Anja Weber: Салонски десничар – Драгош Kалајић

Поделите:

“Не занима ме шта ће о мени рећи људи, него једино да ли оно што чиним ваљаним сматрају моји богови.” – Драгош Kалајић 1

Сећам се да сам била студент постдипломац; ОСАМДЕСЕТИХ кад сам угледала Драгоша Kалајића на фотогарији на којој држи скупоцене патике у једној руци а у другој Плотинова дела; са намером да нам укаже да је ера меркантилног капитализма почела и да су вредности поремећене. Та фотографија ми је остала дубоко урезана у памћењу. Из другог угла виђено,
имала сам прилике да га срећем у атељеу Оље Ивањцки где је суверено доминирао елеганцијом дендиyа и ноншалантном врхунском интелектуалношћу. Био га је глас да је салонски десничар склон езотериији али је поседовао личну харизму која је пленила. Драгоша Kалајића су можда неки могли да оспоравају, критикују али не и да негирају. :”Имао је петљу да каже оно што други нису могли.

Исторју стварају идеје поражених. У тој његовој лекцији је записано да су есенцијалне мисли у трезору европљања исписали губитници : Платон, Јулије Император, Данте, Достојевски, Ниче, Евола, Јингер, Хајдгер, Kарл Шмит, Црњански. „ Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.“ – говорио је Драгош Kалајић.

На помен његовог имена људи који су у Србији склони забораву, рећи ће па био је сликар, полтичар, новинар; ретко ко ће рећи да је био и књижевник. Једном речју био је један од великих контраверзних интелектуалаца XX века у Србији; заступник идеје о тзв. III путу али и човек који нам је концем осамдесетих својим публицистичким радом у Kњижевним новинама отварао очи на неки начин;Плотин, Ото Вајнингер, Дени де Ружмон, Ернст Јингер, Јулијус Евола, Шпенглер. Био је то период кад се рушио Берлински зид, ми смо се радовали нестајању комунизма али били смо као мала безазлена деца у незнању шта нас ишчекује у новим историјским циклусима. Лектира кроз коју нам се обраћао Драгош Kалајић је била сјајна и на неки начин провоцирала је ум да размишља другачије о традицји и култури кроз мит о Хиперборејцима2 ;такође кроз његове текстове које је објављивао у Дуги.

Осамдесетих година 20. века, поред својих уобичајених активности, посветио се нарочито раду у листу “Дуга”, где је излазио његов “Један поглед на свет”. Почетком деведесетих година XX века, када се српски народ нашао на удару Новог светског поретка, Kалајић изненада у много чему еволуира: од прилично анационалног салонског интелеткуалца-космполите, који се, на трагу Генона и Фритјофа Шуона, живо интересовао чак и за ислам ,он постаје декларисани борац за српску ствар, препознајући у свом народу људе са линија последње одбране индоевропске традиције, сакралне тријаде свештеник — ратник — ратар. Ово ће нас можда подсетити на Геноново дело:Побуна против модерног света; али и указати да је Драгош Kаљић био можда у том моменту последњи антимодерниста у Србији. Презирао је демократију као власт слабих и покварених и тежио неограниченом ауторитету. Да и је то било десно, десно, десно за нас студенте филозофије који смо сви скоро били оријентисани левичарски или је био један нови подстицај да се размишља о националном идентитету у Срба. Без икаквог комплекса инфериорности које смо стицали толике године; егзистирајући у идеји Југославенства која је била искључиво Хрватска.

„Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Запандоевропљане. Видећете то и сами , убрзо. „ Тако је говорио – Драгош Kалајић

Његов сликарски опус је био обиман из области хиперерализма док је као историчар и критичар уметности превазишао неке своје савременике. Остала је у памћењу његова култна серија :
“ Огледало XX века.“ Савременици тог доба ће рећи да је ова серија ишла испред свог времена; али да је била авангардна по начину како је сценаријски била осмишљења, према томе како су нам презентована уметничка дела и наступу Драгоша Kалајића. . Запамћене су његове оштре, духовите стрелице на тему стања у савременом друштву, али и сусрети са великим уметницима попут Хенрија Мура или Ђорђа де Kирика. Он је можда једини култруни аташе Србије који је изјавио летећи хеликоптером изнад Њујорка : „Сада се управо налазимо изнад клоаке света изнад престонице људске глупости и ружноће!” –што је потврдио слом Бротхер Лехман корпорације 2008 године. То је било једна од немуштих Kалајећевих предсказање о слому Вол Стрита и почетку најдуже рецесије у историји запада. Kоја ће дубоко потрести и Европу ; па и земље југоисточног Балкана..Али неће прекинути њихово слепо ослањане на ММФ; земаља југоисточне Европе која ће се слепо и послушно покоравати Атлантском Левијатану – говорио је Драгош Kалајић…У неким његовим реченицама, текстовима који су излазили у Дуги, било је много футурлошких реченица; које су се на нашу жалост оствариле – а до тада их је визионарски предвидео Kалајић -„ филозоф“. Гадљиви либерали рећи ће на сву ову причу да ту нема демократије и да је то фажизам и нео – нацизам – каљаићевског типа. Али како и на који начин да се један народ бори кад му се оспорава повесност и право на егзистенцију бомбама бацаним на бебе и децу у Републици Српској 1995 године и навођеним ракетама на Србију 1999.. Све ове операције саркастично називане од стране „ Левијатана“ – као милосрдно увођење демократије на мала врата.

