ЖИВИ И МРТВИ САРАЈЕВСКИ СРБИ У ИСТОЈ ИЗБЈЕГЛИЧКОЈ КОЛОНИ!

Поделите:
Ових дана навршава се 23. године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања
Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба
трајно напустило своја прадједовска огњишта
и када су оставили своје домове
и све што су прије њих генерације
и генерације Срба вијековима стварале.
Фебруар и почетак марта 1996. године …
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину…

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године. Тог дана су биле Задушнице. Сарајево а ни православни Срби не памте црње Задушнице од тадашњих.

Моји Хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.

Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу двије хиљаде људи на гробљу поред Илијашке православне цркве посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе.
Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа/
ископавају своје мртве и носе их са собом …
и тако заједно и живи и мртви у истој колони
крећу на пут неизвјесности и без повратка …
Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу …
Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за тзв. брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе које су данима гађале српске положаје.
У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга је стизала до неба, али је нико други није осјећао осим Срба у незабиљеженом егзодусу. Бол и туга су били незамисливи и неописиви.
Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара иако је првобитни рок утврђен у Дејтону био 19. март.
Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.
Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, Србима је предочено да федерална полиција прво улази баш у те општине.
Народ је био затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима.
Ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.
И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.
Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав “за срећан” пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 23. године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.
Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда.
Брзо као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате. Дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. године/ опет сам морао да кренем у неизвијесност. Морао сам опет тражити нови дом. Морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша прошлост. О будућности нико није ни размишљао.

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору нијемо су све посматрала, јер мало шта су могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози. Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо … биће то српска земља за нови почетак. И било је тако … Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва … Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот …

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву као и деценијама раније.
Попис становништва у Босни и Херцеговини из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој Федерацији БиХ има око 4 одсто предратних становника српске националности.
Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити … Све је то живот и он траје … до када, е то нико не зна.
ЗБОГОМ САРАЈЕВО!
Поделите:

3 Коментари

  1. Стално се говори о егзодусу из Хрватске – 500 хиљада до милион Срба, што из Крајине, што ван Крајине. Међутим из МХФ је протерано исто толико. Данас у МХФ скоро да и нема Срба, а и то што има – нема могућности да се запосли, школује, лечи. Истовремено Муслимани и Хрвати у Р.Српској имају огромна права.

  2. Срби сарајевских општина Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа ископавају своје мртве и носе их са собом…

    И тако заједно и живи и мртви у истој колони
    крећу на пут неизвјесности и без повратка…

    Србство је остало незаинтересовано за податке о томе колико је Срба из Сарајево кренуло на овај пут, колико их је негде стигло и шта је са њима на крају било…

  3. Не упуштајући се ни у какве друге коментаре о анти-семитизму морамо да констатујемо да је Амерички јеврејски конгрес објавио једно србофобично писмо америчком председнику Билу Клинтону, преко целе странице у „Њу Јорк Тајмсу“ од 26 априла 1993. године, које гласи…

    A J Congress

    SHALL WE PRAY THAT THEY ALL DIE, MR. PRESIDENT?

    An Open Letter to Bill Clinton

    Dear M. President,

    We write this Open Letter to you as friends. Your presidency has given new hope and vitality to our nation and to the world. You have challenged us to live up to our ideals, not to succumb to our fears.

    Regrettably, the courage and decency that have characterized your approach to the nation’s challenges at home have so far found no resonance in our response to massive Serbian aggression and brutality in the Balkans. We know you are distressed by Serbian aggression, and you have urged a tightening of sanctions and the enforcement of a no-fly zone. But as the genocidal shelling of Srebrenica and Sarajevo resumes, it is clear these measures will not stop the massacre.

    Slobodan Milosevic, president of Serbia, mockingly thanked you for not intervening in the slaughter. He and his Serbian allies in Bosnia believe they have been given a green light from America (European leaders gave them the green light long ago), and have resumed their onslaught on Srebrenica and Sarajevo with unrestrained brutality and fury.

    Observing the atrocities committed by the Serbs, Larry Hollingworth, the senior U. N. refugee official in Sarajevo, said of the Serbs: “I hope that their sleep is punctuated by the screams of the children and the cries of their mothers.” But what about us, Mr. President? Is our sleep disturbed by the screams of the children and the cries of their mothers?

    The question of why the worlds did nothing to prevent the Holocaust has haunted the civilized world. Tragically, we now know the answer to that question. It is for the same reason that the world is doing nothing, and that we in America are doing nothing, to stop the ethnic cleansing, the systematic rape of women and little girls, the slaughter of innocent, outrages that are now assuming genocidal proportions.

    It was cowardice, callousness, and a massive failure of the moral imagination in the Western world that made the Holocaust possible. Have we really learned nothing from that experience?

    Is the world’s most powerful nation, its only super power, helpless in the face of brutal Serbian aggression? There are those who maintain this is so. But you yourself, Mr. President, argued persuasively during the presidential campaign that stopping Serbian aggression does not require that we send large American ground forces. You maintained that air strikes, ending the arms embargo against Bosnian Muslim, and other limited measures can effectively deal with the worst of Serbian aggression.

    Later this month, there will be worldwide commemorations of the six million Jews who perished in the Holocaust, victims of the world’s indifference no less than of Nazi brutality. You, Mr. President, will personally participate in the dedication of a new U. S. Holocaust Memorial Museum. IF the memory of those victims does not move us to respond to suffering and persecution in our own time, what conceivable purpose does memory serve?

    If we cannot muster the resolve to stop the carnage in Bosnia, then at least let us not interfere by preventing Bosnian Muslims from defending themselves. Mr. President, and the arms embargo now!

    Your own team of experts who just returned from Bosnia urged that you end the embargo. They also called for military intervention to protect cities under siege swelled with surviving refugees who have already suffered beyond human endurance, and to safeguard food convoys to these starving people. Act on their recommendations, Mr. President!

    The New York Times of March 20th describes a little girl being brought into Srebrenica hospital, the lower half of her face blown away by an exploding Serbian shell. “I must confess we all hoped and prayed that she would die,” a U. N. official is quoted as saying, “and die she did.”

    Is that really the best we can do, Mr. President? Should we pray that the Muslim of Bosnia all die?

    As you have so often said, Mr. President, we can do better. And in the worlds of the sage Hillel, “If not now, when?”

    Henry Siegman, Executive Director

    Robert K. Lifton, President

    American Jewish Congress

    This Open Letter has been made possible by the generous contributions of member and friends of the American Jewish Congress. Contributions to enable us to repeat this Open Letter in other publications and to continue efforts to end the slaughter in Bosnia will be gratefully welcome (Види: An open letter to Bill Clinton, The New York Times, Monday, April 26, 1993, стр. A16)..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here