Бернд Рабел: Немачка између Истока и Запада

Поделите:

Европа и Немачка морају пружити одлучујући отпор Сједињеним Америчким Државама и њиховој хегемонији, која настоји да уништи све вредности европске традиције и културе
На светским конгресима Комунистичке интернационале (Коминтерне) држани су уводни говори у којима се расправљало о перспективама Руске револуције. Незаборавни су реферати Лењина, Троцког, Зиновјева и Димитрова, које су они одржали на светским конгресима Коминтерне 1921, 1928. и 1936. године. Свет је у то време говорио да је у Европи почела нова, „руска епоха“. Немали број припадника интелектуалне елите био је убеђен да је Руска револуција, октобра 1917, суштински променила свет, а пре свега саму Европу.

Левичарске револуције и европски фашизам били су у једнакој мери мотивисани успесима бољшевика, тврдили су агитатори. Главна парола тих покрета у Западној Европи гласила је: борба „против декаденције и хаоса“ што су га створиле владајуће елите које су – како се веровало – проузроковале и Први светски рат. Били су убеђени да поменуте политичке мањине, по угледу на бољшевике, треба да крену у офанзиву, те да преузму власт и у другим европским земљама. Већина европских народа поздравила је октобарски пуч бољшевика године 1917, јер, после ужасног искуства из Првог светског рата, шта је било логичније него да су многи поверовали да је дошао крај капиталистичке цивилизације, те да је време да се предузму радикалне мере промене друштва, односно, да европски народи припреме нови политички програм, који би онемогућио избијање будућих светских ратова. Једном речју, Октобарска револуција постала је на неки начин заштитни знак послератне Европе. Њу су у својим говорима славили и десни и леви револуционари. Заједничко им је било уверење да свет треба да се организује на новој, праведној, социјалној основи.

Конзервативни, либерални и социјалдемократски политичари били су јединствени у мишљењу да права на слободу грађанина треба довести у везу са социјалном правдом. Европским народима обећаване су реформе и благостање, с намером да се отупи оштрица Бољшевичке револуције. Европски фашизам и националсоцијализам били би незамисливи без Октобра 1917. године. У погледу пропаганде и култа личности, фашисти и националсоцијалисти копирали су бољшевике. Зато и не чуди што су многи немачки комунисти после 1933. године убрзо постали чланови нацистичке странке. Многи нису видели да међу њима постоји нека велика разлика.

Кад је Хитлер преузео власт, његова идеологија била је прилично блиска левичарима, јер се и он залагао за радничка права и социјалну правду. Брза победа против Пољске у јесен 1939. године, те победа против Француске у мају 1940. толико су понеле Хитлера да је после тога решио да нападне и Русију. Интересантно је да он никада није говорио да води рат против Совјетског Савеза, већ искључиво против „јеврејско-бољшевичке диктатуре“, те против Русије и руског народа. Уосталом, многе народе Совјетског Савеза он је убрајао у своје савезнике у борби против Руса. Хитлер је тежио да влада светом, а на том путу сметала му је Русија. Зато је требало уништити ту земљу.

Привредни потенцијал Сједињених Држава и борбена снага Црвене армије представљали су одлучујући чинилац у победи над Хитлеровом Немачком. Руси су у мају 1945. године освојили Берлин.

Распад Совјетског Савеза године 1989. означио је почетак нове епохе. Одмах на почетку те епохе поставила су се питања: да ли ће после пада Берлинског зида Америка бити одлучујући и једини фактор глобалне политике, или ће уједињена Немачка поново играти важну улогу у Европи и свету? Да ли ће слабу Јељцинову Русију у светској политици заменити Кина?

НЕМАЧКИ КОНФЛИКТ

Негде око 1955. године свет је схватио да је Немачка у Другом светском рату заправо победила. Енглеска и Француска изгубиле су највећи део својих колонија. Северна Африка стигла је у Париз, а Калкута се преселила у Лондон и Манчестер. Мексиканци и уопште становници Латинске Америке преплавили су градове у Сједињеним Државама. Тако су у Северној Америци, поред азијатских и црначких гета, сада настала нова – латиноамеричка.

