Ugrin Popović: U suret POSTU

Podelite:

Pre nego što bilo šta napišem povodom onoga što post jeste želeo bih najpre da razjasnim veoma precizno šta to post nije. Na žalost živimo u takvom vremenu da ono što nije mnogo puta odnese prevagu nad onim što jeste. Na primer: znamo šta nećemo ali zato ne znamo ono što hoćemo a tom distinkcijom i Bogu pristupamo. Naime, znamo šta On nije ali zato to šta On jeste ne znamo. No, to i nije problem pošto svakako to nismo ni u mogućnosti da pojmimo ali ne zato što to On želi da sakrije od nas nego zato jer mi jednostavno nemamo te mogućnosti spoznaje. Ali, vratimo se postu. Ono što on nije to bi svakako na prvom mestu bilo dodvoravanje. Da, post nije dodvoravanje kao što ni njime ne možemo da se umilimo Bogu. To nije jedna od zasluga koju ćemo vešto naplatiti u Eshatonu niti sredstvo za postizanje vlastite afirmacije kao „dobrog“ hrišćanina. Pa, dobro, reći će neko, čemu onda post služi, šta njime dobijamo? Pre svega, treba znati, da iako ne ispunimo određene standarde naših roditelja da bi nas oni svakako trebali idalje voleti. Takva je barem definicija. Isto je i sa postom. Njime se mi gradimo, postajemo svesniji i pouzdaniji ljudi. Svakako da će Bogu biti drago zbog toga ali nas On neće voleti više, niti ćemo Mu time biti miliji. Dakle, post je upućen isključivo našem razvoju. Na jednoj tački čovek i sam to shvati. Međutim, dok ne dođe do te tačke formalizam ili zaslužnost prosto vrebaju čoveka tako da se sam smisao posta izgubi negde na tom putu razvoja osuđen da nikada ne dosegne svoj zenit. Izgubi se u formi, mi u sistemu.

Najpre trebalo bi se setiti da su svi veliki proroci postili, da je samog Hrista Sotona iskušavao hranom na šta mu je Ovaj odgovorio kako čovek ne živi samo od jela pića već od svake reči koja izlazi iz usta Gospodnjih. Povezanost tog uzdržanja od jela i pića sa mogućnošću slušanja tih reči Gospodnjih jeste zapravo i poenta posta. Živimo u palom postojanju, pod zakonom smo greha dok svi izvori našeg preživljavanja jesu ustvari garanti naše smrti ako ih shvatimo, kao Adam što je, kao jedini impuls naše mogućnosti življenja. To post pokazuje jer odričući se tih garantija života sobom svedočimo o jednom drugom impulsu življenja. A taj impuls su upravo te reči Gospodnje, zapravo, zajedništvo sa Njim. Kao i smrt, tako i post, podjednako su bitni pokazatelji neodrživosti života kakvog kao pala stvorenja imamo. Istraživanje drugih mogućnosti jeste ustvari taj zenit posta koji se opet ne tiče samo jela i pića već upravo te mogućnosti da shvatimo kako naš život zavisi isključivo od reči koje izlaze iz usta Gospodnjih.

Pre nego što će ući u Obećanu zemlju, Jevreji su morali da prođu kroz pustinju. Da se njome očiste od ropstva, da svoje utemeljenje izdignu nad prostim preživljavanjem a svoje odluke nad korbačem, koji im je svojim fijukom pokazivao šta je to dobro a šta je to loše. Jednom rečju, u pustinju su ušli robovi ali u Obećanu zemlju slobodni ljudi. Pustinja ih je pročistila. Svakako, oni ne bi preživeli tu pustinju da ih Bog nije snabdevao hranom. Nebeskom manom koju su ovi imali skupljati samo za taj dan. Ukoliko bi neko želeo njome da se „osigura“ te da je nakupi više no što mu je potrebno za taj dan ona bi se sutradan kvarila i bila bi nejestiva. Vremenom bi takvi ljudi shvatali kako utemeljenje življenja nije ta mana već Onaj koji je šalje. Na toj tačci bi razumeli kako to čovek ne živi samo od jela i pića. U tom momentu oni bi čuli Reč. Već u sledećem, ušli su u Obećanu zemlju. Ali, ne više kao robovi, koji ovise o jelu i piću, već kao slobodni lavovi koji su u mogućnosti da komuniciraju sa Bogom. Onim istim koji im je i davao tu manu.

Što više jedeš slatko to je ono manje slatko ali što više jedeš gorko to je ono manje gorko – reči su Nikolaja Velimirovića koje izražavaju spas ili bezizlaznost navike. Zaista, nikada nećemo uživati u slatkom ako jedno vreme ne budemo jeli gorko kao što ni to gorko nećemo moći apsorbovati na pravi način ako odmah odustanemo od njega. A ovo pišem svima onima koji se deklarišu kao ljudi koji ne mogu da poste. Šta sve čovek može bolje je takvima da ne iskušavaju Boga da im On to pokaže. Možda bi bolje bilo da pročitaju doživljaje dr Fiktora Frankla iz Osvjencima, daleko poznatijem po svom nemačkom izgovoru – Aušvic. Da, svako može postiti i neka se niko ne usudi da kaže drugačije jer bi lagao. Pre svih sebe a to i nije baš logično pošto taj post i nije radi bilo kog drugog osim njega. Zato i jeste veoma bitno razumeti da ne postimo zbog sistema, Boga ili koga god već upravo i jedino zbog sebe. Zbog te mogućnosti da čujemo Reč. Da ne živimo samo od jela i pića. Da ne budemo više robovi već slobodna deca Gospodnja.

Mislite o tome…

Dr Ugrin Popović

Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here