Зоран Јотановић: Друг Вук Јеремић – дединим и даиџиним стазама револуције

Поделите:

 

УКРШТАЊЕ КОЗЕ И КАМИЛЕ

 

Боже мили чуда великога,

Кад се Вуче међу Србље врати,

Припе’ козу на високе Алпе,

Кајмак музе у сред Београда.

 

Којекве месије су пастировалe над Србима од кад су Срби срушили комунизам. Или је исправнје рећи: од кад су комуњаре срушиле Србе. И баш кад се понадасмо, као наивне овце, да нам је свануло, нагрнуше вуци. Поред белосветских банкара и секташа нема каквих све, наших,  партијаша није било и каквих “програма” и “реформи” по Србији. Најпре су Титоисти и Поздерцоисти оставилу пустош и крв иза себе, а онда су неолиберални троцкисти докрајчили што је остало, па се као лешинари на рањену звер обрушили и крвавим кљуновима кидали месо овом народу. Оно јесте да смо ми окупиран народ, али сабери-одузми све иста Г нам се нуде задњих 30-так година – да сад не поганим језик и не цитирам господина Чеду. У суштини, можда је Чеда и једини искрени “господин” међу тим Шоићевим “даме и госпође”, који су у сржи комуњаре. Искрени либерали су мала маца за комуњаре. Дакле, изреда се свакојаких спасилаца-партијаша задњих 30-так година, али нико није, као онај Црногорац из вица, укрштао камилу и козу. Нико до друга Вука Јеремића.  Ко није чуо за виц о дуговратој црногорчевој камили-кози да подсетимо: питали Црногорца шта ради: “Укрштам козу и камилу јадан”, одоговара ђетић. “Па шта ћеш с њом”?, пита други. “Чу’ шта ћу с њом? Да ми пасе на Дурмитор, а да је музем на Цетиње”!

 

Е, так’а ви је политика друга Вука Јеремића, “народног” космополите. Али његова коза има дужи врат – Вукова пасе на Алпе, а Вук је музе у Београд. Нема так’е на свијет!

 

Недавно је био један мањи пленум локалног карактера, српски, на једној америчкој телевизији. Америчка а наша. Зар је важно, у глобалном свету, чије је шта, ионако смо скоро сви слободни пролетери.  Важно је да је приватна својина светиња, а то што немамо својине је наша приватна ствар. Ето и ми смо нешто “приватизовали”, својину које немамо. И баш око својине на том пленуму беше расправа. Сукобиле су се две струје, либерална и тобож-народна, доказујући чији пут у светлу будућност је бољи. Наравно, они су путовође, а на народу је да изабере себи бољега. Друг Троцки је некад говорио да је народ као невина девојка, не намеће се, са нестрпљењем чека удвараче и ко јој више и слађе понуди – њега бира. А после како јој буде. Него, шта ће јадна, кад је сврби много, а удварачи од зла оца и горе матере – дај шта даш.

 

СУБСТАНТИВНИ АМАНДМАН НЕСУЂЕНОГ ГЕНСЕК-а

 

-Срам те било, што корпу гов*на истресаш овде на мене… Од чега живиш!?… Одакле ти седам милиона, одакле ти седам милиона? – драо се, рафално, господин либерал на друга комесара  Народне странке.

 

-Господине, ја сам, вели наш народњак, у борду највећег европског инвестиционог фонда у Швајцарској, то је други инвестиционг фонд у свету… Ја сам, вели наш народњак,  поднео субстантивни амандман… Ви сте један демагог… Како си само безобразан…, не остаје дужан друг народњак либералу. Народњак је видно уздрман, те не успева “да истресе корпу  гов*на” персирајући господина либерала. Омакело му се неколико пута “ти”, што није његов манир. Ипак, брзо се повратио на уљидно “даме и госпође”, те објаснио како стоје ствари око субстантивног амандмана.

 

