Владан Ракановић: Црној Гори никад више није пристајало то име него што је сада

Поделите:

Оно што се дешава у Црној Гори и на тамошњим литијама, где народ изражава незадовољство због новог закона о црквама, јесте не само то. То је и својеврстан лакмус папир за будућност Србије.

 

Као што су ратови у Југославији и распад исте, били лакмус папир за СССР, тако је  и сада. Није убиство Фердинанда разлог за Велики рат, али јесте га покренуло. Тако и закон и правно безвлашће у Црној Гори јесу само иницијална каписла. Не за одузимање црквене имовине, већ за убијање Србије.

 

Многи аналитичари и разумни људи у овом незакоњу према црквеној имовини виде заправо припрему за одузимање Косова. И ако многи, можда чак и већина мисли да је Косово изгубљено, чињеница је да је оно српско. Колико год га се ми одрицали и давали га за шарене бомбоне и миловање по глави, не да се оно само, Бог нам га чува.

Ако у једној српској држави, а Црна Гора то јесте, прође одузимање храмова Српске Православне Цркве, онда у окупираној Србији, одузимање територије неће бити ништа теже. Само једна рутина, коју светски креатори вешто припремају годинама. Десетинама година.

Оно са чим се никад не може са сигурношћу рачунати, јесте дух народа. Ако успеју да убију дух, онда ће и успети са својим намерама. А дух народа се убија тако што се обезвређују његова веровања и корени. Ако појединца срозавамо понижавањем, народ ћемо уништити законом. Законом који понижава, унижава и вређа. А управо такав је закон донет од светских кувара у црногорском „парламенту“. Смешно је и помислити да је идеја о таквом закону се родила у глави црногорске врхушке. Они су све само не способни да законе стварају и примењују.

 

Црној Гори никад више није пристајало то име него што је сада. Гора и од горег и црња од црног, али исто тако са ватром која гори и која чисти прљавштину са свог имена. Није срамота бити окупиран или немати своју државност, али продавати своје име и корене на којима стоји држава, то је срамота. И оно са чим се увек Црна гора дичила нестало је. Нема образа.

 

 

Али има људи. Дивних људи. Свих оних који можда и нису верници али знају ко су и шта су. Чији су. Који када треба пробуде се и стегну песницу. Управо тај народ сада хода Црном Гором. Некада би се њихови преци латили за љевор или сабљу, али сада се чојство показује другачије. Јер је и непријатељ другачији. Из наших, да не кажем њихових редова.

 

Сви они који се већ годинама спремају у Србији да се са својим другарима из Приштине заиграју „Коцкице“ и запевају ону познату како „у Свету постоји једно царство у коме царује другарство.. „ морају знати да и овде ће се сви спавачи дићи. Да они који не гласају из принципа јер немају за кога да гласају, и сви они које „смара“ брига и за себе а још више за Србију, су исти ти који ће на спремљене потписе и загрљаје Приштине и Беогада, устати и показати своје лице. Да ако су заспали нису умрли. Да знају ко су и шта су и шта је њихово.

 

Владан Ракановић за Видовдан

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here