Бошко Јовановић: Програм радикалних промена у Србији

Поделите:

Размишљање једног грађанина Србије, притом инвалида, о томе како би нашу земљу требало уредити тако да свима буде боље. Тезе су, сходно сугестијама читалаца и свих добронамерних људи, подложне допунама и променама.

 

  • Реформисање политичког система. Смањење броја посланика на 100 до 150, при чему би се – не би ли се спречиле непринципијелне коалиције у другом изборном кругу и да би партије подстакле своје чланове да изађу на изборе – посланици бирали у једномандатним изборним јединицама;
  • Проширивање овлашћења председника до нивоа који има председник у полупредседничком систему;
  • Укидање Управних округа;
  • Укидање комуналне полиције;
  • Укидање функције извршитеља;
  • Укидање РЕМ-а;
  • У закон о медијима укључити члан о обавези медија да наслов текста или чланка одговара садржају, као и да сваком грађанину буде омогућено да тужи медиј који је довео јавност у заблуду о било којој чињеници у вези с тим грађанином;
  • Реформа основне школе, која би обухватала смањивање броја ђака по одељењу, да би се више времена посветило сваком од ђака у оделењу. Увођење два нова предмета: економског образовања и здравственог образовања;
  • Реформа система средњешколског образовања, која би обухватала смањење броја гимназија и повећање броја средњих стручних школа;
  • Реформа високог образовања. Укидање свих државних унивезитета и формирање једног националног универзитета, са буџетом не мањим од 1 000 000 000 долара. Универзитет не би требало да се налази у нити једном великом граду већ би, специјално због универзитета, било изграђена читава урбана зона, која би на једном месту садржала све ресурсе прилагођене универзитетском комплексу. При стварању и организовању универзитета требало би користити искуство математичке гимназије и истраживачке станице „Петница“ ;
  • Реформа САНУ. Оснивање, у оквиру Академије, института за Северну Америку, Блиски и Далеки исток. Обезбеђивање новца потребног за школовање кадрова, који би радили у три нова института;
  • Изградња нуклеарне централе са довољним бројем енерго-блокова, која би обезбедила енергетску стабилност чиме би престала потреба за изградњом мини-хидроелектрана;
  • Пошумљавање Србије;
  • Регулисање водотокова ради спречавање поплава;
  • Реформа пензионог система. Једини услов за пензију требало би да буду године радног стажа и то: за мушкарце 40 година, за жене 35 година, а за инвалиде 6 месеци;
  • Оснивање хеликоптерске хитне службе при министарству здравља. Куповина 4 медицинска хеликоптера h-145;
  • Оснивање републичког инспектората у коме би биле обједињене санитарна и тржишна инспекција биле обједињене са сродним инспекцијама. Повећати број инспектора;
  • Доношење закона о добровољним радним акцијама. Учесници добровољних радних акција имали би бенифициран радни стаж где би се један радни месец рачунао као два и где би држава плаћала, за све то време, плаћала пензионе и здравствене доприносе;
  • Раскид свих међудржавних уговора са Црном Гором. Затварање свих диплломатско-конзуларних представништава Србије на територији Црне Горе. Увођење виза за грађане Црне Горе и затварење граничних прелаза са Црном Гором;
  • Развијање и продубљивање сарадње са Кином, Јапаном и обе Кореје, азијским државама с којима немамо негативних историјских искустава и које су исувише далеко од Балкана да би на њему имале диретне интересе, а који би били у супротностима са интересима Србије. Посебно с Јапаном, због доказано пријатељских односа, треба развијати научно-техничку, културну и сваку другу сарадњу са Јапаном. Укидање пореза на увоз јапанских производа;
  • Доношење закона о правима инвалида, који би омогућавао бесплатно образовање на свим нивоима и пуну интеграцију инвалида у друштво, пошто је образовање, због ограничених радних способности инвалида, за њих од круцијалног значаја. Омогућити инвалидима бесплатан превоз и право на бесплатна помагала, без обзира на профил помагала. Родитељима инвалида, који због бриге о инвалиду остају код куће, признати бригу о инвалиду као радни стаж. „Туђа нега и помоћ” коју инвалиди добијају од државе, морала би бити у висини две просечне плате, пошто би један њен део служио као плата инвалиду, а други за плаћање дажбина држави и нужне помоћи. Прописати обавезне „рампе” за лакше кретање инвалида у јавним установама и свуда где је то могуће.

Бошко Јовановић, сербимолот.рф

Поделите:

1 коментар

  1. Што мањи број народних посланика,
    то лакши утицај на њих,
    од стране страних служби и амбасада.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here