Бојан Драгићевић: Зашто не учествујем у овим протестима

Поделите:

Много вас ме је питало зашто не учествујем у овим протестима, посебно у последње време, пошто није тајна какво мишљење имам о Александру Вучићу и његовој деспотској владавини, па верујем да сам дужан јаван одговор својим пријатељима, као и једно мало комплексније и дуже појашњење. Избегавајући лажну скромност као псеудоврлину које сам се одувек највише гадио, свестан сам и да је некима од вас стало до мог мишљења и зато желим да га поделим. Можда остане као сведок историје једног дана и тога да смо неки другачије перцепирали збивања док су се она дешавала, а нисмо се дичили ретроактивном мудрошћу са безбедне дистанце од двадесет година.

Почнимо од тога да неизмерно поштујем неке од људи који се налазе на тим протестима. Ту су неки од најизврснијих професора који су ме учили, људи од имена и интегритета, ту су моји блиски пријатељи, којима безгранично верујем, ту су неки од мојих рођака, чак и пар бивших девојака. Налази се ту и нешто јавних личности, које су вредне поштовања у професионалном пољу, па и на личном плану. Неке од тих фигура су се оствариле на пољу струке, неки су истински водили један хуман посао помагања другима. И за то им свака част и велико хвала. Протесте је подржало и неколико јавних интелектуалаца чији суд високо вреднујем.

Па зашто онда и ја нисам ту?

Зато што су ту и неки други људи, са којима у животу не бих на пиће сео. Неки људи за које сам рекао: ,,Са њима ни на свадбу, ни на сахрану.” Неки за које верујем да заслужују да буду иза решетака, а не за политичком говорницом, а и неки који су кумовали аутократској власти какву данас имамо. Неки људи за које би комплимент био рећи да у њих немам поверења. Пре бих рекао да сам апсолутно сигуран да ће упропастити све чега се дотакну и да је било каква борба са њима на својој страни аутодеструктиван посао, који ће потпуно обесмисленити и обезвредити хипотетичку победу и пре него што је борба почела. Невоља је што ми се некако чини да протестима управљају ови други, те да ће, ако икоме и послуже, према чему сам скептичан, послужити баш политичкој касти коју најдубље нагонски презирем.

Од почетка ми се нису свиделе две ствари: једна козметичко-идеолошка и једна организационо-медијска. Позивање потпуно омржене Мирјане Kарановић са, најблаже речено, екстремним ставовима, било је одлична порука о томе у ком ће смеру протести идеолошки ићи. У том смеру нисам и никада не бих дозволио себи да кренем. Са таквом идеолошком поставком немам и никад не желим да имам било шта. Њена појава је била црвено светло јер је сваком здраворазумном морало да искочи питање: ,,Зашто, за име света, од свих неутралних и неконфлитниких личности баш персона која ужива огромну количину јавног непријатељства и осуде због својих ставова?” Политички и макијавелистички, није имало смисла довести жену од чијег се имена пола Србије зацрвени од беса због неодмерених и скандалозних изјава. Идеолошки гледано, тај потез је био сигнал и порука. То поштујем као извесно аутовање, али ми заиста таква опција ни најмање није блиска, ништа више од Александра Вучића. Ипак, и ту дозу поштовања према отворености сам изгубио када су организатори спречили Мирајну да говори. Знате како, ако зовете некога на протест, ма шта ја мислио о његовом моралном интегритету, ваша дужност је да му дозволите да говори. У противном доказујете колико сте неозбиљни и колебљиви, колико се окрећете са првим ветром.