Традиционално доминантно, бело, англосаксонско, протестантско становништво Сједињених Држава (WASP), више не представља апсолутну већину владајућег естаблишмента, као што је то био случај до осамдесетих година прошлог века. Латиноамериканци су етничка група с највећим наталитетом. У многим деловима Сједињених Држава шпански постаје, поред енглеског, главни језик комуникације. У свим већим градовима, од Њујорка до Лос Анђелеса, настају велика сиротињска гета, која веома подсећају на сламове у Бомбају, Лими или Сао Паолу. Слично се догађа и у Русији, где су становници бивших совјетских република – Туркмени, Узбеци или Киргизи – углавном муслимани, преплавили Москву и Петроград.

Како на Западу, тако и у Русији, постају све очигледнији знаци великих социјалних, религијских и расних разлика. Стога су верски ратови данас сасвим могући у Западној Европи, али и у другим деловима света. Овај сукоб разних култура, религија и цивилизација одражава се на морал и на свест друштва, па се решавањем тог проблема све више баве полиција, социјални радници и друге институције, како не би измакао контроли државних органа.

Немачку су 1945. године окупирале Америка, Енглеска и Русија. Године 1949. била је подељена на Западну и Источну Немачку. Велики делови Немачке као што су Шлезија и Померанија припали су Пољској, док је мањи део припао Русији (Источна Пруска). С тих чисто немачких територија становништво је протерано и углавном се населило у Западну Немачку, а мањи део у Источну.

На крају Другог светског рата Немачка је била поражена, окупирана, понижена, а немачки градови, као и фабрике, били су током савезничког бомбардовања потпуно или делимично уништени. На огромно изненађење читавог света, земља се у релативно кратком времену опоравила: градови и фабрике били су обновљени. Многи су то с правом назвали западнонемачко „привредно чудо“. До обнове земље дошло је пре свега захваљујући способности немачких инжењера и специјалиста, високом проценту образованог становништва и неописиво великој мотивацији радника. Значајан допринос отклањању последица рата дале су немачке жене и протерани Немци из Пољске и Чешке (судетски Немци).

Велики немачки писац Ернст Јингер у својим делима – негде око 1930. године – веома је тачно и добро описао ту карактеристику немачког народа. Он говори о стваралачкој снази различитих слојева немачког друштва и занимања, а који су способни да делују ка заједничком циљу. А то је карактеристика само оног народа који је у стању да мисли и дела као заједница рада. Ово је нарочито дошло до изражаја током Првог светског рата, кад је Немачка функционисала под условима ратне привреде. У појединим војним јединицама борили су се, један поред другог, раме уз раме, војници, који су у мирнодопско време били квалификовани мајстори, и официри, који су поседовали дипломе инжењера. И војници и официри имали су заједнички циљ: да поразе непријатеља.

После Првог светског рата војници су били демобилисани, но војничка дисциплина веома је добродошла привреди у мирнодопским условима. Војни пораз није деморалисао раднике, који су до јуче били ратници, већ је код њих још више ојачао вољу да војни пораз у мирнодопским условима претворе у економску победу. Таквој снази немачког радника (видети књигу Радник Ернста Јингера) дивили су се и британски државник Черчил, а и амерички председници Теодор Рузвелт и Хари Труман. Стаљин је веома добро познавао Немце и блиставо је предвидео да ће та земља веома брзо уклонити последице ратних разарања. Због тога су предлоге америчког министра финансија Моргентауа одбили и Американци и Руси и Енглези. Немци су индустријска сила, поседују првокласне инжењере и висококвалификоване раднике, те је Немачку немогуће претворити у искључиво аграрну земљу.

Оно што политичари на Западу нису никако желели да се догоди јесте да дође до савеза Немачке и Русије. Добро су предвидели да би војно поражена Немачка веома брзо обновила не само немачку индустрију, већ помогла обнови и развоју совјетске. Стаљинов план био је јасан: оцрњене и сатанизоване Немце рехабилитоваће водећи их у борбу, заједно с „прогресивним народима света“, против англосаксонског империјализма, чиме ће сломити његову економску доминацију светом. На тај начин Немци би избегли понижавајући процес денацификације и заправо би на крају испали морални победници Другог светског рата. То је био разлог због чега су се Вашингтон и Лондон договорили да припреме програм преваспитавања немачког народа. Једном речју, желели су не само да преваспитају него и да придобију Немце за своје сопствене циљеве.

Ернст Јингер се у својој књизи Радник, на литераран начин, супротставио филозофији Мартина Хајдегера. Јингер је био убеђен да све док држава води рачуна о култури, образовању, васпитању, дотле је обезбеђен опстанак нације и друштва, а напредак индустрије и висока продуктивност њених производа јесу загарантовани. Супротно песимистичким тврдњама Хајдегера, Јингер је веровао да тековине модерне технике и благостање неће нацију довести у стање летаргије и претворити је у бесмислено потрошачко друштво. Стваралачка снага Немаца и њихова воља да стреме ка заједничком циљу – напретку и новим победама – то просто неће допустити.

