Александар Павић: Чиме су нас задужили Израел и Запад?

Поделите:

Ако за потписивање споразума у Белој кући, којим се излази у сусрет западним и израелским интересима, заиста постоје неки сувисли аргументи, време је да их чујемо.

Већ су милиони људи преко друштвених мрежа широм света – у самој Кини преко 130 милиона у једном дану – имали прилику да виде моменат у којем се чини да председник Србије у Белој кући први пут сазнаје из уста америчког председника да ће Србија до 1. јула 2021. године преместити своју амбасаду у Израелу у Јерусалим. Између осталих, тај моменат је овековечио и Карл Билт, уз благо ироничан коментар: „Моменат када је председник Вучић информисан да ће своју амбасаду у Израелу пребацити у Јерусалим“.

С друге стране, Александар Вучић тврди да је врло добро знао шта пише у документу, а да је до забуне дошло само зато што су замењене фасцикле. Тим више чуде тумачења председника и министра спољних послова Србије, која одударају од оног што недвосмислено у папиру у одговарајућој фасцикли пише. Док Дачић констатује да ће до пресељења амбасаде доћи у зависности од наших односа са Израелом, Вучић је експлицитнији, поручујући Израелу да „добро размотри своје одлуке“ – претпостављамо оне у вези евентуалног признања тзв. Косова.

ОЗБИЉНА ШТЕТА

Какав закључак да извучемо? Да оно што је потписано у Вашингтону и није прави споразум него, како се збиља и чини – само нека врста писма о намерама? На то указује чињеница да у потписаном папиру фале уобичајене ствари, попут механизама за тумачење, решавање спорова, имплементацију, итд. А, још више, чињеница, коју је Гренел јасно истакао, да САД дефинитивно нису једна од страна потписница. Ако је тако, да ли то онда значи да свако може да га тумачи онако како жели? Судећи по Вучићевим и Дачићевим тумачењима тачке о премештању амбасаде Србије у Јерусалим – тако делује. И мораће да се држе тог свог виђења, пошто је алтернатива мрачна.

Јер ако Србија ово буде спровела у дело, прекршиће, као што су многи већ истакли – Резолуцију 478 Савета безбедности УН из 1980, по којој се све државе чланице позивају да повуку своје дипломатске мисије из Јерусалима и поштују ову резолуцију, с обзиром да израелски закон о Јерусалиму представља „озбиљну препреку постизању свеобухватног, праведног и трајног мира на Блиском истоку“. Србија би тако изгубила свако морално право да брани Резолуцију 1244 и постала нека врста међународног пирата. Ту нема произвољног тумачења, нема муљања. То је једноставно тако.

Како је могуће да је међународно-правна и државна позиција Србије тако олако урушена? Да ли је можда унапред постигнут некакав тајни договор са Трамповим тимом да је сврха свега била предизборни игроказ за Трампа и његове моћне америчко-јеврејске финансијере и бројно „хришћанско-ционистичко“ гласачко тело?

То би била још и најповољнија опција за Србију. Међутим, опет остаје озбиљна штета од олако изражене спремности да се прекрши једна резолуција СБ УН која нас се директно не тиче док, наводно, начелно водимо љуту борбу за очување друге (1244), која нас се и те како тиче. Србија је због тога већ доживела то да буде јавно опоменута са више међународних адреса да ће прекршити међународно право – од Арапске лиге, до Турске и палестинских власти – и буде критикована из више утицајних руских кругова, не рачунајући Марију Захарову.

То је тешко поправљива штета.

ИЗРАЕЛСКА СИМЕТРИЈА

Уз то, тешко да ће се израелски премијер тек тако одрећи великог добитка за сопствену државу, у виду, како се похвалио својим медијима, „прве већински муслиманске земље која ће отворити амбасаду у Израелу“. Кад смо већ код Израела, из потписаног се не види чиме нас је та земља задужила да зарад ње толико наштетимо себи и позицији везаној за сопствени „Јерусалим“.

Наравно, са израелског становишта, ни они сигурно нису одушевљени тиме што ми признајемо Палестину и имамо њиховог амбасадора у Београду, тако да ово израелско признање тзв. Косова може из њиховог угла да буде схваћено као успостављање симетрије. Међународна арена је сурова џунгла. Што опет није утеха за нас.

Сетимо се такође и учешћа два израелска Ф-16 ловца са Давидовом звездом на прослави хрватског етничког чишћења Српске Крајине 5. августа 2018. у Книну, што је загребачки Вечерњи лист прославио као „симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције Олуја“.

Тада је Ивица Дачић изјавио да је његово министарство „разочарано актом“, да је то „неморално и према сопственом народу, јеврејском народу, јер је толико Јевреја настрадало у Јасеновцу, а хрватски режим релативизује јеврејске жртве“, и да испред Јасеновца и даље стоји табла са натписом „за дом спремни“.

Реаговала је тада и Јеврејска општина Београд саопштењем у којем се, између осталог, каже да „Јевреји памте своје страшне жртве из Другог светског рата, када смо као и Срби били жртве страног погрома“, да „нема места, ни хиљадитог дела милиметра, рехабилитацији тог, али нажалост и сада актуелног величања ‘учинка’ Хрватске солдатеске“, и да „Јеврејима пилотима-инструкторима из Израела није било ни место, ни време, ни одредиште у небу Хрватске“.

Опет, Израел би могао да нас подсети на став југословенске државе према Израелу и Палестинцима, и тако унедоглед.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ОДГОВОРЕ

Мимо тренутних обзира и биланса, остаје оно о чему је сјајно писао о. Дарко Ђого: да се Израел скоро два миленијума упорно не одриче Јерусалима и његовог вишег, духовног и есхатолошког смисла, који нема везе ни са сувом прагматиком, ни са „патриотизмом који се (не) сипа у трактор“. А ни са „отварањем нових радних места“, разним европским путевима, глобалним ЛГБТ+++ правима и слично. И то је вредно поштовања.

Израел схвата да „без Јерусалима Израиљ није Израиљ“, док многи Срби и (поготово) српски политичари не схватају да без Косова Србија није Србија, нити Срби – Срби. Наравно, политичари који себе сматрају „прагматичним“ објашњаваће нам користи од тзв. мини-Шенгена, додатног регионалног инфраструктурног повезивања, уклањања граничних баријера – укључујући и оне између Косова и Метохије и остатка Србије – и боље заштите наших светиња на КиМ.

Говориће нам о погодностима отварања канцеларије Међународне развојне финансијске корпорације (DFC) у Београду и колико ће то допринети не само привлачењу страног капитала, већ и нашем кредитном рејтингу. Наравно, мање ће нам говорити о томе да је DFC виђен у Вашингтону као важан фактор у пробоју америчког капитала на нова тржишта, у парирању кинеском Путу свиле, као и у развоју суштински антируске и антикинеске Иницијативе три мора.

Чиме нас је то Запад задужио да бисмо се прикључили његовим пројектима ометања великог евроазијског повезивања чији су протагонисти Кина и Русија, велике и према Србији пријатељске силе?

Ако за све ово постоје сувисли одговори, време је да их чујемо.

Насловна фотографија: AP Photo/Evan Vucci

Извор sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here