Bojan Dragićević: Zašto ne učestvujem u ovim protestima

Podelite:

Mnogo vas me je pitalo zašto ne učestvujem u ovim protestima, posebno u poslednje vreme, pošto nije tajna kakvo mišljenje imam o Aleksandru Vučiću i njegovoj despotskoj vladavini, pa verujem da sam dužan javan odgovor svojim prijateljima, kao i jedno malo kompleksnije i duže pojašnjenje. Izbegavajući lažnu skromnost kao pseudovrlinu koje sam se oduvek najviše gadio, svestan sam i da je nekima od vas stalo do mog mišljenja i zato želim da ga podelim. Možda ostane kao svedok istorije jednog dana i toga da smo neki drugačije percepirali zbivanja dok su se ona dešavala, a nismo se dičili retroaktivnom mudrošću sa bezbedne distance od dvadeset godina.

Počnimo od toga da neizmerno poštujem neke od ljudi koji se nalaze na tim protestima. Tu su neki od najizvrsnijih profesora koji su me učili, ljudi od imena i integriteta, tu su moji bliski prijatelji, kojima bezgranično verujem, tu su neki od mojih rođaka, čak i par bivših devojaka. Nalazi se tu i nešto javnih ličnosti, koje su vredne poštovanja u profesionalnom polju, pa i na ličnom planu. Neke od tih figura su se ostvarile na polju struke, neki su istinski vodili jedan human posao pomaganja drugima. I za to im svaka čast i veliko hvala. Proteste je podržalo i nekoliko javnih intelektualaca čiji sud visoko vrednujem.

Pa zašto onda i ja nisam tu?

Zato što su tu i neki drugi ljudi, sa kojima u životu ne bih na piće seo. Neki ljudi za koje sam rekao: ,,Sa njima ni na svadbu, ni na sahranu.” Neki za koje verujem da zaslužuju da budu iza rešetaka, a ne za političkom govornicom, a i neki koji su kumovali autokratskoj vlasti kakvu danas imamo. Neki ljudi za koje bi kompliment bio reći da u njih nemam poverenja. Pre bih rekao da sam apsolutno siguran da će upropastiti sve čega se dotaknu i da je bilo kakva borba sa njima na svojoj strani autodestruktivan posao, koji će potpuno obesmisleniti i obezvrediti hipotetičku pobedu i pre nego što je borba počela. Nevolja je što mi se nekako čini da protestima upravljaju ovi drugi, te da će, ako ikome i posluže, prema čemu sam skeptičan, poslužiti baš političkoj kasti koju najdublje nagonski prezirem.

Od početka mi se nisu svidele dve stvari: jedna kozmetičko-ideološka i jedna organizaciono-medijska. Pozivanje potpuno omržene Mirjane Karanović sa, najblaže rečeno, ekstremnim stavovima, bilo je odlična poruka o tome u kom će smeru protesti ideološki ići. U tom smeru nisam i nikada ne bih dozvolio sebi da krenem. Sa takvom ideološkom postavkom nemam i nikad ne želim da imam bilo šta. Njena pojava je bila crveno svetlo jer je svakom zdravorazumnom moralo da iskoči pitanje: ,,Zašto, za ime sveta, od svih neutralnih i nekonflitnikih ličnosti baš persona koja uživa ogromnu količinu javnog neprijateljstva i osude zbog svojih stavova?” Politički i makijavelistički, nije imalo smisla dovesti ženu od čijeg se imena pola Srbije zacrveni od besa zbog neodmerenih i skandaloznih izjava. Ideološki gledano, taj potez je bio signal i poruka. To poštujem kao izvesno autovanje, ali mi zaista takva opcija ni najmanje nije bliska, ništa više od Aleksandra Vučića. Ipak, i tu dozu poštovanja prema otvorenosti sam izgubio kada su organizatori sprečili Mirajnu da govori. Znate kako, ako zovete nekoga na protest, ma šta ja mislio o njegovom moralnom integritetu, vaša dužnost je da mu dozvolite da govori. U protivnom dokazujete koliko ste neozbiljni i kolebljivi, koliko se okrećete sa prvim vetrom.

