Жељко Ињац: Бојкот одговара и Вучићу и Ђиласу

Поделите:

Осврт на Радунов текст о предизборном престројавању у власти и опозицији

Осврт на Радунов текст о предизборном престројавању у власти и опозицији

Радун закључује текст реченицама:
«Бојкот је генерално губитничка стратегија уколико немате концензус унутар опозиције око њега и уколико немате подршку Запада. Зато подршка бојкоту слаби и унутар Ђиласовог савеза иако он на њему истрајава јер је постао роб сопствене „бојкот реторике“. Све у свему врло брзо ћемо добити одговор ко ће се ком „царству приволети“.»

Европски парламентарци на челу са Татјаном Фајон су прилично наклоњени опозицији, толико да готово у појединим моментима Татјана звучи као портпарол Ђиласовог Савеза за Србију. Уопште се не може констатовати да опозиција «нема подршку у Западу». Има подршку и више него што заслужује, јер опозиција у Србији није консолидована и нема јасне циљеве, осим смене власти, сви остали циљеви су мање или више преписани од владајуће коалиције. А и тај циљ је сасвим довољан Западу, коме тешко да одговара било каква власт у Србији са толиким процентом подршке, па таман била аутошовинистичка и ултралиберална. За Запад је савршена власт у Србији само она која није способна да контролише своје коалиционе партнере и где најјача партија увек зависи од тих партнера, тако да власт зависи од добре воље коалиционих партнера преко којих Запад може лако да врши притисак на власт. То није случај са тренутном владајућом партијом у Србији којој коалициони партнери више служе као демократски украс него као реална потреба.
Зато подршка бојкоту унутар Ђиласовог кавеза за Србију уопште не слаби, јер као што рекосмо, Запад није ускратио подршку опозицији а ни бојкоту. Можда Запад, пре свега ЕУ, није претерано заинтересован за дешавања на политичкој сцени Србије, али свакако није више наклоњен Вучићу него опозицији. Можда се пре може рећи да је подједнако наклоњен или ненаклоњен обема странама, што му дође на исто. Западу је једино важно да они који врше власт у Србији буду кооперативни и да испуњавају његове ултиматуме. Пошто тај услов подједнако испуњавају и власт и опозиција, Запад нема разлога да буде мање или више наклоњен једнима или другима. Једини којима је, можда, Запад мало више наклоњен је покрет #1од5милиона с којима ЕУ парламентарци одржавају «сеансе» насамо, мимо власти и опозиције, али они тренутно нису битан политички фактор, и улога им се свела на јуришнике Ђиласовог кавеза за Србију.
Ђилас није роб сопствене «бојкот реторике», јер је то његова реторика, којом ће почистити све лидерчиће са опозиционе сцене. Док он сам као тајкун може да преживи још два изборна циклуса у бојкоту, остали опозиционари ако не уђу на државни буџет просто ће бити избрисани са политичке сцене, јер патрије да би опстале морају имати финансије.
Бојкот истовремено одговара и Ђиласу и Вучићу. Ђилас ће се кроз бојкот профилисати као једини лидер опозиције, свети мученик Вучићевог «тоталитарног режима». Док ће Вучић заузврат добити двопартијски систем у којем ће он бити вечита позиција а Ђилас вечита опозиција. Решиће се Јеремића који је за Вучића реалнија претња због америчких веза, а које Ђилас реално нема. Док преко Ђиласове Маринике и Бошка Обрадовића неометано напада своје коалиционе партнере и руши им рејтинг или се решава непожељних кланова у СНС. А што се тиче Сергеја Трифуновића, човек који се закуца у аутобус па побегне да би нахранио мачку и поред наслеђене страначке инфраструктуре, тешко да ће пребацити више од 5%. Трифуновић је једноставно прецењен. Да ли намерно кроз режимске медије или се просто сам наметнуо вулгарним ријалити речником, то је више тема за психологе и социологе.
Радунов текст Ђиласа представља као реалну опозицију а бојкот као губитнички потез. Да ли неко, ко је након победе Напредњака 2012., остао да врши функцију градоначелника Београда, а потом током те исте напредњачке власти добио да обавља функцију председника Кошаркашког савеза Србије, да би се у политику укључио пре свега пар година, може да се посматра као Вучићев опонент или пре савезник?
Циљ оваквог Радуновог текст је да одржава привид сукоба између власти и «опозиције». Сукоба, којег реално нема. Као и привид страха власти од бојкота, којег такође реално нема јер као што смо рекли, бојкот одговара и власти и опозицији. Игра мачке и миша, коју за гласаче Србије приређују Ђилас и Вучић је такође у служби одржавања привида демократије или пак борбе за демократију. Позадина целе приче је двопартијски систем који је договорен још у време покојног Микија Ракића и једини који је прозрео ту игру је био Дачић наводећи да то неће успети јер постоји и трећа Србија. Да ли та Трећа Србија заиста и постоји, то је нешто што ће показати време.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here