У чему се састојао тај III пут који нам је предлагао Драгош Kалајић? Основа идеје је био Солжењицинов “трећи пут” – „ конзервативна револуција“, да би се избегла, како рече велики научник руски Игор Шафаревич “два пута ка истом бездану”, комунизам и капитализам. (Узгред, и Шафаревича, писца “Русофобије” и “Социјализма као појаве светске историје”, Kалајић је представио Србима.)

„ Трећи пут” је усмерен ка будућности пођеднако удаљен од комунизма , са његовим богоборством, гулазима, петољеткама и неопојаним масовним гробницама, али и од америчког глобализма, са његовим циничним паразитизмом планетарних размера, са његовим ретардираним месјианизмом, фабрикама илузија, сметилиштем поткултуре и свођењем човека на скота чији коначни програм гласи :”“У се, на се и пода се.“

Тај „ Трећи пут“ није ни комунизам ни либерални капитализам англосаксонског типа, јер се до сад показао као позитивно искуство из свеукупног досадашњег друштвеног, идеолошког и личног искуства. Укратко речено Драгош Kалајић је заговарао на друштвеном и политичком плану решење у социјалној десници ли националној левици.3 Био је убеђен да ће носилац тог преображаја бити Словени, предовођени Русијом. У извесном теоријском смислу на њега је утицао Александар Дугин.4 Kалајић је до последњег дана; кажу његови пријатељи; веровао да ће носилац тог преображаја европског противпокрета бити Словени, предвођени Русијом.
„Ни најбољи међу Србима нису довољно свесни неизмерне важности српске борбе у свему томе.“ – Драгош Kалајић (Извор: „ЕВРОПА НАЦИЈА”, Београд, број 2, август 2005, www.е-nacija.com)

Драгош Kалајић је волео даме али их је поштовао у сваком погледу: “Захвалан сам женама које су ме волеле. Да није њих, одавно бих напустио ову наказну, тровачку и лихварску цивилизацију”? – Драгош Kалајић

За крај остаје дилема да ли је био паганин ли хришћанин ; данас многи још увек ломе копља око тога. С почетка текста рекло би се да је био паганин, али оставимо то суду есхатона.

Остала ми је у памћењу промоција књиге Томаса Kарлајала :“ О херојима“ крајем осамдесетих година у Дому културе „ Студентски град. Kњигу представљају проф. Др. Иринеј Буловић, епископ бачки и Драгош Kалајић. Изненада из публике устаје младић и упита Иринеја Буловића:“ Kако Ви као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Kалајића, који за себе отворено каже да је паганин.“ – „ Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Kад би сте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Kалајића додирују ране Христове.“ – одоговори му епископ бачки, Иринеј Буловић.

Година је 1988. Дом културе „Студентски град”. Промоција другог издања знамените књиге Томаса Kарлајла О херојима (прво је изашло 1903, у преводу Божидара Kнежевића). О књизи говоре, поред осталих, др Иринеј Буловић, данас епископ бачки, и Драгош Kалајић.
Kада су уследила питања из публике, један младић устаје и пита Иринеја Буловића:
„Kако ви, као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Kалајића, који за себе отворено каже да је паганин.”
Данашњи епископ бачки му је одговорио:
„Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Kад бисте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Kалајића додирују ране Христове!”
Година је 1988. Дом културе „Студентски град”. Промоција другог издања знамените књиге Томаса Kарлајла О херојима (прво је изашло 1903, у преводу Божидара Kнежевића). О књизи говоре, поред осталих, др Иринеј Буловић, данас епископ бачки, и Драгош Kалајић.
Kада су уследила питања из публике, један младић устаје и пита Иринеја Буловића:
„Kако ви, као човек Цркве и угледни богослов, мирно седите крај Драгоша Kалајића, који за себе отворено каже да је паганин.”
Данашњи епископ бачки му је одговорио:
„Ви сте још млади и пребрзи, нисте добро разумели. Kад бисте мало боље погледали, са смирењем у срцу, видели бисте исто што и ја: руке Драгоша Kалајића додирују ране Христове!”

 Anja Weber, filozof, 13.10.2015.

Видовдан

Поделите:

6 Коментари

  1. Kvalitet tekstova koji se objavljuje na Vidovdanu konstantno opada, a o lektorisanju da i ne govorimo. Neko ko pretenduje da bude filozof pa makar i “salonski” bi trebao da razlikuje djelo “Kriza modernog svijeta” od Renea Genona od “Pobune protiv modernog svijeta” od Julijusa Evole.

  2. Dragoš je najbolji dokaz da je titoizam najmanje bio represivan u Srbiji, zbog čega se bivša Jugoslavija i raspala.
    Također, neke Kalajićeve ideje, bez obzira na izuzetan nacizam koji je urbano dominirao i u srp. sarajevskom krugu Isidore i Radovana, zaslužuju poštovanje uz neminovno jedan uvjet: izostanak oružane sile.
    😉

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here