Бранислав Јевтић: Како је Вук појео магарца

Поделите:

 

 

Неко би с усхићењем рекао: коначно лето, и да свак заборавља на доскора незапамћено време када су се јуродиви облаци или јалово сивило по сменама надвијали над Србијом као да предсказиваху нешто. Да се то којим случајем над Енглеском мрчило, они би лежерно прокоментарисали као ништа ново. Међутим, највећа клетва на Балкану је ништа, а поврх свега непрестано ништа, и још да никад неће бити ништа (ново)…

Баш такав осећај ништавности свуд наоколо и даље је присутан, а кулминирао је око никад извеснијих избора. Чуј, ИЗБОРА, у време када у свету постаде најупитнија реч избора, од питања људске слободе до самог постојања, ови Трибали нашли да се утркују. Но, бесмисленост избора не одражава се само кроз васколику светску призму, већ и кроз овај наш један једини локал-монокл. Предизборне кампање у бици за круну, док је корона само застала да се протегне, бесмислене беху јер су се унапред знали слављеници. Поред њих, поуздано се знало и то која је опција за свако сажаљење. Ако изузмемо маневар-опозицију, у најжалоснијој утрци од амеба наовамо најжалоснија беше Коалиција за повратак монархије. У редовима који следе, нећемо се бавити историјом обесмишљавања монархије у Срба, већ искључиво главним кривцем – Вуком Драшковићем.

Као потомак фамилије монархистички настројене, и, почетком деведесетих, као један од верујућих у СПО, сматрам да имам пуно право да се осврнем на прошлост с ове временске осматрачнице. О томе да је он сахранио све припаднике плаве крви нема ни говора, али да је закуцао последњи ексер у ковчег при самој помисли на монархију итекако је од значаја ревидирати. Парадоксално, дакако, када је он био највећи заговорник идеје рехабилитације династије. (О Академији наука сувишно је трошити речи. Посебно откад Хрвати присвојише и Милутина Миланковића, те од научника оста само Жељко Митровић.) Ко је заиста „убио краља“, вероватно никада нећемо дознати. Између осталог, због незаинтересованости самог народа. Стога, колико се комунисти могу оптужити за искорењивање монархије, религије и вере, толико би се могло и народу спочитавати, самим тим што је дозволио комунизму да се запати тако лако.

Приговарали су и за родослов. Веле, каква је то генеалогија кад је на почетку свињар. А не знају да када би се протресло било чије краљевско породично стабло, нашао би се у корену сигурно неки свињар, ако не и покоја свиња. При повратку деведесетих, народу се нимало неће допасти престолонаследникова медиолингвичност, ако можемо тако назвати његов осредњи таленат за сопствени језик (дислингвичност није, јер се онда поставља питање како барата другим језицима). „Кинези науче за три месеца, амерички амбасадор за три године перфектно српски, а он не може за тридесет, уз најбоље услове и професоре“, пребациваће му гомила. Једном приликом (Дневник је приказивао), када је из хуманитарних разлога породица посетила болницу у Тиршовој, престолонаследников син је сео на кревет оболелог детета, главна сестра је преводила, и дете је с осмејком рекло хвала, нашта се она разгоропади и подвикну: „Каже се грацијас!“. Елем, неоспорно је да краљевићи сви одреда боље познају дијалекте енглеског краљевства, а да су за матерњи недовољно талентовани или можда и заинтересовани. Уосталом, семе Цилета Маринковића би, ако ништа, могло (за коју годиницу) апстрактним сликама се боље изражавати. Александар или Владимир, што да не и Бранислав… све је боље него да нам утрапе са стране неког досад неуписаног потомка Звонимира Бобана, Антонија Пушића или Мухарема Баздуља.

