Божидар Зечевић: Ко нам је крив?

Поделите:

Док иза филма о „геноциду“ у Сребреници стоје Бакирова Босна, НАТО и Европска унија са огромним капиталом, ми се овде прегањамо са покушајима да се „Битка за Кошаре“ онемогући. И ко нам је онда крив?
На светској премијери филма „Куда идеш, Аида“ Јасмиле Жбанић, која је уз црвени тепих и босанске севдалинке одржана пре неки дан у Венецији, на 77. филмској Мостри, појавили су се и глумци у овом филму – Јасна Ђуричић и Борис Исаковић, обоје одушевљени сарадњом са сарајевском редитељком, иначе миљеницом светских фестивала и жирија.

У овом филму о Сребреници Јасна игра насловну улогу жене-преводиоца при фамозном холандском батаљону Унпрофора, али и супруге и мајке Бошњака заробљених после битке са српским снагама, у јулу 1995. Борис игра „господара њихових живота“, генерала Ратка Младића, коме је још раније намењена стигма ратног злочинца. То је оквир у коме се, сасвим очекивано, понавља уобичајени босански наратив о српској кривици за „сребренички геноцид“.

По свему судећи, редитељка Жбанић испричала је причу у којој су улоге давно подељене и која се ни у чему не разликује од главног курса пропагандног рата који отворено води Бакир Изетбеговић против Републике Српске и свега српског. Питање је само: шта ту раде двоје (ваљда) српских држављана, брачни пар Исаковић-Ђуричић?

МОРАЛНА НЕВОЉА

Нема никакве сумње да они играју за новац, чему се, са становишта професије, нема шта замерити. Дидро би им можда опростио и са становишта парадоксалне природе глумца, који је увек „неко други“. Сасвим друга ствар је лични морал. Невоља је у томе што читамо да овај брачни пар није играо само за паре него да у свему има и сасвим личних мотива.

Јасна каже да је „врло добро информисана о томе шта и кога игра, да је гледала филмове и читала књиге, па сматра да је овај филм наш заједнички, планетарни проблем, који је могао да се догоди било где“, у чему, изгледа, налази оправдање за доследну „политичку коректност“ у филму са унапред одређеном српском кривицом.

Њен муж је нешто одређенији: „Мени је рата, после тридесет година, апсолутно доста и сви бисмо то морали схватити и почети живети нормалне животе, да и такве ликове (генерал Младић, прим. аут.) оставимо тамо где им је место (?!). Никада ми није било важно да ли играм Србина, Муслимана или Хрвата. Такве улоге прихватао сам искључиво да бих, кроз уметност којом се бавим, покушао помирити те наше завађене народе.“

Ни овоме се не би имало шта приговорити да ствар не стоји управо обрнуто. Упорна манипулација сребреничким догађајем не служи помирењу него даљем завађању поменутих народа, што не може бити свеједно глумцу који прихвата улогу у оваквој работи.

То што ће целе ове недеље, поводом мезимице Мостре, већина политички коректних западних медија изгарати у хуманизму и емпатији према „женама Сребренице“, а распиривати даљу сатанизацију Срба (што, сасвим извесно, припада провидној „политичкој агенди“ овог пројекта), не може се не тицати глумца.

СЛИКА И ПРИЛИКА

Не верујем да обоје глумаца не види, не осећа и не чита чудовишну пристрасност против свега српског, коју још од „Грбавице“, награђене у Берлину 2006. године, испољава благоглагољива и нежна Јасмила Жбанић. Та острашћеност може се поредити са оном горопадне Анђелине Џоли, која је, отприлике, рекла: „Пошто цео свет мисли да су Срби злочинци, ја ћу им то и приказати“.

Баш о томе је сасвим одређено говорио Небојша Глоговац када је 2011. одбијао главну улогу у њеном филму „У земљи меда и крви“, речима које поново ваља цитирати:

Пошто је некакав тренд да смо само ми у овим ратовима убијали, клали и силовали, док су остали не знам шта радили, и то без икакве филмске естетике, која једино оправдава постојање неког филма, био сам опрезан. Никако не бих волео да играм у причи у којој је само један народ крив и луд и крволочан, а сви други дивни и мале маце… Кад сам схватио да ће Американци нама причати причу о томе шта се као догађало и како смо ми проживљавали рат, а притом немају појма о суштинским стварима, захвалио сам се на сарадњи. И нисам зажалио.

Толико о етици и професији од једног великог глумца и човека, „кроз уметност којом се бави“ и „заједничке, планетарне проблеме“, а сам филм долази на тапет када нам буде доступан.

Има ту и нешто друго. Цела једна међународна котерија, чија је окосница опет Немачка, са Аустријом, Турском и другима, из петних жила гура „Аиду“ од најмање четири милиона евра не би ли опет завртела причу о „сребреничком геноциду“ (ова синтагма понавља се са невиђеном упорношћу у већини критика и „естетика филма“ јуче и данас), све у име прописаног, а „свеобухватног“ споразума о српској кривици, док се ми овде гложимо око филма „Кошаре“, који би требало да саопшти нашу ратну истину.

Док иза Јасмиле Жбанић сложно стоје Бакирова Босна, НАТО и Европска унија са огромним капиталом, светска дистрибуција и острвљени медијски предатори, ми се овде прегањамо са покушајима да се „Битка за Кошаре“ онемогући, угуши или некако смандрља. Или барем замрзне на неки дужи рок, што ће се заиста и догодити ако се ствар препусти рочиштима и споровозној парници. То је наша слика и прилика. И ко нам је, онда, крив?

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат.

Насловна фотографија: Laura Boushnak/Deblokada Produkcija/Sarajevo

Извор Вечерње новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here