Друга замерка се односила на нешто што перцепирам као политичку подлост. Протести су представљани као грађански, а не као политички (не у смислу тога да се не односе на политику, пошто се ипсо фацто односе, већ по томе да иза њих не стоје опозициони лидери, већ спонтани грађани). А онда се испоставило да, ето, ипак постоје неки организатори, који су игром случаја били чланови странке из блока Савеза за Србију. А онда се испоставило и да ти организатори уклањају пароле које на било који начин каче њихове страначке шефове са народног протеста. Да је заиста у питању грађански протест, ничега од тога не би било. То ми је била смрдљива, кукавичка ствар. Зашто опозиција није отворено направила протесте, него је све радила преко јавности непознатих посредника? Зато што је свесна да онда нико на њих не би дошао, пошто су њени лидери изразито непопуларни. Такви протести би били избегавани од медијанског бирача, који би проценио: ,,Сви су исти, није мој посао.” Било је неопходно сакрити се иза глумаца и студената. Патетично. Ово сам осећао као отворено варање људи: ако неко нема кичму да под својим именом и презименом позове грађане на улице, онда са таквим не шетам. Ако не сме да преузме одговорност, то је онда сподоба без мозга, става и храбрости, коју не бих следио ни у реду у продавници. Да ме неко лови у мишоловку савести преко приче о борби против диктатуре, док треба да послужим као теглећи магарац да на власт вратим тужну гомилу клептократа која ми се гади заиста не желим. Нисам ничији степеник, нити марионета и, искрено, на то сам изразито поносан, пошто видим да је таква пракса постала ретка. За разлику од лидера опозиције, иза онога што урадим стојим именом, чашћу и интегритетом, ако је потребно и животом. Са онима који тај компас не деле, не радим. Са онима који би сутра продали и издали идеје зарад личне користи и привилегија нити шетам, нити пијем, нити се борим.

Нејасно и конфликтно унутарполитичко и спољнополитичко одређење, од дипломатије до економије, које извире из тотално супротних идеолошких темеља (побогу, само на овом протесту је могуће видети комунисте и љотићевце заједно!), ствара један програмски хаос. Зато опозиција није у стању да понуди народу било шта конкретно. Нема одговора на кључна спољнополитичка питања Kосова, Републике Српске, приступања ЕУ и НАТО, нема изјашњења зато што се у опозицији налази идеолошка лепеза од оних који би сутра признали Kосово до оних који га не би признали никад. Својим корацима дао бих свој лични легитимитет својеврсном извлачењу из шешира, пошто нико не може да сагледа какве би политичке одлуке произашле из процеса победе опозиције. У томе нећу да учествујем, превише поштујем своју интелигенцију и изборе за тако нешто.

Такође, своје идеје, за разлику од многих, схватам јако озбиљно. Са љотићевцима, који су персонификација свега најгорег у српској историји, не желим да се борим за било шта јер сматрам да су они далеко већа опасност за једно друштво од било које аутократске власти. Знате, није Љотић случајно идеолошки дефинисан као клерофашиста. Заправо, отужно ми је што многи олако прелазе преко историјске релативизације квислиншке и злочиначке улоге Димитрија Љотића, чији су жандарми водили српску децу на стрељање у Kрагујевцу. О његовим идеолошким поставкама, које су потпуно супротно свему у шта верујем као убеђени секулариста, патриота и хуманиста, заиста не бих. О стотину фракција Демократске странке, које су се сада са различитих страна ујединиле поново, такође не бих. Мислим да јавност превише лако пардонира грешке и грехе оних који су омогућили Вучића и због чијег је себичлука, немарљивости, слепила и алавости Вучић уопште и дошао на власт. Они су имали највећу шансу од 1945. године да нешто ураде са овом земљом, имали су неограничен потенцијал у рукама и и историјску могућност да се прославе и трансформишу модерну српску државност. Уместо тога, претворили су нас у протекторат, економску колонију за извоз јефтине радне снаге, политичку клијентску државу која из дана у дан умире. Са таквима, који су својим политичким инжењерингом створили СНС покушавши да умртве радикале, никад и нигде.

