Zoran Jotanović: Drug Vuk Jeremić – dedinim i daidžinim stazama revolucije

Podelite:

 

UKRŠTANJE KOZE I KAMILE

 

Bože mili čuda velikoga,

Kad se Vuče među Srblje vrati,

Pripe’ kozu na visoke Alpe,

Kajmak muze u sred Beograda.

 

Kojekve mesije su pastirovale nad Srbima od kad su Srbi srušili komunizam. Ili je ispravnje reći: od kad su komunjare srušile Srbe. I baš kad se ponadasmo, kao naivne ovce, da nam je svanulo, nagrnuše vuci. Pored belosvetskih bankara i sektaša nema kakvih sve, naših,  partijaša nije bilo i kakvih “programa” i “reformi” po Srbiji. Najpre su Titoisti i Pozdercoisti ostavilu pustoš i krv iza sebe, a onda su neoliberalni trockisti dokrajčili što je ostalo, pa se kao lešinari na ranjenu zver obrušili i krvavim kljunovima kidali meso ovom narodu. Ono jeste da smo mi okupiran narod, ali saberi-oduzmi sve ista G nam se nude zadnjih 30-tak godina – da sad ne poganim jezik i ne citiram gospodina Čedu. U suštini, možda je Čeda i jedini iskreni “gospodin” među tim Šoićevim “dame i gospođe”, koji su u srži komunjare. Iskreni liberali su mala maca za komunjare. Dakle, izreda se svakojakih spasilaca-partijaša zadnjih 30-tak godina, ali niko nije, kao onaj Crnogorac iz vica, ukrštao kamilu i kozu. Niko do druga Vuka Jeremića.  Ko nije čuo za vic o dugovratoj crnogorčevoj kamili-kozi da podsetimo: pitali Crnogorca šta radi: “Ukrštam kozu i kamilu jadan”, odogovara đetić. “Pa šta ćeš s njom”?, pita drugi. “Ču’ šta ću s njom? Da mi pase na Durmitor, a da je muzem na Cetinje”!

 

E, tak’a vi je politika druga Vuka Jeremića, “narodnog” kosmopolite. Ali njegova koza ima duži vrat – Vukova pase na Alpe, a Vuk je muze u Beograd. Nema tak’e na svijet!

 

Nedavno je bio jedan manji plenum lokalnog karaktera, srpski, na jednoj američkoj televiziji. Američka a naša. Zar je važno, u globalnom svetu, čije je šta, ionako smo skoro svi slobodni proleteri.  Važno je da je privatna svojina svetinja, a to što nemamo svojine je naša privatna stvar. Eto i mi smo nešto “privatizovali”, svojinu koje nemamo. I baš oko svojine na tom plenumu beše rasprava. Sukobile su se dve struje, liberalna i tobož-narodna, dokazujući čiji put u svetlu budućnost je bolji. Naravno, oni su putovođe, a na narodu je da izabere sebi boljega. Drug Trocki je nekad govorio da je narod kao nevina devojka, ne nameće se, sa nestrpljenjem čeka udvarače i ko joj više i slađe ponudi – njega bira. A posle kako joj bude. Nego, šta će jadna, kad je svrbi mnogo, a udvarači od zla oca i gore matere – daj šta daš.

 

SUBSTANTIVNI AMANDMAN NESUĐENOG GENSEK-a

 

-Sram te bilo, što korpu gov*na istresaš ovde na mene… Od čega živiš!?… Odakle ti sedam miliona, odakle ti sedam miliona? – drao se, rafalno, gospodin liberal na druga komesara  Narodne stranke.

 

-Gospodine, ja sam, veli naš narodnjak, u bordu najvećeg evropskog investicionog fonda u Švajcarskoj, to je drugi investiciong fond u svetu… Ja sam, veli naš narodnjak,  podneo substantivni amandman… Vi ste jedan demagog… Kako si samo bezobrazan…, ne ostaje dužan drug narodnjak liberalu. Narodnjak je vidno uzdrman, te ne uspeva “da istrese korpu  gov*na” persirajući gospodina liberala. Omakelo mu se nekoliko puta “ti”, što nije njegov manir. Ipak, brzo se povratio na uljidno “dame i gospođe”, te objasnio kako stoje stvari oko substantivnog amandmana.