Основа немачког успеха положена је давне 1812. године, кад је Пруска спровела свеобухватне политичке и економске реформе. Енглеска је колевка Индустријске револуције. Прва парна машина произведена је у Енглеској 1776. године, прва локомотива 1804, а прва железничка пруга на свету изграђена је такође у Енглеској 1825. године. Француска је 1789. спровела прву буржоаску револуцију. Пруска реформа имала је за циљ да обједини најбоље тековине и Енглеза и Француза. Прва железничка пруга у Немачкој изграђена је свега десет година после Енглеске. Политичке промене Пруска је спровела по угледу на Француску, но не путем револуције и крви, већ путем реформе и дисциплине. Тако је Пруска веома брзо од осредње европске државе постала једна од водећих европских индустријских и војних сила.

Касније се ова пруска реформа проширила и на остале делове Немачке. Нарочито је била важна у образовању. Велика пажња била је посвећена квалитету основних и занатских школа, гимназија и универзитета. За разлику од елитних школа у Енглеској, Француској и Сједињеним Државама, Немачка је водила рачуна да свако обдарено дете добије прилику да се упише на универзитет и да школовање буде бесплатно.

Држава је форсирала изградњу индустрије. Строго се пазило на висок ниво продуктивности и квалитет производа. Избегавши грешке Француске и Русије, где се индустријализација спроводила из једног центра, круто, плански, Немачка је схватила да такав начин гуши слободну и приватну иницијативу, а без ње нема брзог развоја привреде.

Немачка је створила „индустријску организацију“, која је по својој ефикасности била без премца у свету. Тајна успеха била је у следећем: велике фабрике нису у својим халама производиле све, већ су се удружиле са средњим и малим произвођачима. Они су са своје стране снабдевали главно, централно предузеће потребним производима и то по најповољнијим ценама, нудећи производе најбољег квалитета.

Фабриканти, министри, генерали, синдикалне вође, представници свих политичких странака, од социјалдемократа до конзервативаца, заједно су сели за сто и договорили се како да обезбеде социјални мир који ће донети добро свима, од фабриканата до радника, и самим тим допринети јачању угледа Немачке у свету. Тако се у Немачкој није поновио француски сценарио, који карактеришу политичка нестабилност, чести штрајкови и револуције. Укратко, Немачка је створила „револуцију одозго“. За разлику од уставних права грађана, каква постоје у Енглеској и Француској, Немачка је та права продубила и проширила на социјална права. Тиме је Немачка већ крајем 19. и почетком 20. века поседовала најбољи здравствени и пензиони систем у свету.

Немачка армија имала је не само војне задатке, већ је представљала важну васпитну институцију за младе људе. Војници из горњих, средњих и нижих социјалних слојева живели су месецима под истим условима. Сем тога, ти млади људи говорили су код куће баварски, саксонски, швапски и бројне друге дијалекте, а сада су били обједињени једним, стандардним немачким (Hochdeutsch). Тако је армија била важан инструмент за постизање социјалног и политичког јединства немачког народа. Велике заслуге за јачање немачке државе и друштва има немачки државник Бизмарк.

Ернст Јингер је веома добро описао тај процес формирања немачке нације, створене путем ратова и форсиране индустријализације. Немачка је већ почетком 20. века постала водећа индустријска сила у Европи, престигавши Енглеску и Француску. То је код свих слојева друштва створило осећање самопоуздања и поноса, те представља основу националног идентитета.

Овај процес донекле је успорен декаденцијом политичких елита, коју су генерисали Американци после 1945. године. Па ипак, Немачка је привредно и данас најјача европска држава. Тиме се показало да ни војни порази нису могли да потпуно поколебају вољу Немаца да „раде и производе“.

НАПАДИ НА ЈИНГЕРА

Тезама Ернста Јингера супротставили су се мађарски филозоф Ђерђ Лукач и амерички социолог Талкот Парсонс. Лукач је тврдио да је Јингер типичан представник немачког романтизма и ирационализма, који идеализује немачког официра као носиоца модерне војне технике. За Лукача реалитет сваке државе и друштва представља не „саборност народа“, како тврди Јингер, већ је одлучујуће постојање класног друштва. Лукач критикује Јингера, немачку војну дисциплину и протестантизам, јер воде ка милитаризацији друштва и служе искључиво јачању немачког империјализма. Јингер, по Лукачу, потпуно погрешно тумачи појмове као што су језик, култура, универзитет, техника, јер их схвата као органску целину која, по Јингеру, и чини народни карактер.

