Александар Димитријевић: О „разумној“ Црној Гори и „неразумној“ Цркви

Поделите:

У свом недавном тексту на Видовдану, господин Зоран Ђуровић, који очигледно није правник и нема правничког образовања, покушао је да представи позицију Српске православне цркве у Црној Гори као правно неутемељену. Односно, да представи Цркву као реметилачки фактор, са нереалним и правно неутемељеним захтевима, а стрепње које Црква свакодневно износи у јавност као исконструисане. На крају, у увијеној форми, аутор текста из свега извлачи закључак, за који је Владика Јоаникије, али и многи други људи који свакако знају шта се дешава, рекао да је подметачина црногорских служби безбедности: да су митрополит Амфилохије Радовић и председник Црне Горе, Мило Ђукановић, у тајном договору, о чему сазнања имају само њих двојица и нико више.

Зоран Ђуровић: Зашто митрополит Амфилохије одбија да се региструје?

Поред логичног питања како би уопште аутор текста могао да зна за договор који не знају ни најближи сарадници двојице људи, намеће се и оправдано питање колико су правно утемељене тврдње аутора текста. Како је у тексту речено и превише ствари које нису правно утемељене, уместо навођења свих тих ствари, даћемо праву слику ситуације у Црној Гори, која ће бити и најбољи одговор на све тврдње аутора текста.

Почетак: Правни сатус верских заједница пре доношења Закона о слободи вјероисповести

Сматрамо упутним, пре него што се укључимо у конкретну расправу, да утврдимо какав је статус верских заједница био пре доношења Закона о слободи вјероисповести у Црној Гори.

У СФРЈ је постојао Основни закон о правном положају верских заједница (сл. Лист ФНРЈ 22/53 и Сл. Лист СФРЈ 10/65). Према члану 8. тог закона, „Верске заједнице и њихови одговарајући органи су правна лица по грађанском праву“. Ова одредба упућује на то да су верске заједнице постале и призната правна лица. Али, као и много тога у правном систему СФРЈ, ситуација није толико једноставна.

„Правно лице по грађанском праву“ је упућивало на правни положај који је заправо био потпуно неодређен и неуређен. Није се знало како изгледа правно лице које се зове „верска заједница“, какве су му обавезе и права, какви су односи са државом и другим правним и физичким лицима, итд. У пракси је то значило да ће приликом закључења одређених правних послова то правно лице имати статус сличан правним лицима, а код закључивања других правних послова статус сличан физичким лицима. То је доводило и до широке злоупотребе те неуређености од стране режима који верским заједницама није био ни мало наклоњен. Након пада у комунизма, када углавном није било организоване репресије, то је стварало велике проблеме у пракси, који су се углавном решавали тако што су се, мимо одредби закона, верским организацијама давала одређена права која према важећем закону нису могле да имају.

Управо због такве ситуације, све државе бивше СФРЈ су, углавном под утицајем међународног фактора, а у поступку испуњавања стандарда за прикључење ЕУ, доносили нове законе који су регулисали статусе верских заједница.

Традиционалне (постојеће) верске заједнице

У зависности од бројних фактора, све су државе на неки начин признале правни континуитет верским заједницама које су до тада деловале на простору тих држава У Србији је то учињено члановима 10. – 16. Закона о црквама и верским заједницама, у Босни и Херцеговини Чланом 8. Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у Босни и Херцеговини, у Хрватској je чланом 5. предвиђено да се постојеће верске заједнице уписују у регистар док се нове верске заједнице региструју по посебном поступку, итд. У Црној Гори, чланом 24. је предвиђено да се верске заједнице које су до тада постојале уписују у евиденцију постојећих верских заједница коју води Министарство.

Дакле, по важећим законодавствима свих бивших република СФРЈ, све постојеће верске заједнице имају правни континуитет самим чином попуњавања формулара, односно постојања на дан доношења закона, и то је све. И где је онда проблем да се Црква једноставно пријави као постојећа верска заједница и тиме реши сва горућа питања? Ако је ситуација стварно оваква, онда је могуће да је Црква у Црној Гори заиста реметилачки фактор са нереалним и ненормалним прохтевима.

