Бошко Јовановић: Програм радикалних промена у Србији

Поделите:

Размишљање једног грађанина Србије, притом инвалида, о томе како би нашу земљу требало уредити тако да свима буде боље. Тезе су, сходно сугестијама читалаца и свих добронамерних људи, подложне допунама и променама.

 

  • Реформисање политичког система. Смањење броја посланика на 100 до 150, при чему би се – не би ли се спречиле непринципијелне коалиције у другом изборном кругу и да би партије подстакле своје чланове да изађу на изборе – посланици бирали у једномандатним изборним јединицама;
  • Проширивање овлашћења председника до нивоа који има председник у полупредседничком систему;
  • Укидање Управних округа;
  • Укидање комуналне полиције;
  • Укидање функције извршитеља;
  • Укидање РЕМ-а;
  • У закон о медијима укључити члан о обавези медија да наслов текста или чланка одговара садржају, као и да сваком грађанину буде омогућено да тужи медиј који је довео јавност у заблуду о било којој чињеници у вези с тим грађанином;
  • Реформа основне школе, која би обухватала смањивање броја ђака по одељењу, да би се више времена посветило сваком од ђака у оделењу. Увођење два нова предмета: економског образовања и здравственог образовања;
  • Реформа система средњешколског образовања, која би обухватала смањење броја гимназија и повећање броја средњих стручних школа;
  • Реформа високог образовања. Укидање свих државних унивезитета и формирање једног националног универзитета, са буџетом не мањим од 1 000 000 000 долара. Универзитет не би требало да се налази у нити једном великом граду већ би, специјално због универзитета, било изграђена читава урбана зона, која би на једном месту садржала све ресурсе прилагођене универзитетском комплексу. При стварању и организовању универзитета требало би користити искуство математичке гимназије и истраживачке станице „Петница“ ;
  • Реформа САНУ. Оснивање, у оквиру Академије, института за Северну Америку, Блиски и Далеки исток. Обезбеђивање новца потребног за школовање кадрова, који би радили у три нова института;
  • Изградња нуклеарне централе са довољним бројем енерго-блокова, која би обезбедила енергетску стабилност чиме би престала потреба за изградњом мини-хидроелектрана;
  • Пошумљавање Србије;
  • Регулисање водотокова ради спречавање поплава;
  • Реформа пензионог система. Једини услов за пензију требало би да буду године радног стажа и то: за мушкарце 40 година, за жене 35 година, а за инвалиде 6 месеци;
  • Оснивање хеликоптерске хитне службе при министарству здравља. Куповина 4 медицинска хеликоптера h-145;
  • Оснивање републичког инспектората у коме би биле обједињене санитарна и тржишна инспекција биле обједињене са сродним инспекцијама. Повећати број инспектора;
  • Доношење закона о добровољним радним акцијама. Учесници добровољних радних акција имали би бенифициран радни стаж где би се један радни месец рачунао као два и где би држава плаћала, за све то време, плаћала пензионе и здравствене доприносе;
  • Раскид свих међудржавних уговора са Црном Гором. Затварање свих диплломатско-конзуларних представништава Србије на територији Црне Горе. Увођење виза за грађане Црне Горе и затварење граничних прелаза са Црном Гором;
  • Развијање и продубљивање сарадње са Кином, Јапаном и обе Кореје, азијским државама с којима немамо негативних историјских искустава и које су исувише далеко од Балкана да би на њему имале диретне интересе, а који би били у супротностима са интересима Србије. Посебно с Јапаном, због доказано пријатељских односа, треба развијати научно-техничку, културну и сваку другу сарадњу са Јапаном. Укидање пореза на увоз јапанских производа;
  • Доношење закона о правима инвалида, који би омогућавао бесплатно образовање на свим нивоима и пуну интеграцију инвалида у друштво, пошто је образовање, због ограничених радних способности инвалида, за њих од круцијалног значаја. Омогућити инвалидима бесплатан превоз и право на бесплатна помагала, без обзира на профил помагала. Родитељима инвалида, који због бриге о инвалиду остају код куће, признати бригу о инвалиду као радни стаж. „Туђа нега и помоћ” коју инвалиди добијају од државе, морала би бити у висини две просечне плате, пошто би један њен део служио као плата инвалиду, а други за плаћање дажбина држави и нужне помоћи. Прописати обавезне „рампе” за лакше кретање инвалида у јавним установама и свуда где је то могуће.

Бошко Јовановић, сербимолот.рф

Поделите:

3 Коментари

  1. Што мањи број народних посланика,
    то лакши утицај на њих,
    од стране страних служби и амбасада.

  2. kao da je pisala Mira Markovic, “najbolje” od socijalizma (“dobrovoljne radne akcije”, verovatno kada Austrijanci prave autoput Nis-Valona:)))) i liberalizma (penzije samo za radni staz).Smanjenje broja gimnazija i povecanje broja strucnih skola je mastarija o “vladavini strucnjaka”.Na zalost, politika nije struka i zahteva sire obrazovanje.Matematicka gimnazija i Petnica su samo metafore prethodno recenog.U susedstvu imamo dve nuklearne elektrane koje grade Rusi, mogli smo se nakaciti.

  3. Nisu ovo nikakve radikalne promene ovo ti je Socijalizam Utopizam..
    Švedski model po meri vikinga..
    Svakom sve za sve po nešto.
    Ali srbi nisu vikinzi..
    Ne vole divljinu,ne taknutu prirodu.
    Čak šta više cela Srbija se preselila u veće gradove i kasabe da nebi bila u kontaktu sa glibavom i ogavnom blatopoljinom i gudurom.
    Srbi su ti urbani pacovi i vole da su u blizini ambara punog svakave hrane,ugodnosti, ležernosti,bezazlenog blejanja i dokone lezilebije ispunjene razmnožavanjem i glodarenjem..
    Dakle gore rečeno je nemoguće ostvariti jer bi svi srbi morali preko noći od blejaca postati Ragnarok Osmusen.
    Ta transformacija je nemoguća sem da padne nuklearna bomba na Beograd i celu koloniju pacova primora da napuste svoje udobne kanalizacione cevi u neizvestan terestrialni život.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here