Лукач верује да немачки писац потпуно занемарује социјалне разлике и уместо тога ствара идеолошку конструкцију која се зове „народ“. Јингер би хтео да убеди Немце да они имају „мисију“. У књизи Радник Јингер је, по Лукачу, створио идеал „нацистичке диктатуре“. Лукач верује да су нацистичкој пропаганди служили значајни немачки интелектуалци као што су Мартин Хајдегер, Карл Шмит и Ернст Јингер. Сва тројица су – неко пре, неко касније – постали опозиција нацистичкој диктатури.

Разарање ума Лукач је написао по задатку Комунистичке партије Совјетског Савеза. Руси су извојевали одлучујућу победу под Стаљинградом и постало је прилично јасно да ће Москва убрзо бити један од значајних чинилаца који ће учествовати у окупацији Немачке. Задатак Лукачеве књиге био је да Немцима одузме културну самосвест и национални идентитет. Све идеје које су биле тако важне за немачки идентитет ваљало је дискредитовати и подвргнути беспоштедној критици као нешто несавремено, назадно, ирационално, што служи милитаризму, освајачким ратовима и империјализму.

Уместо Ернста Јингера и његових идеја, ваљало је у први план истицати традицију Просветитељства. Требало је пре свега да се проучавају немачки филозофи Кант и Хегел, а од писаца Лесинг, Гете и Шилер. Ови аутори треба да се цитирају као истински носиоци немачке и европске културе. Маркса и Енгелса Лукач слави као осниваче „научног социјализма“. Лукач је ценио и Томаса Мана, јер је такође припадао табору „антифашистичког отпора“.

Због свега тога Ђерђа Лукача треба да поставимо где му је и место – као аутора који је писао по задатку. Знајући каква је атмосфера владала у Москви у време кад је Лукач писао то дело, не може му се много замерити. Па ипак, могао је макар у дозвољеним границама да назначи и критику постојећег система у Совјетском Савезу. Он то, међутим, није урадио.

У критичаре дела Ернста Јингера спада и амерички социолог Талкот Парсонс. Немачки аутор видео је слабе стране америчке демократије, капитализма и Версајског диктата и зато је излаз нашао у идеји „радника“, који је у стању да обједини све слојеве немачког друштва. Парсонс некритички гледа на амерички систем и не жели да види хаос који Вашингтон производи у Европи и свету. Систем лобија и „политички коректна лаж“, по Парсонсу, не представљају никакав политички ни морални проблем. Уместо тога, Американац оптужује антидемократску и антисемитску револуцију у Немачкој из 1933. године као главне кривце што је у тој земљи дошла на власт нацистичка диктатура.

Парсонс верује да је за Немачку била фатална чињеница што индустријску револуцију у Немачкој није пратио раскид са старим, феудалним системом. Напротив, стари, феудални слој друштва задржао је своје привилегије и у новој модерној, капиталистичкој Немачкој. Немачки ситни и средњи земљопоседници, „јункери“, задржали су и у новој, капиталистичкој Немачкој водеће положаје у држави, армији, дипломатији. Но, по својим убеђењима ти јункери су и даље били носиоци старих, феудалних вредности у погледу религије, поимања части и војничке храбрости. Свакако да ти појмови из доба романтизма стоје у супротности с капиталистичком стварношћу.

Носиоци романтичарских идеја код Немаца били су „малограђани“. Они су утицали на мишљење народа. Малограђанин мрзи странце, а пре свега Јевреје. Парсонс је 1924. године студирао у Немачкој, у Хајделбергу, првенствено се бавећи питањима протестантске етике и изучавањем социолошких радова Макса Вебера.

У капиталистичком систему постоје три типа капитализма: харизматски, традиционални и рационални. Иста подела постоји и у модерним државним институцијама. Немачки народ изабрао је вође и традицију харизматског типа. Благодарећи систему образовања и васпитања армије у Немачкој, у грађанском животу сасвим је потиснут рационални моменат. Зато, по Парсонсу, није случајно што се нацистичка идеологија пре свега ослањала на немачки протестантизам и пруску традицију и што њихов начин посматрања света носи у себи јасне црте религиозног фанатизма. То се најбоље види у масовним нацистичким приредбама и ритуалима, а нарочито маршевима. Они су утицали да већина становника прихвати терор као нешто сасвим нормално.