 

Liberal je, onomad, rušio u Skupštini budžet, ali je narodnjak uložio substantivni amandman – sad ko će ga znati šta je substantivni mandman, ali lova za kampanju u Njujorku je odobrena. Uprkos substantivnom amandmanu, uprkos podršci srpskog budžeta i još po nekih budžeta, naš drug narodnjak nije uspeo da postane GENSEK UN-a. Valja sad skakati pravo u vatru, vraćati se u Srbiju, spašavati narod iznutra. Vodila se nova kampanja u Srbiji, a nesuđeni GENSEK je umesto po Njujorku izlizivao opanke hodeći po Srbiji. da objasni narodu gde i ko mu je spas. U kome bi bio do u narodnom čoveku sa nekoliko milona, sa potvrdom iz prestonice pravde, Haga, da je Kosovo i Metohija srpsko. Al’ ne mora da znači da ono nije srpsko.  Ono jeste srpsko, ali zavisi, samo ako se drugačije  protumači onda nije – mada jeste. Pitanje je trebalo diplomatski postaviti, tako da ono jeste naše, ali da drugi misle da nije, a da se nedvosmisleno zna da jeste, iako izgleda da nije. Imamo potvrdu da jeste naše, tj. nije potvrđeno da nije – komlikovano je malo, ali to je stvar elitne diplomatije. Treba da se zna čije je, jer oni ne znaju da mi znamo da je naše. Ne treba vulgarizovati diplomatiju, nego onako, sve lepo, da se ne bi ugledan svet uvredio. Obreo se tako, sa svojim bogatim CV-om, drug narodnjak i u crkvenim krugovima – teologija u javnoj sferi. Došao je da objasni docentima i popovima u postojbini Sv. Save šta je to novi evropski identitet. Skupio se tu lepo podšišan i podbrijan svet. Jedan Mitropolit se tu našao, verovatno da čuje umno izlaganje našeg druga narodnjaka i da se slika sa njim. ‘Oće to vladike, ‘oće oni da se grebu o skute. Vuk ‘nako sveže podšišen pred put, lep i radostan, nasmejan, ljubi ga narod, a vladika, jedini među njima, začupavio i zabradatio, makar dva’est godina se nije šiš’o.  Zna se ko se o koga grebe. Ko kaže da nije istina? Ma, istina živa, bilo u Politici, drug-Boletovoj. Brže-bolje, Vuk ti, ni-pet-ni-šest, ukloni sliku sa interneta – šta ga snađe, prava-zdrava. Vladika se ‘vamo grebe i ulizuje oko Vuka, a ‘vamo glumi, k’o fol nema sa Vukom ništa. Radi čovek za vlast, očigledno. Prođoše izbori, džaba isihazam našeg druga Vuka, džaba molitve i izranjavana kolena od noćnih metanija – narodni Vuk izgubio od onog naprednog. Štaš’ sad majčin sine?

 

NEOLIBERALNI TROCKIZAM I PERMANENTNA REVOLCIJA

 

