Ugrin Popović: ZA KIM ZVONE ZVONA?

Podelite:

 

Jedan hrast je posečen i jedna crkva se potapa. Mali čovek gleda granicu, gleda i ne prelazi je. Nekoliko vekova je bilo nastanjeno u tim krošnjama i u tim zidovima. No, čovekoliku glistu to ne brine. Ona uživa gmižući i ljubeći tabane onih koji je ćuškaju po gubici, svaki put kada pomisli o granici. Da, mali čovek gleda granicu, gleda i ne prelazi je! U tih nekoliko vekova, koji su posečeni i potopljeni, nalazi se i protekli. Vek, kada su zvona utihnula na ovim prostorima. Od kada više ne zvone. Možda idalje ona zveče i ječe ali ne zvone! Ne zvone, još od kada je Srbija postala Stradija i od kada su naši heroji izašli na ulicu da prose. Da, Solunci su prosili. Onako kljasti i bogaljasti, bez ruku ili nogu, oni su tražili spas od „zahvalne otadžbine“. I, dobili su… koji dinar tu i tamo, od ovog ili onog, prolaznika koji bi ih mimoilazio na ulici. Čuveni major Gavrilović od „zahvalne otadžbine“ nije dobio ni grob ali ni odelo. Sahranjen je u pocepanim čakširama i to u tuđem grobu. U tom istom Beogradu, koji je svojom krvlju branio. Gleda mali čovek granicu, gleda i ne prelazi je! Od tada, od te prošnje i od te sahrane, ne zvone više zvona na ovim prostorima. Kao što nema više ni Srbije. Ostade samo Stradija i selfiji sa Žućom u koje gleda ta čovekolika glista trudeći se da ne misli na svoja dnevna uvijanja oko ovih ili onih tabana koje mora ljubiti. Da, gleda mali čovek granicu, gleda i ne prelazi je! I od tada, od kada je Srbija postala Stradija, umukla su i zvona a prokletstvo se nadvilo nad ovim prostorima. To prokletstvo varimo, svako na svoj način, toleći svoje nezasite stomačine hranom licemerja, koja nam daje snage da se svečanije uvijamo oko tih tabana koje moramo celivati. Baliti. Smejati se, tim glasnije, što je udarac po gubici jači. Uvijati se, još strasnije, što su udarci češći. Čovekolika glista to voli, uvijajući se vešto i pored kičme, koju ima i sa kojom ju je Bog stvorio, ona ipak odlučuje da gamiže u inat Istini da je stvorena da hodi. Korača.

Glista očekuje da juriša, da sledi… nikako da vodi! Očekuje da drugi kaže kada je vreme da ustane. Čovekolika glista čeka na znak. Ona je poslušna i učiniće sve što „tabani“ očekuju od nje. Do tada, ona se divi selfijima sa Žućom i cokće na vest da se hrastovi-zapisi seku i da se crkve potapaju. Da, tim coktanjem umiruje svoju savest a možda će izgovoriti i „strašno, strašno“ onako za sebe i u strahu da je niko ne čuje. Da, da… gleda mali čovek granicu, gleda i ne prelazi je. A i što bi? Lenor je na akciji a Mančestar u gostima! I danas nam je „šef“, ili ko god, dozvolio da njegove tabane celivamo sočnije i strasnije. Da imamo rep, sigurno bi mahali. I, možda je to sledeći stupanj evolucije – čovekolika glista koja ima rep. Da, možemo da menjamo zakržljalu i neupotrebljavanu kičmu za živahni i razigrani rep. Sigurno! Tada bi sve izgledalo svečanije. Mogli bi da gmižemo, balimo tabane i mašemo repom u isto vreme. „Šef“ bi sigurno bio zadovoljan a mi bi svoju sreću tim mahanjem mogli i da ovekovečimo selfijem. Ipak, nije fer da samo Žuća ima rep. Hoćemo i mi! Hoće i čovekolika glista. Da, gleda mali čovek granicu, gleda i ne prelazi je!

Ne prelazi je iz prostog razloga jer te granice ni nema. Ona ne postoji. To je zapravo samo stepenik ali to ne može da vidi mali čovek, čovekolika glista, dok gmiže po prašini vlastitog očaja. Stah je primorava na tu iluziju granice. Strah da ustane. Stah da upotrebi kičmu, sa kojom ju je Bog stvorio, te da vidi da granice ni nema. Da je to ustvari samo stepenik kojim treba da zakorači. Stameno i hrabro! Kao neko ko ima kičmu i ko nije stvaran da bi balio tuđe tabane. Kao neko zbog koga je Sam Bog umro ne bi li ovaj imao tu privilegiju koraka. Hoda stepeništem razvoja do u meru Hristovog rasta!

Da, mali čoveče, čovekolika glisto… Ustani! Granica ne postoji, to ti vlastiti strah tu iluziju stvara. Ustani, čoveče! Operi blato, u kojem si se valjao, sa sebe. Nisi stvaran kao svinja, da se u blatu kaljužaš, niti kao glista, da se oko tuđih tabana uvijaš. Ustani i vidi da granice nema. Ustani, operi to blato sa sebe i stresi tu prašinu straha. Ustani i hodi! Zakorači… i već tada možeš čuti u daljini zvuk zvona. Da, da… za tobom ta zvona zvone!

Mislite o tome…

Dr Ugrin Popović za Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here