Хитлер је обећао немачком народу да ће га извести „из ропства јеврејског финансијског капитала“, што су појмови које познаје сваки верник који је читао Стари и Нови Завет. Тамо се говори о Месији, који ће јеврејски народ ослободити египатског или вавилонског ропства. У нацистичкој идеологији тај месија је фирер. Хитлер је, дакле, имао јасну религиозну визију да ће свој народ ослободити понижења и ропства, Немцима наметнутих „версајским диктатом“ и „јеврејским зеленаштвом“.

Радикални антисемитизам, по Парсонсу, своје корене има у хришћанству и паганском погледу на свет. Национализам је довео тај процес до краја тиме што је извршио геноцид над Јеврејима. Национализам се, међутим, није борио само против Јевреја, већ и против – Словена. Хитлер је и једне и друге сматрао нижим, мање вредним људима. Немци и германска раса уопште припадају „надљудима“ и њихов је задатак да униште Словене и Јевреје. Тако су нацисти желели да створе нови тип човека који ће бити супериоран у односу на све остале народе и расе.

Елитна нацистичка војна формација била је васпитана у том духу и задатак им је био да се немилосрдно обрачунају са словенским народима, а пре свега с Русима, као вековно најозбиљнијем противнику германске расе. Као у некој хемијској лабораторији, нацистички идеолози су намеравали да као из епрувете створе будућег човека новог типа, који би био „изабран“ да влада светом. И овај појам јасно нам указује да се нацистичка идеологија ослања на Стари завет и јеврејске религиозне књиге, где се Јевреји спомињу као „изабрани народ“. Код нациста, видели смо, то је германска раса.

Нацисти, међутим, нису волели хришћанство, јер су држали да је то религија слабих. Зато су се више ослањали на германску митологију. Од постојећих великих светских религија, многи нацисти знатно су више уважавали ислам него хришћанство.

Антикапиталистичке тенденције и чежње, које традиционално постоје код Немаца, а нарочито малограђана, нацисти су преусмерили ка мржњи према странцима, пре свега Словенима и Јеврејима. На рушевинама старог света намеравали су да створе нови мит о једном вођи, једном народу и једној држави.

Како је после Првог светског рата Немачка изашла као поражена сила, а економска ситуација била веома тешка, с огромним бројем незапослених, многи Немци видели су излаз у војној дисциплини, која је Немцима омогућила да се током Првог светског рата пуне четири године тако успешно боре готово против целог света. Успомена на те славне ратне дане давала им је наду да се опет могу „дигнути из пепела“. То ће бити могуће само кад се нађе неки харизматски вођа, као што су у рату били генерали Хинденбург и Лудендорф.

После Првог светског рата у Немачкој је настало ново доба, епоха Вајмарске републике. Она је, нема сумње, била демократска. Но, имала је и својих слабости, због постојања великог броја странака у владајућој коалицији, које су онемогућавале да се о кључним питањима донесу брзе и правилне одлуке. Постојала је парализа државног апарата. Кад се најзад појавио харизматски вођа, Хитлер, немачки народ га је одушевљено поздравио као месију, који ће државу извести из понижења и беде.

Талкот Парсонс расправља о појму рационализације и то са становишта либералне идеје слободе. А у односу на политички тип власти, он се ослања на „рационални“, како су га дефинисали либерални социолози 19. века. Карактеристика „рационализације“ и јесте у томе да се супротставља свакој народној традицији и њеној историји. Она види свој задатак у томе да створи нови свет, који ће одговарати новој епохи и владавини капитализма. На челу овог новог погледа на свет стајале су Сједињене Америчке Државе.

Док су се после 1918. у Европи јављали комунизам, фашизам и националсоцијализам, Америка је постала носилац идеје слободе и западне демократије. Парсонс је грешку Вашингтона видео у томе што се после 1918. године удаљио од Европе. Међутим, после Другог светског рата Сједињене Државе темељно су промениле свој став и постарале су се да у Европи постигну политичку доминацију и идеолошку хегемонију. У том смислу после 1945. године земље Западне Европе – а пре свега Немачка – уставом су се обавезале да ће се одрећи традиције и да Русија, совјетска Русија, дугорочно гледајући, више никад не буде светска сила, односно да Москву, једнако као и Берлин, ваља посматрати као побеђену земљу.