Ispisani su tomovi o, tobož, činjenicama ruske revolucije. Te ovaj se zalagao za ono, onaj za ovo, ono je bilo ovako, ovo onako, ali šta je u suštini iza svega? Na prvom mestu je nečiji krupni interes koji nema nikave veze sa ideologijom. To su moćnici, koji su, da bi prikrili istinu, smislili termin “teorija zavere”. Ako neko kaže istinu o njima, odmah mu se uzvraća: “To je teorija zavere”. Onda se, kad se postave ciljevi, traže izvođači, komesari, vođe! Nakon toga se razrađuju metode. Kod Rusa je to bilo: Car diktator, nepravda, nejednakost, raslojavanje i dr. i sl. : “Uraaaa” – ruši! Zvuči poznato. No, da se držimo suštine. Zna se kome je bilo u interesu da se sruši Carska Rusija, a zna se i koji su rezultati svake revolucije– pustoš! Jedan jugoslovenski(!) pisac je nazvao revoluciju “svadba”, pa reče da “nema svadbe bez krvi i mesa”. Ne mogu komunjare bez krvi, makar metaforično. Rusi su to dobrano osetili, što bi se reklo “brat-bratu”, jedno 50 000 000 ih je stradalo što u revoluciji, što u 2 Velika rata, pa sve tamo do Hruščova, dakle za 50-tak godina. Što se aktera tiče, Lenjina, Stanjina i Trockog, zajedničko im je samo jedno – vlastoljublje i druge niske strasti. Lenjin je bio najlukaviji i “nadživeo” ih je sve. On je, naizgled, “ontološki” pobednik – mali bog. Sve podseća na njega i on danas, fino-lepo, “besmrtan” leži k’o neki faraon – ceo, neraspadnut, reko’ bi čovek sad će ustati.  Trocki je bio nagao, gord, i znajući da nikad ne može biti “prvi među ne-jednakim”,  nevoljno, zadovoljio se da bude drugi. On je mozak i glavni realizator krvavog pira. Trocki je bio revolucija, a Lenjin je bio “kontrolor haosa”. I lepo se sarađivalo sa ivestitorima. Ljudi od reči isporučili i Nemcima i anglosaksoncima ono za šta su bili plaćeni. Ali ne za dugo. Staljin je razbojnik i prostak, čovek sa istančanom “seljačkom” lukavštinom. Uspeva da preduhitri Trockog, te kada sifiličar Lenjin umire, on preuzima vlast. Trockog proganja i pušta ga da živi u neprekidnom strahu, čekajući kad će doći po njega. Što se i zbiva ‘940-te, kad ga ubijaju u Meksiku. Staljin je dočekao svoj trenutak ranije nego se nadao. Zarana je umro Lenjin, oslobodio se Trockog i dobio Rusku Imperiju na dlanu. Par puta digao ruku na nekom plenumu, pravio smicalice i ”zacari” se Gruzijac nad Imperijom. Od njih trojice možda se samo za Trockog može reći da je verovao u svoju ideologiju. Trockizam jeste krajnji satanizam, najkrvaviji i najradikalniji, ali on je hteo da on bude sve-revolucija. Da je Trocki nasledio Lenjina, ne bi se revolucija zaustavila samo na “lokalnom nivou” – bila bi globalna. Zalagao se za svetsku i tzv. permanentnu revoluciju! Zvuči poznato danas.

 

Mislilo se mnogo decenija da je trockizam mrtav, ali gle čuda – permanentna revolucija je aktualizovana i ona traje i danas! Upravo je danas trocksizam, pod drugim plaštom, na svom vrhuncu – globalna revolucija trocksističkog neoliberalizma je u toku! Malo je Tramp uzdrmao “centralni komitet”, ali traje ona. Čak ni ideološki se ne razlikuje mnogo od one  bolješvičke: jednakost, demokratija, sloboda, pravda i druge fraze. “Pravo žene na svoje telo” su, recimo, boljševici zaveli, a 100-tinjak godina kasnije pred crkvom Sv. Marka u Beogradu se ta prava traže po spomeniku Patrijarha. Eh, ti popovi, šta nam rade. Neophodne su reforme.  Al’ nema danas junaka. Onaj Jakšić napiše po neku blagu reč i to ti je sve – neće Crkva da se “suoči sa prošlošću”, “infiltrirala” se u narod i ispira mu mozak. Pod hitno reformisati, da sve bude, fino-lepo, transparentno. Neoliberalni trockizam je danas ogrnut u plašt demkratije, a iza svih obojenih proleća i u ustima svih su strani investitori. Revolucija je toliko uspešna da se naši revolucionari bore i otimaju, kako bi, eto oni, kao neke mesije, pripremili Srbiju da dođu strani investitoti i spasu narod. Promenio se svet. Nekada su investitori bili u senci, a danas su oni vidljivi, što bi se reklo transparentni – nisu oni više neka tajna, nego je jagma za njih. A oni? Investiraju u sve redom. Srbija je sva izinvestirana, al’ ko i svaki čo’ek i Srbin je pohlepan, pa ‘oće da mu još investiraju. Malo li ti je Srbine 30 000 stabilnih dinara? Hteo bi još?