Druga zamerka se odnosila na nešto što percepiram kao političku podlost. Protesti su predstavljani kao građanski, a ne kao politički (ne u smislu toga da se ne odnose na politiku, pošto se ipso facto odnose, već po tome da iza njih ne stoje opozicioni lideri, već spontani građani). A onda se ispostavilo da, eto, ipak postoje neki organizatori, koji su igrom slučaja bili članovi stranke iz bloka Saveza za Srbiju. A onda se ispostavilo i da ti organizatori uklanjaju parole koje na bilo koji način kače njihove stranačke šefove sa narodnog protesta. Da je zaista u pitanju građanski protest, ničega od toga ne bi bilo. To mi je bila smrdljiva, kukavička stvar. Zašto opozicija nije otvoreno napravila proteste, nego je sve radila preko javnosti nepoznatih posrednika? Zato što je svesna da onda niko na njih ne bi došao, pošto su njeni lideri izrazito nepopularni. Takvi protesti bi bili izbegavani od medijanskog birača, koji bi procenio: ,,Svi su isti, nije moj posao.” Bilo je neophodno sakriti se iza glumaca i studenata. Patetično. Ovo sam osećao kao otvoreno varanje ljudi: ako neko nema kičmu da pod svojim imenom i prezimenom pozove građane na ulice, onda sa takvim ne šetam. Ako ne sme da preuzme odgovornost, to je onda spodoba bez mozga, stava i hrabrosti, koju ne bih sledio ni u redu u prodavnici. Da me neko lovi u mišolovku savesti preko priče o borbi protiv diktature, dok treba da poslužim kao tegleći magarac da na vlast vratim tužnu gomilu kleptokrata koja mi se gadi zaista ne želim. Nisam ničiji stepenik, niti marioneta i, iskreno, na to sam izrazito ponosan, pošto vidim da je takva praksa postala retka. Za razliku od lidera opozicije, iza onoga što uradim stojim imenom, čašću i integritetom, ako je potrebno i životom. Sa onima koji taj kompas ne dele, ne radim. Sa onima koji bi sutra prodali i izdali ideje zarad lične koristi i privilegija niti šetam, niti pijem, niti se borim.

Nejasno i konfliktno unutarpolitičko i spoljnopolitičko određenje, od diplomatije do ekonomije, koje izvire iz totalno suprotnih ideoloških temelja (pobogu, samo na ovom protestu je moguće videti komuniste i ljotićevce zajedno!), stvara jedan programski haos. Zato opozicija nije u stanju da ponudi narodu bilo šta konkretno. Nema odgovora na ključna spoljnopolitička pitanja Kosova, Republike Srpske, pristupanja EU i NATO, nema izjašnjenja zato što se u opoziciji nalazi ideološka lepeza od onih koji bi sutra priznali Kosovo do onih koji ga ne bi priznali nikad. Svojim koracima dao bih svoj lični legitimitet svojevrsnom izvlačenju iz šešira, pošto niko ne može da sagleda kakve bi političke odluke proizašle iz procesa pobede opozicije. U tome neću da učestvujem, previše poštujem svoju inteligenciju i izbore za tako nešto.

Takođe, svoje ideje, za razliku od mnogih, shvatam jako ozbiljno. Sa ljotićevcima, koji su personifikacija svega najgoreg u srpskoj istoriji, ne želim da se borim za bilo šta jer smatram da su oni daleko veća opasnost za jedno društvo od bilo koje autokratske vlasti. Znate, nije Ljotić slučajno ideološki definisan kao klerofašista. Zapravo, otužno mi je što mnogi olako prelaze preko istorijske relativizacije kvislinške i zločinačke uloge Dimitrija Ljotića, čiji su žandarmi vodili srpsku decu na streljanje u Kragujevcu. O njegovim ideološkim postavkama, koje su potpuno suprotno svemu u šta verujem kao ubeđeni sekularista, patriota i humanista, zaista ne bih. O stotinu frakcija Demokratske stranke, koje su se sada sa različitih strana ujedinile ponovo, takođe ne bih. Mislim da javnost previše lako pardonira greške i grehe onih koji su omogućili Vučića i zbog čijeg je sebičluka, nemarljivosti, slepila i alavosti Vučić uopšte i došao na vlast. Oni su imali najveću šansu od 1945. godine da nešto urade sa ovom zemljom, imali su neograničen potencijal u rukama i i istorijsku mogućnost da se proslave i transformišu modernu srpsku državnost. Umesto toga, pretvorili su nas u protektorat, ekonomsku koloniju za izvoz jeftine radne snage, političku klijentsku državu koja iz dana u dan umire. Sa takvima, koji su svojim političkim inženjeringom stvorili SNS pokušavši da umrtve radikale, nikad i nigde.

