, rimokatolici su prestali da ga svetkuju kao zaštitnika zaljubljenih još 1969. godine. Ali, ono što je najbitnije za njihovu povezanost sa zaljubljenima ili sa vinom ne tiče se toliko njih samih koliko smera hrišćanskog postupanja prema narodnim običajima koje je Crkva praktikovala u širenju Blage vesti među narodima. Dakle, asimilovala je postojeće običaje bojeći ih hrišćanskim kolorom. Tako je, još od iskoni, kod pagana Dan zaljubljenih u XV veku postao dan svetog Valentina a Bahusove orgije zamenjene su molitvenom uspomenom na svetog Trifuna. Kome ovaj pristup nije jasan neka zna kako 95% naših običaja vezanih za Božić i Badnjak su upravo ovakvim diskursom Crkve ostali u našem narodu kao načini proslavljanja Rođenja Hristovog iako su paganske pozadine. Da, da… kao što Hristos ima veze sa Badnjakom tako i sveti Valentin ima veze sa zaljubljenošću ili sveti Trifun sa vinom. Širina Hrišćanstva ih je samo preusmerila sa puta paganskih svetkovina na put proslavljanja Jednog Istinitog Boga. Jednostavno, zar ne?

No, ono što bi ipak trebalo razmotriti u ovim danima naglašenog razmišljanja o vinu ili zaljubljenosti jeste stav Hrišćanstva u odnosu na ljubav. Da li je zaljubljenost dobar put ka ljubavi… ili ne. Na ovom mestu bi mogli prizvati u pomoć ap. Pavla, iako po svetkovinama nema veze ni sa vinom ni sa zaljubljenošću, a zapravo njegovo promišljanje o sastavu čoveka. Naime, on tvrdi da je čovek trodelan. Da se sastoji od tela, duše i duha. Te, koliko god mi bili pomračeni padom ipak duh jeste taj kojim bivamo u mogućnosti komunikacije sa Bogom, „koji Ljubav je“ – po rečima ap. Jovana. Dakle, mogli bi zaključiti kako je zaljubljenost zapravo izraz duše, svih naših emocionalno-psiholoških stremnjenja koje, samim tim, uključuju i telo dok je ljubav stvar duha, našeg večnog utemeljenja u Bogu. I zaista, koja je razlika između zaljubljenosti i ljubavi. Imali je? Pre svega, treba znati da u ovom palom postojanju mnoge stvari liče iako nisu istog kvaliteta. Kao na primer odnos činjenica i istine. Mnogi bi stavili znak jednakosti ali ne. To nije ni približno ista kategorija. Sam Isus je rekao da će nas istina osloboditi dok nas činjenice porobljavaju, noseći sa sobom okolnosti. One iste za koje je Hristos rekao da ih trebamo menjati te da ako imamo vere koliko zrno gorušičino to i neće biti problem dok nam činjenice svedoče o njihovoj nepromenjivosti, našoj determinisanosti njima. Taj odnos istine i činjenica važi i za odnos zaljubljenosti i ljubavi. Liči… ali nije isto!

Zaljubljenom čoveku, šta je bitno? Njegova draga/gi ne Bog, zar ne? Prolazno ali ne i večno iako se to prolazno gradi kao večno u takvom sticaju okolnosti. Ponovo okolnosti. Ali, opet, ne ni taj dragi/ga koliko ideja njega/nje. Ne ono kakav on ili ona jesu zaista nego ono kako ih mi vidimo. Kakvi bi mi želeli da on ili ona budu. Međutim, nešto nas magnetski privlači i naš emocionalno-psihološki sastav nam svedoči o činjenici da je to to! I, mi pristupamo… borimo se da tu činjenicu savršenog poklapanja i ostvarimo. Na ovom mestu treba pomenuti tetreba. Da li znate da dotični u svom periodu zaljubljenosti biva u stanju da napadne lisicu ili čak čoveka koji bi mu se isprečili na putu ostvarenja njegove zaljubljenosti. Jednostavno, činjenice mu svedoče da je to logičan potez… a da li? Mada, moram priznati, češće puta on i uspe u svojim poduhvatima. Lisicu takav pristup njene lovine iznenadi pa ona odstupi dok čoveku, ako nije namćor svakako, tako nešto biva simpatično pa se sam ukloni. Verovatno i sam sućutujući sa stanjem u kojem se tetreb nalazi. Zanimljivo je takođe i to da se u Rimskom pravu stanje zaljubljenosti karakteriše kao stanje smanjene uračunljivosti poistovećujući se sa stanjem privremenog ludila. Čovek u tom stanju, po Rimskom pravu, nije smeo potpisivati bilo kakve vrste ugovora niti se prema njemu moglo odnositi kao prema nekom koji u bilo kojim odlukama vlada sobom.