 

KOMESARČIĆ VUK

 

Permanentna revolucija koju je zagovarao drug Trocki nikada nije dovršena zbog njegovog progonstva – sprečavao ju je najveći neprijatelj Trockog Staljin i Sojuzna Rusija koja se “učaurila” samo na jednom delu planete. Prosti Grizijac nije imao “kosmopolitske” vizije, ali je bio lukav i drčan. Lenjin umro, a Gruzijac, stari mangup, zezn’o druga Trockog i oteo se kontroli. Investitori su znali da je svet umoran od krvi i stradanja. Valjalo je pripremati teren za novu revoluciju, na nov način. Sa padom SSSR-a ništa nije sprečavalo da se trockizam vaspostavi! Istina, svet se izmenio mnogo, ali i sazreo za revoluciju. Berlinski zid pada i “milosrdni anđeo” počinje da zavodi red među neistomišljenicima. Da ne bude zabune, drug Vuk, sem vlastoljublja, nema nikakvih zajedničkih karakternih crta sa drugom Trockim, ali je on new generation novog trockizma. Osim toga Trocki je imao i neverovatnu rušilačku energiju koja je srušila najveće Carstvo tog doba – naš drug Vuk ne može da sruši ni jednu televiziju sa drugom Vujoševićem na čelu. Pojavili su se neki novi igrači na svetskoj sceni koji nisu trockisti, “pravi” Rusi, Kinezi, ali mala Srbija je pod žestokim udarom trocksističkog neoliberalizma, pa joj je sad to be or not to be – pomagaj Vuče, tako ti Bog pomogo. Pomagaj, pobogu, ko će ako nećeš ti!?

 

Novi revolucionari, ima-gi-razni, a ima ih i svuda, u ovoj fazi revolucije ne mogu imati velike uloge. Oni su sad lokalni komesarčići, u svojim ćelijicama-Srbijicama. Malo veći su, recimo, neki Komesar EU sa kojekavom domaćom zadaćom. Onda idu oni “dolarski”, oni dolaze direktno iz blizine “centralnog komiteta”. Oni su face opasne. Drugi zamenik, trećeg pomoćnika ide direktno u “vizitu” kod predsednika država i vlada. Komesarčići ne samo da nisu i ne mogu biti neki velikani, neki Trocki, svesni su oni toga, nego ih ima više na jednom prostoru. Da larma bude veća, a time i lakša prevara – a i lepo se živi. “Ko med cedi, kašiku liže”, uvek je bilo i biće. U zavisnosti od raspoloženja naroda, narodu se pakuje laž u one boje koje voli. Tako je naš drug Vuk Jeremić komesar Narodne stranke. Član borda drugog investicionog fonda u Švajcarskoj; kandidat za GENSEK-a UN, ministar inostranih poslova mu je bilo, onako, “stažiranje”, da se čovek zagreje. Vuk Jeremić je “narodni” koliko je crnogorska koza iz viceva koza.  Ako zaškripi Srbiji kad njeni mali interesi kolidiraju sa najmoćnijom mašinerijom laži u istoriji čovečanstva – Vuk će podneti “substantivni amandman”! Postaviće im “mat-pitanje” kao i Hagu, retorički “razjasniti stvar” – pa nek ga onda oni tumače ako mogu.  Bolje im je da ga poslušaju, nego da ga teraju na alternativne metode. Recimo da im, ‘naka junačina, svojom momačkom šakom lupi o sto i objasni neke stvari, kako to samo on ume – što bi rek’o naš gospodin liberal na plenumu, da im “istrese korpu gov*na”.

 

Doš’o drug Vuk, narodni čo’ek, da obavesti Srbe da su okupirani? Kad im lepo objasni da su okupirani, e onda će ih on osloboditi. Neoliberalni trockistički Centralni komitet internacionale je uzdrman, vreme je da se lokalni servilci pozicioniraju ne bi li postali komesarčići.

 

Dame i gospođe, drugovi i drugar’ce, tetke i teče, daidže i daidžin’ce – welcome to the revolution!

Zoran Jotanović

Vidovdan

 

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here