Као и увек, ђаво је у детаљима…

Правни (дис)континуитет

Најспорнији чланови црногорског Закона о слободи вјероисповјести су чланови 62., 63. и 64. Према одредбама та три члана, уколико су до 1. децембра 1918. године културна добра у власништву верских заједница изграђена средствима грађана или јавним средствима, постаће својина државе, и држава ће имати права да одлучује о државини, располагању и коришћењу тих објеката и земљишта на ком се ти објекти налазе. Супротно свим осталим законима, и супротно правној логици, уместо судског поступка, примењује се управни поступак, што значи да о власништву одлучује орган државне управе у кратком поступку, а не суд у судском поступку.

Ово укратко значи да културна добра (цркве и манастири) или земља (на пример, вредна земља у Буљарицама) може да се одузме од оних верских заједница које не успеју да докажу да су својим средствима изградиле или купиле непокретности које су предмет „провере“.

Први децембар 1918. године је изабран, јер данашње власти у Црној Гори сматрају да је тада Црна Гора окупирана. Даље, власти у Црној Гори Српску Православну Цркву сматрају творевином која није постојала пре 1920. године, а Митрополију творевину која је настала 1931. године. У контексту овог закона, ово би значило да Српска Православна Црква у Црној Гори није постојала у време које служи као полазна тачка за доказивање својине. Лаички речено, ако неко није постојао 1. децембра 1918. године, онда није ни могао да буде власник на дан 1. децембра 1918. године, што значи да према одредбама овог закона не може ни да докаже начин стицања својине до тог дана, и да ће му се имовина одузети.

Са Католичком црквом и Исламском заједницом, ово је питање решено састављањем темељних уговора између Црне Горе и њих. Тиме су они практично изузети из спровођења одредби овог закона које се тичу могућег одузимања имовине (чланови 62. – 64. Закона), јер одредба члана 10. Закона дозвољава такво уређивање односа. На пример, у темељном уговору са Католичком Црквом се признаје вишевековно присуство Католичке Цркве на подручју Црне Горе, а позива се и на правни континуитет споразума између Лава XIII и Краља Николе I од 18. августа 1886. године.

Од дана састављања темељног уговора са Католичком Црквом, односно од 2011. године, Српска Православна Црква је позивала и јавнои слањем предлога да се овакав уговор  закључи и са Српском Православном Црквом. Није било одговора. Након доношења овог закона, СПЦ је у преговорима са властима истицала да нема ништа против да се региструје, али да јој се призна правни континуитет од неколико векова, на шта опет није добила никакав одговор, што је једнако одбијању.

Овде се укратко морамо осврнути и на документ који је господин Ђуровић приказао у свом тексту, а који наводно говори о признатом статусу правног лица, који значи и непрекинут правни субјективитет: то није ништа друго него субјективитет грађанског лица по Закону СФРЈ, за који смо приказали шта значи. Правни субјективитет који би Цркви значио, а то је субјективитет који је постојао 01.12.1918. године и раније, нигде јој није признат.

У најкраћем, Црква нема ништа против да се региструје, или да, идеално, све односе са државом Црном Гором реши темељним уговором, али да јој се призна пун континуитет. Прихватање оваквог стања, са оваквим законским одредбама, би значило да је СПЦ аутоматски дисквалификована у утврђивању власништва када је датум за „пресек стања“ 1. децембар 1918. године, када, према властима у ЦГ, СПЦ на подручју Црне Горе није постојала. То би за разултат имало подржављење свих објеката и непокретности СПЦ до којих је дошла пре 1920. године, што значи оно најбитније што СПЦ у Црној Гори поседује.