Либерал је, ономад, рушио у Скупштини буџет, али је народњак уложио субстантивни амандман – сад ко ће га знати шта је субстантивни мандман, али лова за кампању у Њујорку је одобрена. Упркос субстантивном амандману, упркос подршци српског буџета и још по неких буџета, наш друг народњак није успео да постане ГЕНСЕК УН-а. Ваља сад скакати право у ватру, враћати се у Србију, спашавати народ изнутра. Водила се нова кампања у Србији, а несуђени ГЕНСЕК је уместо по Њујорку излизивао опанке ходећи по Србији. да објасни народу где и ко му је спас. У коме би био до у народном човеку са неколико милона, са потврдом из престонице правде, Хага, да је Косово и Метохија српско. Ал’ не мора да значи да оно није српско.  Оно јесте српско, али зависи, само ако се другачије  протумачи онда није – мада јесте. Питање је требало дипломатски поставити, тако да оно јесте наше, али да други мисле да није, а да се недвосмислено зна да јесте, иако изгледа да није. Имамо потврду да јесте наше, тј. није потврђено да није – комликовано је мало, али то је ствар елитне дипломатије. Треба да се зна чије је, јер они не знају да ми знамо да је наше. Не треба вулгаризовати дипломатију, него онако, све лепо, да се не би угледан свет увредио. Обрео се тако, са својим богатим ЦВ-ом, друг народњак и у црквеним круговима – теологија у јавној сфери. Дошао је да објасни доцентима и поповима у постојбини Св. Саве шта је то нови европски идентитет. Скупио се ту лепо подшишан и подбријан свет. Један Митрополит се ту нашао, вероватно да чује умно излагање нашег друга народњака и да се слика са њим. ‘Оће то владике, ‘оће они да се гребу о скуте. Вук ‘нако свеже подшишен пред пут, леп и радостан, насмејан, љуби га народ, а владика, једини међу њима, зачупавио и забрадатио, макар два’ест година се није шиш’о.  Зна се ко се о кога гребе. Ко каже да није истина? Ма, истина жива, било у Политици, друг-Болетовој. Брже-боље, Вук ти, ни-пет-ни-шест, уклони слику са интернета – шта га снађе, права-здрава. Владика се ‘вамо гребе и улизује око Вука, а ‘вамо глуми, к’о фол нема са Вуком ништа. Ради човек за власт, очигледно. Прођоше избори, џаба исихазам нашег друга Вука, џаба молитве и израњавана колена од ноћних метанија – народни Вук изгубио од оног напредног. Шташ’ сад мајчин сине?

 

НЕОЛИБЕРАЛНИ ТРОЦКИЗАМ И ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛЦИЈА

 

Исписани су томови о, тобож, чињеницама руске револуције. Те овај се залагао за оно, онај за ово, оно је било овако, ово онако, али шта је у суштини иза свега? На првом месту је нечији крупни интерес који нема никаве везе са идеологијом. То су моћници, који су, да би прикрили истину, смислили термин “теорија завере”. Ако неко каже истину о њима, одмах му се узвраћа: “То је теорија завере”. Онда се, кад се поставе циљеви, траже извођачи, комесари, вође! Након тога се разрађују методе. Код Руса је то било: Цар диктатор, неправда, неједнакост, раслојавање и др. и сл. : “Ураааа” – руши! Звучи познато. Но, да се држимо суштине. Зна се коме је било у интересу да се сруши Царска Русија, а зна се и који су резултати сваке револуције– пустош! Један југословенски(!) писац је назвао револуцију “свадба”, па рече да “нема свадбе без крви и меса”. Не могу комуњаре без крви, макар метафорично. Руси су то добрано осетили, што би се рекло “брат-брату”, једно 50 000 000 их је страдало што у револуцији, што у 2 Велика рата, па све тамо до Хрушчова, дакле за 50-так година. Што се актера тиче, Лењина, Стањина и Троцког, заједничко им је само једно – властољубље и друге ниске страсти. Лењин је био најлукавији и “надживео” их је све. Он је, наизглед, “онтолошки” победник – мали бог. Све подсећа на њега и он данас, фино-лепо, “бесмртан” лежи к’о неки фараон – цео, нераспаднут, реко’ би човек сад ће устати.  Троцки је био нагао, горд, и знајући да никад не може бити “први међу не-једнаким”,  невољно, задовољио се да буде други. Он је мозак и главни реализатор крвавог пира. Троцки је био револуција, а Лењин је био “контролор хаоса”. И лепо се сарађивало са ивеститорима. Људи од речи испоручили и Немцима и англосаксонцима оно за шта су били плаћени. Али не за дуго. Стаљин је разбојник и простак, човек са истанчаном “сељачком” лукавштином. Успева да предухитри Троцког, те када сифиличар Лењин умире, он преузима власт. Троцког прогања и пушта га да живи у непрекидном страху, чекајући кад ће доћи по њега. Што се и збива ‘940-те, кад га убијају у Мексику. Стаљин је дочекао свој тренутак раније него се надао. Зарана је умро Лењин, ослободио се Троцког и добио Руску Империју на длану. Пар пута дигао руку на неком пленуму, правио смицалице и ”зацари” се Грузијац над Империјом. Од њих тројице можда се само за Троцког може рећи да је веровао у своју идеологију. Троцкизам јесте крајњи сатанизам, најкрвавији и најрадикалнији, али он је хтео да он буде све-револуција. Да је Троцки наследио Лењина, не би се револуција зауставила само на “локалном нивоу” – била би глобална. Залагао се за светску и тзв. перманентну револуцију! Звучи познато данас.

