Ugrin Popović: ZLATNI SKOK

Podelite:

Želeo sam da video prilog započnem čuvenom paralelom o skoku od sedam metara. O skoku za olimpijsko zlato i skoku od nagazne mine. Skoku, koji je doneo nacionalnu penziju, stan, simpatije svake vrste, i skoku koji je rezultirao invaliditetom, PTS-om, prokuženošću, stidom, prosjačkim štapom, neretko i samoubistvom. I jedan i drugi skok je pratila naša trobojka, a dočekivala naša himna.

Hteo sam tom paralelom da započnem svoj Jutjub video. Tim zaključkom da je naša zemlja nekome majka a nekome maćeha, i da to toliko ne zavisi od motiva skokova, koliko od volovske logike, kojom ponavljamo iste greške, sa istim lošim pamćenjem, kao i servilnom logikom kastriranih mozgova, kojima je poslušanje i poltronstvo sinonim.

Da, hteo sam… međutim, oni kod kojih sam došao, i koji su učinili taj skok ka prokuženosti i čiji vapaj pogađa i najtvrđe srce, zaustavili su me. Rekli su da tako nešto ne dolazi u obzir. Da su svi oni navijali da se taj zlatni skok obavije našom trobojkom i dočeka našom himnom. Da, to su mi rekli.

Umesto toga, ispričali su mi o svojim zahtevima. Zahtevima koji predstavljaju vapaj grobova njihovih palih drugova. Taj vapaj seže do neba. Ipak, ne do ušiju onih koji biraju čiji će skok nagraditi nacionalnom penzijom i mnogim drugim benefitima. Oni su gluvi. Ali gluvi su već 100 godina, pričaju mi ovi srpski ratnici, govoreći da je 1919-te na istom mestu, započeo veteranski protest. Kralj im je tada dozvolio da prose jednom mesečno u Knez Mihajlovoj. Samo oni. To je bila „nagrada“ za njihov tadašnji veliki skok, koji je rezultirao oslobođenjem i ujedinjenjem. Velikom državom, velikim kraljem, i velikom gospodom koja su mogla da dozvole da im ti Solunci jednom mesečno izglančaju cipele, te da im onda „patriotski“ udele koji dinar.

Od 1919-te do 2019-te, naša zemlja je desetkovana. Bukvalno! Kako u ljudstvu tako i u teritoriji. Tu veliku gospodu iz 1919-te, pobili su crveni drugovi 1944-te, a krunu „skoka“ iz 1918-te, preimenovali su u SFRJ. Kralj, ali i ta velika gospoda, bili su zauvek proterani iz sada nove FNRJ, koja je evoluirala u SFRJ. No, zatim su došle 90-te a SFRJ je postala samo Jugoslavija, pa SCG, i zatim nestala.

Matična Srbija je svedena u neke granice koje je diktirala crvena SFRJ, i koja nije imala nikakvih obzira prema srpskoj krvi, koja je povratila Staru Srbiju od Turaka, da bi ta ista Stara Srbija od tada postala znana kao – Makedonija. Tih 90-tih i ta Makedonija je započela samostalan život kao BJR Makedonija. Danas, ova osakaćena Srbija bije bitku oko Kosova, svoje Južne pokrajine, nedovoljno hrabra da shvati da Kosovo nije tek južna pokrajina već KOLEVKA! No, dobro… vratimo se skokovima.

Milost i obzir srpskog naroda prema onima koji su napravili najkrvavije skokove za Krst i Otadžbinu, mogu se opisati krvavim kolenima Milunke Savić, koja je na tim istim kolenima, koje nije savijala ni pred Švabom ni pred Bečlijama, čistila podove, jer njen skok, toj velikoj gospodi nije značio ništa, ali i totalnim raspadom svega onoga što su ta velika gospoda ostvarila na računu te krvi i tih skokova.

Nema ničeg, ali bukvalno ničeg, od svih tih megalomansko – kosmopolitskih tendencija, kojima je bilo prihvatljivo da Solunci-invalidi prose. Ničeg! Naš narod je desetkovan, teritorije takođe. Ostao je samo stid. Kao i ista greška u računanju skokova.

Godina je 2019-ta, da li ćemo doživeti kao narod 2119-tu, to od ovog skoka zavisi.

MISLITE O TOME…

Sveštenik Ugrin Popović za Vidovdan

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here