Што се персоналних питања тиче, не верујем да ће они који су били на власти, када би је опет добили урадили ишта да отклоне оне исте недостатке друштва и државе које нису излечили када су имали прилику. Цео такозвани Уговор са народом (како претенциозно, не сећам се да је народ неко нешто питао, али, шта сад, како раде тако ће и проћи) је списак либералних лепих жеља и општих места, без било каквих конкретних механизама за промене и са избегавањем било каквог поларизујућег питања (интересатно је да нема Kосова, али има АП Војводине у договору, што је тек парадоксално када се схвати да је Вучић јавно најслабији на питању Kосова, где против његове политике иде око 80% грађана – морали бисмо се запитати зашто опозиција не користи обилније ту чињеницу). И када бих делио те идеје, а половина ми се чини дискутабилним, и када би били понуђени конкретни механизми спровођења, опет не бих веровао овој скупини да је спремна да такве пројекте заиста оствари једном када дође на власт. Не верујем ни у то да ће та гомила властољубивих пренадуваних сујетника спровести лустрацију, нити кривични прогон свих оних који би због својих непочинстава морали да одговарају. Убеђен сам да би, када би победили, себе заклонили иза независности судства, а исте оне против којих данас шетају примили у своје редове, као што су то својевремено урадили и напредњаци.

Мешање страног фактора, које је документовано састанцима организатора протеста и лидера опозиције са особљем страних амбасадама, чине протест споља диригованим хором у ком не желим да учествујем. Ако мислите да је то у реду, пробајте да направите споља диригован протест у САД, Француској или Италији. Не верујем у интервенцију страних сила, нити у било какав облик пакта са ђаволом. Верујем у то да народ сам мора да се избори за своју државу и своју слободу. Помоћ споља и присуство странаца само компромитује протест и прља га, а и коштаће много више него што вреди. Хвала лепо, јебите се, умемо своју земљу да уредимо и без палице америчког империјализма. Ако не желим да будем марионета и теглећи магарац Драгана Ђиласа, још мање желим да будем теглећи магарац Kајла Скота. Једног квислинга већ имамо на власти, не треба нам други. За такву смену, не желим да макнем малим прстом јер сам убеђен да ће само дубље унесрећити моју земљу.

На крају, не верујем у идеје протеста, не верујем у оне који га воде, не верујем у оне који га подржавају позадински за свој спољнополитички рачун, не верујем у решења која се нуде, нити у механизме спровођења тих решења. Не верујем у скроз узак политички и социјални круг ка коме је порука протеста усмерена. Ту кофу помија нисам спреман да попијем. То је мој избор иза кога сам спреман да станем упркос расположењу јавности јер је то цена моралног интегритета. Александар Вучић и његова камарила су једна од најнесрећнијих политичких појава које су запљуснуле српску политику, али не видим ни да је победа опозиције специјално боља за наше друштво и, посебно, државу. Ипак, Александар Вучић је само симптом много дубљих и сложенијих проблема, па његово уклањање са власти не би прекинуло нашу колективну агонију, само би је продужило. Постављање Вучића као праисконског зла је само рецепт да ти проблеми оду под тепих док нам се не понови неки нови Вучић. Без здраве и јасне идеје, без оних који ће задовољити моје моралне критеријуме и којима верујем главом, не желим да се петљам у блато српске политике. Не планирам да правим било какве компромисе са својом савешћу по том питању. Ми фанатици смо такви, за своја убеђења смо спремни да погинемо, али нисмо спремни да радимо против њих и газимо своју част.

Наравно, моје мишљење је потпуно безвредно и вама је на слободу да га одбаците. Ако осећате да треба да протествујете против Вучића под оваквим околностима, наравно да треба да шетате. То је аутономија ваше слободне воље, а и није да ће ми његова банда специјално недостајати. Ипак, ово није моје дељење и желим да задржим своје чипове. Не желим да се брукам стављајући своје име и интегритет иза нечега у шта не верујем целим бићем. Зато сматрам да сам вам ово објашњење био дужан. Ма колико волео неке од вас, не могу да се натерам да идем против своје савести.

 

Бојан Драгићевић, Фејсбук

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here