 

Мислило се много деценија да је троцкизам мртав, али гле чуда – перманентна револуција је актуализована и она траје и данас! Управо је данас троцксизам, под другим плаштом, на свом врхунцу – глобална револуција троцксистичког неолиберализма је у току! Мало је Трамп уздрмао “централни комитет”, али траје она. Чак ни идеолошки се не разликује много од оне  бољешвичке: једнакост, демократија, слобода, правда и друге фразе. “Право жене на своје тело” су, рецимо, бољшевици завели, а 100-тињак година касније пред црквом Св. Марка у Београду се та права траже по споменику Патријарха. Ех, ти попови, шта нам раде. Неопходне су реформе.  Ал’ нема данас јунака. Онај Јакшић напише по неку благу реч и то ти је све – неће Црква да се “суочи са прошлошћу”, “инфилтрирала” се у народ и испира му мозак. Под хитно реформисати, да све буде, фино-лепо, транспарентно. Неолиберални троцкизам је данас огрнут у плашт демкратије, а иза свих обојених пролећа и у устима свих су страни инвеститори. Револуција је толико успешна да се наши револуционари боре и отимају, како би, ето они, као неке месије, припремили Србију да дођу страни инвеститоти и спасу народ. Променио се свет. Некада су инвеститори били у сенци, а данас су они видљиви, што би се рекло транспарентни – нису они више нека тајна, него је јагма за њих. А они? Инвестирају у све редом. Србија је сва изинвестирана, ал’ ко и сваки чо’ек и Србин је похлепан, па ‘оће да му још инвестирају. Мало ли ти је Србине 30 000 стабилних динара? Хтео би још?

 

КОМЕСАРЧИЋ ВУК

 

Перманентна револуција коју је заговарао друг Троцки никада није довршена због његовог прогонства – спречавао ју је највећи непријатељ Троцког Стаљин и Сојузна Русија која се “учаурила” само на једном делу планете. Прости Гризијац није имао “космополитске” визије, али је био лукав и дрчан. Лењин умро, а Грузијац, стари мангуп, зезн’о друга Троцког и отео се контроли. Инвеститори су знали да је свет уморан од крви и страдања. Ваљало је припремати терен за нову револуцију, на нов начин. Са падом СССР-а ништа није спречавало да се троцкизам васпостави! Истина, свет се изменио много, али и сазрео за револуцију. Берлински зид пада и “милосрдни анђео” почиње да заводи ред међу неистомишљеницима. Да не буде забуне, друг Вук, сем властољубља, нема никаквих заједничких карактерних црта са другом Троцким, али је он new generation новог троцкизма. Осим тога Троцки је имао и невероватну рушилачку енергију која је срушила највеће Царство тог доба – наш друг Вук не може да сруши ни једну телевизију са другом Вујошевићем на челу. Појавили су се неки нови играчи на светској сцени који нису троцкисти, “прави” Руси, Кинези, али мала Србија је под жестоким ударом троцксистичког неолиберализма, па јој је сад to be or not to be – помагај Вуче, тако ти Бог помого. Помагај, побогу, ко ће ако нећеш ти!?

 

Нови револуционари, има-ги-разни, а има их и свуда, у овој фази револуције не могу имати велике улоге. Они су сад локални комесарчићи, у својим ћелијицама-Србијицама. Мало већи су, рецимо, неки Комесар ЕУ са којекавом домаћом задаћом. Онда иду они “доларски”, они долазе директно из близине “централног комитета”. Они су фаце опасне. Други заменик, трећег помоћника иде директно у “визиту” код председника држава и влада. Комесарчићи не само да нису и не могу бити неки великани, неки Троцки, свесни су они тога, него их има више на једном простору. Да ларма буде већа, а тиме и лакша превара – а и лепо се живи. “Ко мед цеди, кашику лиже”, увек је било и биће. У зависности од расположења народа, народу се пакује лаж у оне боје које воли. Тако је наш друг Вук Јеремић комесар Народне странке. Члан борда другог инвестиционог фонда у Швајцарској; кандидат за ГЕНСЕК-а УН, министар иностраних послова му је било, онако, “стажирање”, да се човек загреје. Вук Јеремић је “народни” колико је црногорска коза из вицева коза.  Ако зашкрипи Србији кад њени мали интереси колидирају са најмоћнијом машинеријом лажи у историји човечанства – Вук ће поднети “субстантивни амандман”! Поставиће им “мат-питање” као и Хагу, реторички “разјаснити ствар” – па нек га онда они тумаче ако могу.  Боље им је да га послушају, него да га терају на алтернативне методе. Рецимо да им, ‘нака јуначина, својом момачком шаком лупи о сто и објасни неке ствари, како то само он уме – што би рек’о наш господин либерал на пленуму, да им “истресе корпу гов*на”.

 

Дош’о друг Вук, народни чо’ек, да обавести Србе да су окупирани? Кад им лепо објасни да су окупирани, е онда ће их он ослободити. Неолиберални троцкистички Централни комитет интернационале је уздрман, време је да се локални сервилци позиционирају не би ли постали комесарчићи.

 

Даме и госпође, другови и другар’це, тетке и тече, даиџе и даиџин’це – welcome to the revolution!

Зоран Јотановић

Видовдан

 

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here