Što se personalnih pitanja tiče, ne verujem da će oni koji su bili na vlasti, kada bi je opet dobili uradili išta da otklone one iste nedostatke društva i države koje nisu izlečili kada su imali priliku. Ceo takozvani Ugovor sa narodom (kako pretenciozno, ne sećam se da je narod neko nešto pitao, ali, šta sad, kako rade tako će i proći) je spisak liberalnih lepih želja i opštih mesta, bez bilo kakvih konkretnih mehanizama za promene i sa izbegavanjem bilo kakvog polarizujućeg pitanja (interesatno je da nema Kosova, ali ima AP Vojvodine u dogovoru, što je tek paradoksalno kada se shvati da je Vučić javno najslabiji na pitanju Kosova, gde protiv njegove politike ide oko 80% građana – morali bismo se zapitati zašto opozicija ne koristi obilnije tu činjenicu). I kada bih delio te ideje, a polovina mi se čini diskutabilnim, i kada bi bili ponuđeni konkretni mehanizmi sprovođenja, opet ne bih verovao ovoj skupini da je spremna da takve projekte zaista ostvari jednom kada dođe na vlast. Ne verujem ni u to da će ta gomila vlastoljubivih prenaduvanih sujetnika sprovesti lustraciju, niti krivični progon svih onih koji bi zbog svojih nepočinstava morali da odgovaraju. Ubeđen sam da bi, kada bi pobedili, sebe zaklonili iza nezavisnosti sudstva, a iste one protiv kojih danas šetaju primili u svoje redove, kao što su to svojevremeno uradili i naprednjaci.

Mešanje stranog faktora, koje je dokumentovano sastancima organizatora protesta i lidera opozicije sa osobljem stranih ambasadama, čine protest spolja dirigovanim horom u kom ne želim da učestvujem. Ako mislite da je to u redu, probajte da napravite spolja dirigovan protest u SAD, Francuskoj ili Italiji. Ne verujem u intervenciju stranih sila, niti u bilo kakav oblik pakta sa đavolom. Verujem u to da narod sam mora da se izbori za svoju državu i svoju slobodu. Pomoć spolja i prisustvo stranaca samo kompromituje protest i prlja ga, a i koštaće mnogo više nego što vredi. Hvala lepo, jebite se, umemo svoju zemlju da uredimo i bez palice američkog imperijalizma. Ako ne želim da budem marioneta i tegleći magarac Dragana Đilasa, još manje želim da budem tegleći magarac Kajla Skota. Jednog kvislinga već imamo na vlasti, ne treba nam drugi. Za takvu smenu, ne želim da maknem malim prstom jer sam ubeđen da će samo dublje unesrećiti moju zemlju.

Na kraju, ne verujem u ideje protesta, ne verujem u one koji ga vode, ne verujem u one koji ga podržavaju pozadinski za svoj spoljnopolitički račun, ne verujem u rešenja koja se nude, niti u mehanizme sprovođenja tih rešenja. Ne verujem u skroz uzak politički i socijalni krug ka kome je poruka protesta usmerena. Tu kofu pomija nisam spreman da popijem. To je moj izbor iza koga sam spreman da stanem uprkos raspoloženju javnosti jer je to cena moralnog integriteta. Aleksandar Vučić i njegova kamarila su jedna od najnesrećnijih političkih pojava koje su zapljusnule srpsku politiku, ali ne vidim ni da je pobeda opozicije specijalno bolja za naše društvo i, posebno, državu. Ipak, Aleksandar Vučić je samo simptom mnogo dubljih i složenijih problema, pa njegovo uklanjanje sa vlasti ne bi prekinulo našu kolektivnu agoniju, samo bi je produžilo. Postavljanje Vučića kao praiskonskog zla je samo recept da ti problemi odu pod tepih dok nam se ne ponovi neki novi Vučić. Bez zdrave i jasne ideje, bez onih koji će zadovoljiti moje moralne kriterijume i kojima verujem glavom, ne želim da se petljam u blato srpske politike. Ne planiram da pravim bilo kakve kompromise sa svojom savešću po tom pitanju. Mi fanatici smo takvi, za svoja ubeđenja smo spremni da poginemo, ali nismo spremni da radimo protiv njih i gazimo svoju čast.

Naravno, moje mišljenje je potpuno bezvredno i vama je na slobodu da ga odbacite. Ako osećate da treba da protestvujete protiv Vučića pod ovakvim okolnostima, naravno da treba da šetate. To je autonomija vaše slobodne volje, a i nije da će mi njegova banda specijalno nedostajati. Ipak, ovo nije moje deljenje i želim da zadržim svoje čipove. Ne želim da se brukam stavljajući svoje ime i integritet iza nečega u šta ne verujem celim bićem. Zato smatram da sam vam ovo objašnjenje bio dužan. Ma koliko voleo neke od vas, ne mogu da se nateram da idem protiv svoje savesti.

 

Bojan Dragićević, Fejsbuk

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here