„Рационализација“, како је Парсонс види, значи да Стари континент ваља да се одрекне своје традиције. Америка ће тај циљ постићи тако што ће уништити европску културу њених народа. Вашингтон се није ограничио да овај циљ постигне само у Европи, већ је настојао да га прошири и на остале континенте – Азију, Африку и Латинску Америку.

За Парсонса су Сједињене Државе „једина и последња светска сила“. Само је Америка способна да уреди свет на принципу слободе и либерализма. Парсонс је инспирисао америчке политичаре и идеологе, као што су Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински. Они су тврдили да је године 1989, после распада Совјетског Савеза, Америка једина светска сила и зато је природно да она мора осигурати за себе најважније сировине света. Сем тога, задатак Вашингтона лежи у томе да пази да у будућности не настане још једна светска сила, јер би она могла да угрози превласт Америке.

Своје главне радове Парсонс је писао од 1933. до 1945. Велики део тог опуса посвећен је нацистичкој диктатури. Кад је Америка ушла у рат, у децембру 1941, он је постао саветник у влади Сједињених Држава. Написао је велики број есеја и држао предавања. Ево наслова неколико тих радова: „Националсоцијализам и немачки народ“, „Пропаганда и друштвена контрола“, „Макс Вебер и данашња политичка криза“. Његове радове приредила је за штампу Ута Герхарт, под насловом О националсоцијализму (On Nationalsocialism, New York 1993, Walter de Gruyter).

Главни циљ Парсонсових студија састојао се у томе да пронађе доказе за „функционалну науку“. Веровао је да до тог циља може да стигне тако што ће извршити социолошку анализу власти, моћи и државне бирократије. Намера му је била да потпуно искључи историју и уместо тога се бави друштвеним активностима елите, те да проучава друштвене слојеве и њихово међусобно прожимање. Социјалне разлике и супротности ваља решавати у оквиру социолошких истраживања. Емпиријска друштвена истраживања треба вршити у оквиру стварних фактора моћи. Социолошка истраживања треба да нам пруже слику друштвене реалности. Појаве ли се негативне тенденције у друштву, задатак социологије јесте да проналази решења за новонастале проблеме. Тако се увек изнова успоставља поверење између грађанина и друштвених класа.

Када су године 1945. савезници на челу с Америком окупирали Немачку и поразили нацистички режим, појавила се потреба за преваспитавањем немачког народа. Победници су рачунали да ће тај процес трајати не неколико година, већ неколико деценија. Сем тога, они су знали да би у Немачкој требало не само да створе демократске институције, већ да их морају и контролисати, како би спречили да се поново појаве стари, традиционални, фатални облици институција, који би Немачку поново могли да гурну у загрљај неке нове нацистичке владавине. Сједињене Државе су веровале да овај процес не сме да се ограничи само на Немачку, већ мора да важи за све европске земље. Разлог је био веома прост. Вашингтон је знао да може контролисати само ону Европу у којој влада амерички вид демократије.

Постоји велика сличност између Американца Парсонса и Мађара Лукача. И један и други створили су своје филозофске системе за потребе државе. Мађарски филозоф писао је по задатку самог Стаљина. Он је пре свега критиковао немачки ирационализам.

Амерички мислилац радио је за потребе Сједињених Држава и њихове обавештајне службе CIA. Непрестано је инсистирао да Вашингтон мора разбити и уништити сваку европску националну институцију, јер оне просто представљају сметњу хегемонији Сједињених Држава. Парсонс је творац „америчке империјалне социологије“. Уз помоћ такве науке Американац је веровао да ће његова земља бити у стању да контролише свако европско друштво. Парсонс је просто ставио знак једнакости између пруске и нацистичке владавине, односно, између традиције и диктатуре. Зато је он у своје идејне противнике убројао Макса Вебера и Хуга Пројса.