Циљеви уношења спорних чланова у Закон о слободи вјероисповјести

Ако у виду имамо три ствари за које је показано да су неспорне:

1)            Да је по одредбама закона могуће одузети сву имовину за коју не може да се докаже да је до дана 1. децембра 1918. године прибављена или изграђена средствима верске заједнице,

2)            Да власти у Црној Гори не желе да признају правни континуитет СПЦ пре 1920. године, што би је аутоматски дисквалификовало у поступцима утврђивања порекла имовине на дан 1.12.1918. године, и

3)            Да се ове одредбе неће односити на друге верске заједнице јер су односи са њима уређени темељним уговорима, долазимо до јединог смисла уношења ових одредби у закон: одузимање имовине Српској Православној Цркви, односно стављање те имовине под искључиву надлежност државе Црне Горе, као први корак у великој стратегији „заокруживања националног идентитета“. Даљи кораци нису скривени. Председник Црне Горе, господин Мило Ђукановић, је више пута напоменуо да жели да оснује државну цркву Црне Горе, односно да „обнови“ Црногорску Православну Цркву као темељ националног идентитета Црногораца као нације. Како би таквој верској заједници биле потребне и неке светиње које народ препознаје као такве да би стекла легитимност, спровођење одредби овог закона би и то омогућило.

На жалост, већ смо више пута видели на простору бивше СФРЈ да је таква врста инжењеринга под окриљем државе не само могућа, него и да се дешавала. Највероватнији сценарио би био да се уместо Мираша Дедеића на чело такозване Црногорске Православне Цркве постави неко далеко харизматичнији и способнији, а затим да му се државним инжењерингом дају државни верски објекти, државни верници, и државно признање, док би у исто време СПЦ трпела отворени и брутални прогон.

Комбинација ова два фактора би временом утицала и на вернике и на клир СПЦ, који би прво у малом, а онда и у великом броју, прелазили под окриље религије под спонзорством и са снагом државе иза себе. СПЦ би се, у том случају, свела на оно што је данас у Македонији, која је препуна манастира које су зидали Немањићи, у којима данас служи клир канонски непризнате али државно подупрте Македонске Православне Цркве.

Закључна разматрања

У овом осврту, иако је обиман, смо се трудили да се осврнемо само на оно најбитније, имајући у виду да ово није текст (само) за стручну јавност, већ и за читаоце који нису правници. Остало је много ствари које би подупрле тезе из осврта, а које нису могле да нађу места у овом осврту: питање одржаја, правног идентитета, правног статуса, (не)могућности решавања овог поступка у управним поступцима по постојећем праву Црне Горе, међународни контекст, могући правни лекови и слично.

Поента је била да укратко укажемо да тезе о наводним подметачинама из Митрополије немају никакво утемељење у праву. Односно, да је оно што Митрополија говори све време – да овај закон ствара могућност одузимања имовине, па и верских објеката, Митрополији – апсолутна истина. Такође, сматрамо и да смо, стављајући овакав закон у контекст прокламоване политике власти у Црној Гори, показали да овај закон није инцидент, већ део националног и будућег верског инжењеринга који је у стратешким циљевима власти у Црној Гори. Због тога је једини лек, како и СПЦ правилно закључује у свим својим наступима, брисање спорних чланова из овог закона, где им иначе није ни место.

Да ли ће се у томе успети, ако ставимо по страни неутемељене и ничим поткрепљене тврдње из текста господина Ђуровића, зависи искључиво од унутрашњег и спољашњег притиска на власти у Црној Гори. Унутрашњи притисак је већ огроман, што је одложило спровођење закона за сада. Међународни притисак, иако за сада није превелики, свакако постоји, са тенденцијом да ће се и повећавати. Уколико се та два фактора комбинују, а зашто да не, и нађу интереса да се споје и делују заједнички, то на крају може да доведе не само до укидања ових чланова, већ и до трајног решења проблема признавањем правног континуитета СПЦ на подручју Црне Горе.

Александар Димитријевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here