Угрин Поповић: ЗА КИМ ЗВОНЕ ЗВОНА?

Поделите:

 

Један храст је посечен и једна црква се потапа. Мали човек гледа границу, гледа и не прелази је. Неколико векова је било настањено у тим крошњама и у тим зидовима. Но, човеколику глисту то не брине. Она ужива гмижући и љубећи табане оних који је ћушкају по губици, сваки пут када помисли о граници. Да, мали човек гледа границу, гледа и не прелази је! У тих неколико векова, који су посечени и потопљени, налази се и протекли. Век, када су звона утихнула на овим просторима. Од када више не звоне. Можда идаље она звече и јече али не звоне! Не звоне, још од када је Србија постала Страдија и од када су наши хероји изашли на улицу да просе. Да, Солунци су просили. Онако кљасти и богаљасти, без руку или ногу, они су тражили спас од „захвалне отаџбине“. И, добили су… који динар ту и тамо, од овог или оног, пролазника који би их мимоилазио на улици. Чувени мајор Гавриловић од „захвалне отаџбине“ није добио ни гроб али ни одело. Сахрањен је у поцепаним чакширама и то у туђем гробу. У том истом Београду, који је својом крвљу бранио. Гледа мали човек границу, гледа и не прелази је! Од тада, од те прошње и од те сахране, не звоне више звона на овим просторима. Као што нема више ни Србије. Остаде само Страдија и селфији са Жућом у које гледа та човеколика глиста трудећи се да не мисли на своја дневна увијања око ових или оних табана које мора љубити. Да, гледа мали човек границу, гледа и не прелази је! И од тада, од када је Србија постала Страдија, умукла су и звона а проклетство се надвило над овим просторима. То проклетство варимо, свако на свој начин, толећи своје незасите стомачине храном лицемерја, која нам даје снаге да се свечаније увијамо око тих табана које морамо целивати. Балити. Смејати се, тим гласније, што је ударац по губици јачи. Увијати се, још страсније, што су ударци чешћи. Човеколика глиста то воли, увијајући се вешто и поред кичме, коју има и са којом ју је Бог створио, она ипак одлучује да гамиже у инат Истини да је створена да ходи. Корача.

Глиста очекује да јуриша, да следи… никако да води! Очекује да други каже када је време да устане. Човеколика глиста чека на знак. Она је послушна и учиниће све што „табани“ очекују од ње. До тада, она се диви селфијима са Жућом и цокће на вест да се храстови-записи секу и да се цркве потапају. Да, тим цоктањем умирује своју савест а можда ће изговорити и „страшно, страшно“ онако за себе и у страху да је нико не чује. Да, да… гледа мали човек границу, гледа и не прелази је. А и што би? Ленор је на акцији а Манчестар у гостима! И данас нам је „шеф“, или ко год, дозволио да његове табане целивамо сочније и страсније. Да имамо реп, сигурно би махали. И, можда је то следећи ступањ еволуције – човеколика глиста која има реп. Да, можемо да мењамо закржљалу и неупотребљавану кичму за живахни и разиграни реп. Сигурно! Тада би све изгледало свечаније. Могли би да гмижемо, балимо табане и машемо репом у исто време. „Шеф“ би сигурно био задовољан а ми би своју срећу тим махањем могли и да овековечимо селфијем. Ипак, није фер да само Жућа има реп. Хоћемо и ми! Хоће и човеколика глиста. Да, гледа мали човек границу, гледа и не прелази је!

Не прелази је из простог разлога јер те границе ни нема. Она не постоји. То је заправо само степеник али то не може да види мали човек, човеколика глиста, док гмиже по прашини властитог очаја. Стах је приморава на ту илузију границе. Страх да устане. Стах да употреби кичму, са којом ју је Бог створио, те да види да границе ни нема. Да је то уствари само степеник којим треба да закорачи. Стамено и храбро! Као неко ко има кичму и ко није стваран да би балио туђе табане. Као неко због кога је Сам Бог умро не би ли овај имао ту привилегију корака. Хода степеништем развоја до у меру Христовог раста!

Да, мали човече, човеколика глисто… Устани! Граница не постоји, то ти властити страх ту илузију ствара. Устани, човече! Опери блато, у којем си се ваљао, са себе. Ниси стваран као свиња, да се у блату каљужаш, нити као глиста, да се око туђих табана увијаш. Устани и види да границе нема. Устани, опери то блато са себе и стреси ту прашину страха. Устани и ходи! Закорачи… и већ тада можеш чути у даљини звук звона. Да, да… за тобом та звона звоне!

Мислите о томе…

Др Угрин Поповић за Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here