АМЕРИЧКО СХВАТАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Покушаћу да анализирам две значајне студије америчког социолога: Проблем контролисане промене (The Problem of Controlled Change) и Неки прворазредни извори и начини агресије у друштвеним структурама западног света (Certain Primary Sources and Patterns of Aggression in the Social Structure of Western World). У овим радовима Парсонс је пружио основе на којима треба да почива окупација Западне Немачке. Америка у Немачкој има краткорочне и дугорочне циљеве. У прве убраја кадровску политику, која строго мора да води рачуна о томе да из државног апарата избаци све оне чиновнике који су подржавали Хитлера. У дугорочне циљеве спада процес промене немачког менталитета. Ако жели да има успеха, Америка мора да пре свега промени свест Немаца. Парсонс зна да апстрактна права на слободу и демократију нису довољна да задобије подршку побеђеног европског народа. У Немачку се мора увести англосаксонски тип демократије, а он своје корене не може имати у „тамној традицији“ немачке историје.

Сједињене Државе употребљавају појмове права на слободу и људска права већ с почетка 19. века и то као инструмент у својој спољној политици, како би са светске позорнице потиснуле старе европске империјалне силе, у првом реду Шпанију. Ово је у школским уџбеницима познато као Монроова доктрина. На плану унутрашње политике Вашингтон води грађански рат против Југа. „Борце за слободу црнаца“ заправо уопште не интересује ослобођење црнаца. Вашингтон жели да из Америке истисне енглеске банке и њихов монопол над трговином памука, кога заједнички контролишу јужне државе америчке конфедерације и Лондон.

„Парламентарни систем“ има задатак да бираче искључи из стварно демократског одлучивања. „Грађанин“ у оваквом систему даје своју пуномоћ посланицима, политичарима и председнику и они, у његово име, доносе најважније политичке одлуке. Овај демократски, западни систем омогућује да стварну власт у држави има мали круг људи који чине политичку елиту земље. Најширим слојевима друштва нуде се спортска такмичења, популарне телевизијске серије и сензационалистичке вести, које могу да читају у високотиражним булеварским листовима. Уместо да грађанин буде исцрпно и подробно обавештени о политичким проблемима земље, масовни медији нуде им јефтину забаву, популарне фестивале посвећене, рецимо, пиву или могу да учествују у такмичењима у лепоти паса, посматрању спортских догађаја, да прате живот звезда из света филма или забавне музике. Исцрпно се извештава о њиховом приватном животу и народу се сугерише да је то веома значајно, као да је то најважнији проблем друштва.

Тако је демократски процес ограничен на свега неколико стотина људи, који доносе најважније политичке и економске одлуке једне земље. Владајуће партије и политичари зависни су од милијардера, који финансирају њихову изборну кампању. Милијардерима је та врста демократије најбоља, јер легитимише њихову моћ, а њихово пословно богатство на тај начин добија легитимитет. Милијардери финансирају демократску фасаду и тако нико не може да доводи у питање легитимитет њихове моћи и богатства.

Демократски избори америчког типа тако пре или касније доводе до парализе друштва, јер интереси најширих слојева друштва просто више нису присутни у политичком животу земље. Резултат тог процеса је очевидан. Већина грађана уопште не учествује у изборима, људе не занима политика. Познато је да већ деценијама америчког председника бира свега око двадесет одсто становништва. Предизборна кампања у Сједињеним Државама пре личи на вашар или карневал у Бразилу. Кандидати не говоре о битним проблемима становништва, већ о догађајима који могу да забављају народ. Неважна је озбиљна анализа економске ситуације у земљи, а у први план долазе емоционални догађаји, као рођење или смрт неког блиског члана фамилије кандидата за председника. Једном речју, Талкот Парсонс прећуткује важан моменат америчког система, а то је манипулација масама, које спроводи један посто Американаца, који поседују 99 одсто богатства земље.

Знатно успешније од поменутог америчког социолога реформисали су немачко друштво двојица Немаца: Вебер и Пројс. Немачка је после Првог светског рата престала да буде царевина и успешно се претворила у грађанско демократско друштво. Велике заслуге припадају овој двојици аутора, који су уједно и патријарси Вајмарског устава. Све је то урађено у сенци немачког војног пораза и версајског диктата. Вебер и Пројс успешно су направили синтезу немачке традиције и модерног појма либералног економског напретка.

ПРУСКИ МОДЕЛ

Амерички аутори греше када верују да су основа пруске државе, јункери, били реакционарни слој становништва. Током брзе индустријализације Немачке, јункери су били не само официри и верни државни службеници, већ и ситни и средњи слој земљопоседника, који су брзо и успешно преузели постулате модерног аграрног капитализма. Као официри, они су се залагали да Немачка добије најмодерније оружје, а као власници земље постали су носиоци модерне пољопривредне производње. Захваљујући њиховој способности Немачка је постала европска велесила.

