Угрин Поповић: ЗЛАТНИ СКОК

Поделите:

Желео сам да видео прилог започнем чувеном паралелом о скоку од седам метара. О скоку за олимпијско злато и скоку од нагазне мине. Скоку, који је донео националну пензију, стан, симпатије сваке врсте, и скоку који је резултирао инвалидитетом, ПТС-ом, прокуженошћу, стидом, просјачким штапом, неретко и самоубиством. И један и други скок је пратила наша тробојка, а дочекивала наша химна.

Хтео сам том паралелом да започнем свој Јутјуб видео. Тим закључком да је наша земља некоме мајка а некоме маћеха, и да то толико не зависи од мотива скокова, колико од воловске логике, којом понављамо исте грешке, са истим лошим памћењем, као и сервилном логиком кастрираних мозгова, којима је послушање и полтронство синоним.

Да, хтео сам… међутим, они код којих сам дошао, и који су учинили тај скок ка прокужености и чији вапај погађа и најтврђе срце, зауставили су ме. Рекли су да тако нешто не долази у обзир. Да су сви они навијали да се тај златни скок обавије нашом тробојком и дочека нашом химном. Да, то су ми рекли.

Уместо тога, испричали су ми о својим захтевима. Захтевима који представљају вапај гробова њихових палих другова. Тај вапај сеже до неба. Ипак, не до ушију оних који бирају чији ће скок наградити националном пензијом и многим другим бенефитима. Они су глуви. Али глуви су већ 100 година, причају ми ови српски ратници, говорећи да је 1919-те на истом месту, започео ветерански протест. Краљ им је тада дозволио да просе једном месечно у Кнез Михајловој. Само они. То је била „награда“ за њихов тадашњи велики скок, који је резултирао ослобођењем и уједињењем. Великом државом, великим краљем, и великом господом која су могла да дозволе да им ти Солунци једном месечно изгланчају ципеле, те да им онда „патриотски“ уделе који динар.

Од 1919-те до 2019-те, наша земља је десеткована. Буквално! Како у људству тако и у територији. Ту велику господу из 1919-те, побили су црвени другови 1944-те, а круну „скока“ из 1918-те, преименовали су у СФРЈ. Краљ, али и та велика господа, били су заувек протерани из сада нове ФНРЈ, која је еволуирала у СФРЈ. Но, затим су дошле 90-те а СФРЈ је постала само Југославија, па СЦГ, и затим нестала.

Матична Србија је сведена у неке границе које је диктирала црвена СФРЈ, и која није имала никаквих обзира према српској крви, која је повратила Стару Србију од Турака, да би та иста Стара Србија од тада постала знана као – Македонија. Тих 90-тих и та Македонија је започела самосталан живот као БЈР Македонија. Данас, ова осакаћена Србија бије битку око Косова, своје Јужне покрајине, недовољно храбра да схвати да Косово није тек јужна покрајина већ КОЛЕВКА! Но, добро… вратимо се скоковима.

Милост и обзир српског народа према онима који су направили најкрвавије скокове за Крст и Отаџбину, могу се описати крвавим коленима Милунке Савић, која је на тим истим коленима, које није савијала ни пред Швабом ни пред Бечлијама, чистила подове, јер њен скок, тој великој господи није значио ништа, али и тоталним распадом свега онога што су та велика господа остварила на рачуну те крви и тих скокова.

Нема ничег, али буквално ничег, од свих тих мегаломанско – космополитских тенденција, којима је било прихватљиво да Солунци-инвалиди просе. Ничег! Наш народ је десеткован, територије такође. Остао је само стид. Као и иста грешка у рачунању скокова.

Година је 2019-та, да ли ћемо доживети као народ 2119-ту, то од овог скока зависи.

МИСЛИТЕ О ТОМЕ…

Свештеник Угрин Поповић за Видовдан

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here