Ali, zar nije Hrišćanski načiniti od žabe princa? – upitaće neko. Ne, nije Hrišćanski jer je Bog stvorio žabu a ne princa kao što ni ta naša promena dotične žabe nije permanentnog već isključivo temporalnog karaktera. Manjkavost je još i u tome što retko ko razmišlja šta će biti, odnosno šta će uraditi, kada princ ponovo postane žaba. Tako je i nastala era ostavljenih žaba u Novom Dobu seksualnih sloboda. Svakako da govorim o procentima rastavljenih brakova. Dakle, ništa nije nelogično kada jednog dana zateknemo umesto princa žabu pa tu istu onda bacimo kroz prozor. Ko će se još zamarati time da pokuša da zavoli žabu. Pa to i nije baš logično, zar ne? Eto i činjenice govore u prilog toga… a i okolnosti, neizbežne okolnosti.

Verovali ili ne, takav isti princip je primenljiv na odnos sa Bogom. Zato se mnogi fanatizam i ukorenio u shvatanju Istog. Želimo da ugodimo tom nekom načinom koji on ne želi ali opet mi osećamo da moramo, da treba tako. Duša naša čezne za tim. „Valja se“ – što bi rekli. Na ovom mestu, umesto tetreba, trebali bi pomenuti post. Pogrešno shvatanje ljubavi te njeno izjednačenje sa stanjem zaljubljenosti jednostavno ostavlja tragove na sve naše pristupe. Tako i postu. Malo ko shvata temeljnu ulogu posta. Većina prosto žvaće „posnu šunku“ utešena svešću da je time Bogu ugodila. Da Njemu, koji je stvorio ceo taj bezgranični svemir, baš odgovara da mi jedemo tu „posnu šunku“ te da mu je naročito zapelo da šarana ne jedemo sredom. A u čemu se zapravo sastoji sadržaj posta?

Kao i naći razliku između činjenica i istine, ljubavi i zaljubljenosti tako je isto i pronalaženje poente između „posne šunke“ i posta stvar duha. Kako naše telo utiče na našu dušu tako isto i ta naša duša ućutkuje čežnju duha raznoraznim sličnostima koje opet ne odgovaraju originalu. To u domenu podsvesti svako zna zato i većina ljudi koji drže post, crkvene običaje, posećuju redovno crkve… jesu namrštenog lica. Ta svest o promašaju ućutkana „valja se“ načinom jednostavno vapije za smislom. Ali, ne. Umesto smisla dobija porciju „posne šunke“ pa kako onda da i bude nasmejana. A stvari su surovo logične. Naime, kako je duša pod uticajem tela tako i duh biva zauzdan činjenicama duše. No, post oslobađa dušu nadražaja tela te tako ona ostavlja duhu slobodan prostor. Tome post i služi ali ne i „posna šunka“. Post ima svoju funkcionalnu ulogu jedino ako zauzda telo, posledično i dušu a ako ne onda se svaka poenta gubi. Na razne načine mi unosimo određene stimulanse u telo (kafa, duvan, mast…) koji nadražuju naš emotivno-psihološki sastav, posledično tome i našu dušu. Kao i kod zaljubljenosti, pokosi nas privid te time i udalji od istine. Žaba postaje princ, jednom rečju. No, kada rasteretimo telo određenih stimulansa tada dopuštamo da se i naša duša sretne sa našim duhom. Tada bivamo u mogućnosti da zavolimo žabu bez potrebe da je pretvaramo u princa. Bivamo u mogućnosti, pošto naš duh dobija priliku da ima utemeljenje u Bogu. Onom istom koji je stvorio tu žabu. Koji je i voli. Koji je i nama zapovedio da je ljubimo. Jer, odričući se raznih stimulansa te razno raznih „posnih šunki“ bivamo u mogućnosti da oslobodimo duh. Da progledamo, jednom rečju. I, onda, zapravo i vidimo… da ispred nas nije ni žaba niti princ već čovek. Bližnji. Onaj, koga jednostavno želimo voleti…

Mislite o tome!

Sveštenik Ugrin Popović

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here