Потребно је створити неку врсту отвореног устава који би било могуће непрестано допуњавати, узимајући у обзир политичке промене и потребе друштва. Устав увек одражава интересе владајуће елите. Но, свако друштво истовремено треба да поседује „конкуренцију демократских форми“. По мишљењу Пројса и Вебера, само такво политичко уређење у стању је да се супротстави опасности војног пуча, који би могли да спроведу најмоћнији и најбогатији кругови у држави, како би устав земље ставили ван снаге, те да владају искључиво на основу силе. Из тог разлога поменута владајућа елита никако не воли парламентарну демократију. За добро народа и државе такође није пожељно да председник државе има сувише велика овлашћења, јер би у том случају он могао да дође у искушење да се прогласи диктатором. Зато устав мора јасно да ограничи његову власт.

Велики недостатак демократског система на Западу налази се у самој природи политичких странака. Пре или касније оне постају „бирократске“ и подлежу закону „хијерархије“. Сваки партијски апарат тежи ка концентрацији моћи, а да би функционисао, мора да створи вођу. Унутар сваке политичке странке временом долази до формирања фракција и клика. У томе лежи велика слабост партијске демократије, како ју је видео Макс Вебер. Због тога што вође политичких странака имају моћ коју база не може да контролише, банке и велики концерни могу слободно да се „договарају“ с вођама странака и тако преко њих утичу на политичке одлуке државе. Да би се то спречило, устав ваља да шефу државе зајемчи овлашћења помоћу којих би могао опозвати одлуке политичара које нису у интересу њених грађана. Исто тако, устав мора да јемчи и одржавање референдума. Једном речју, тек када постоји уставом загарантована конкуренција, дакле, нека врста двовлашћа, или тровлашћа, између страначке демократије, председника и народног референдума, биће загарантоване слободе и социјална права грађана.

Најбољи пример представља Вајмарски устав. Улога председника састојала се у томе да штити државне службенике и њену бирократију од утицаја политичких странака. Државни апарат водили су стручњаци, који су били бирани на основу својих квалификација и који никако нису смели постати плен владајућих политичких партија, склоних да високе положаје деле на основу страначких заслуга. Тако је устав спречио да положаје добијају партијски каријеристи. Председник је имао широка овлашћења, јер га је бирао народ, док министре бирају политичке странке. Зато је он био конкуренција бирократизованом партијском апарату. Због тога је пожељно да председник буде харизматична личност, који би најбоље могао да представља земљу. Он је на неки начин представљао модернију верзију краљевске власти. Кад је после Првог светског рата на чело државе у Немачкој дошао Хинденбург, то је у кризним ситуацијама много значило за стабилност политичког живота државе, јер је он био прослављени маршал, који је извојевао многе важне војне победе у току Првог светског рата.

Пројс и Вебер имали су за циљ да спрече стварање апсолутне власти и онемогуће долазак на власт најбогатијих, где би демократија представљала само декор. За разлику од англосаксонског схватања појма демократије, где се у први план истиче право на слободу, ова двојица немачких аутора давала су предност социјалним правима као што су, рецимо, здравствено и пензионо осигурање. С правом су указивала на то да без тих права слобода остаје само празно, апстрактно слово. Они су веровали да уставом и законима треба ојачати социјална права у поређењу с правима на слободу.

Вебер је веровао да елементи традиције, културе и националне историје треба да буду укључени у устав земље, али са модерном и рационалном основом. Одбацио је идеологију политичких странака, које од својих чланова захтевају дисциплину и политички коректно становиште и супротставио јој „етику одговорности“. Она своје порекло има у традицији хришћанства, која нас подсећа и позива да волимо ближњег свога и да будемо трпељиви према онима који мисле другачије од нас. Зато је Вебер придавао велику важност моралу који мора бити основа за све слојеве друштва, укључив и елиту.

Вајмарски устав био је веома добро написан, али је пропао. Одговорност сносе радикалне политичке странке које су веровале да Немачка може да се опорави само ако се укине устав и уведе диктатура. У новонасталој ситуацији, пруски официри и државни службеници били су затечени. Тако је генерал фон Шлајхер веровао да се политичка криза може превладати само диктатуром, а економски тако што ће држава финансирати изградњу великих пројеката, рецимо, ауто-путева. Стари председник фон Хинденбург није схватао опасност у којој се нашао вајмарски поредак и лакомислено је Адолфа Хитлера именовао за канцелара. Захваљујући Хинденбургу, Хитл

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here