О Вуку Драшковићу колико се зна толико се и не зна. Од писца бестселера и говора екс-ју политичарима, аутентичног колумнисте, краља тргова, опозиционарског Че Геваре, до невидљивог паразита власти, Вук или Курјак, у деминутиву Вучић то јест Курјачић, све би могао бити. Ако заобиђемо непроверене кулоаре, успећемо да занемаримо чаршијска отрцавања како су због градске власти у Београду крајем деведесетих навукли Милову мафију, доградили на дивље читава предграђа, и како пола Кнез Михајлове припада породици Драшковић од чега убиру баснослован харач. Занемаримо ли плату супруге Дане, пензијицу, и његова учешћа по разним управним одборима… и напослетку оно што је својевремено изрекао, а сада је никад актуелније: „чије су овце, његов је и брег“, алудирајући јасно на територијалну расподелу на Косову, доћи ћемо до главнога, на шта је све спреман био. Чак и злуради коментар да само проклети могу толико бити грамзиви а да немају деце, пада у воду пред много горим оптужбама наводних очевидаца. Тобоже, УДБА је подучила тада млађахнога Драшковића како ће фамозне шездесет осме бити примљен у редове студентског покрета и магазин Студент. Као неодољиви Срећко Шојић, прича каже, тако је и Курјачић обмотао главу чалмом с пар црвених мрља. Чим су саслушали исповест рањеника са протеста, одмах су га примили у своје редове. На његову жалост појавио се један прави страдалник са означеног места где га је народна милиција батинала, и на његово инсистирање да скине завоје, указа се нетакнута глава симулатора. Касније ће тек постати мета компромитација разних. Наиме, ако изузмемо и та нагађања чији је све био агент, а по теоретичарима завере свих важнијих тајних служби, схватићемо зашто је он довео дотле да народ мари за краљевину ко за багателно ордење и значке на бувљаку. Курјачић, из прве половине деведесетих и друге није се могао препознати. Док је први самлео постојећу диктатуру, други јој је приступио ништа друкчији од припадника данашње фиктивне опозиције. Програм кампање од тада се базирао само на томе да се разреши атентат на Ибарској, и да се васпостави монархија. Тиме је безочно капитулирао а опет постао део власти као један вид коалиције. Народ, као и човек када се разочара у идола, разумљиво губи веру у све. Те тада бива сломљен дух готово свима, а они који су још имали воље и ентузијазма престројили су се у оно што је остало од ДЕПОС-а, за нове агенте којима је једини задатак са стране био да дезинтегришу све што се може од постојеће територије. Курјачић је, дакле, свесно досадио народу атентатом и мантром о краљу који је био толико неважна ствар, условно речено (Народ није имао ништа против краља, али као последња и успутна тачка дневног реда. Он је вапио за привредном реанимацијом.), да је успео и у томе да се извуче као жртва диктатуре, али и да огади народу за сва времена помисао на краљевину. После тога, демократски блок ће срљати све до данашњих дана када им се за лидера утрпава Драгослав Шумарац, познатији као најгори професор-предавач у историји на Грађевинском факултету. У Херцеговцу-колонисти многи су видели патриоту, али, логика налаже да се родна груда не може бранити туђим речима, макар то била и најауторитативнија беседа. Одсуство савести и његови противуречни ставови и поступци могу се декодирати у једној његовој изјави. То се збило на промоцији романа. На питање знатижељника из публике које су по његовом мишљењу три најбоље књиге свих времена, без размишљања је одговорио онако високопарно како само он то уме: Браћа Карамазови, Браћа Карамазови и Браћа Карамазови. Курјачић ни свестан није колико нам је олакшао посао тим одговором. Од мање је важности то што осредњи писци, поготово таквог фељтонистичког типа, одговорају увек нешто поуздано, тек да се не би оклизнули. Јер, ако су Томас Ман, Ниче, Хесе, Фројд, Сартр… њега истицали, онда нема спора ко је на прочељу. Уз то још и Словен, те ето још мало националне исправности и доследности. Међутим већ у наслову налазимо решење шифре. Презиме Карамазови су Достојевском симболика за браћу црних образа, или, ако ћемо удомаћити: лоза укаљаних образа. Само дело се бави питањем дволичности, о унутрашњим борбама, братоубилачким, дубокоукорењеним, везаним за ауторитете расцепканих личности… Тиме се иначе баве инфантилни то јест писци у повоју, или блокирани у развоју и унутрашњим дилемама. Они ће час бити верници час атеисти, час заговорници рата час пацифисти, час национал-фанатици час компрадори. Он ће и у последњој књизи уздизати Краља Ујединитеља, и нико га неће раскринкати. У њој ће учинити својеврсни књижевни прекршај а то је да се никада не пројектује лични став са ставовима неких тако важних по историју личности. Наиме, он је тврдог мишљења да би тадашњи Краљ СХС данас био за НАТО?! Међутим, осим тог аутопројектовања и индиректног утицаја на друге, ако се вратимо на почетну тему, схватићемо да он не престаје да потенцира питање монархије иако је он тај који је запечатио тај галиматијас од сага те врсте наше историје.

Тај стари трик изгледа да не застарева. Тај блеф који користе многи па и један писац млађе генерације, који се представља као експерт за војску, религију и вампире (а заправо је пуки плагијатор и компилатор стрипова и Бафи, убице вампира), е да би осим пређашњих привилегија као мезимац власти сада још добио на поклон и стан од врхушке у граду у унутрашњости где још увек живи. Наиме, он ће на друштвеним мрежама представљати себе као мушкарчину, који је умерено против власти, и који увек има нешто подсмешљиво да добаци за геј популацију. Шићарџија као и други мисли да ником није горело до зоре, и да се никад неће дознати за његову тајну склоност. Интересантно је да многи бисексуалци никада не би били раскринкани да нису били најгласнији хомофоби. Ако је Курјачићу још од циљева преостало да се овенча НИН-овом наградом, то бар није проблем за овога и осталу млађу гарду. Недавно је изашла збирка прича, наводно инспирисана, а заправо ће им само послужити као маркетиншки мамац, Бориславом Пекићем. Први на листи је Филип Давид, тако да је даље набрајање сувишно. Ту галерију ликова сабрао је под један вампирски амбрел Вуле Журић, по принципу чија лопта, и он мора да игра. Довољно ће бити да се рекне да је Пекић жив, тачно би се одрекао књижевности. Дакле, браћа по дволичности, кажу ли да им је омиљен Достојевски или Пекић, исто је као када би Јуда изјавио да му је омиљено штиво Библија.

Самозатирање семена основна делатност постаде. Многи би попут краља без размишљања минирали као некад Авалу, тако и сада Калемегдан или Ћеле кулу. Њима су Бебе и Срђе Поповићи идоли (као и фронтмен С. Шапер до забрањених имена попут П. Матића итд.), све до Лава Пајкића новог Инцитата. Онда нек не чуди што је идол младима (са тик тока) извесна 18-огодишња Барбика, која изгледа као старија сестра Наде Топчагић. Уместо да паметни, стручни и праведни буду вирус који треба прокужити, одлив мозгова и занатских руку не престаје. Од аутодеструкције преко аутошовинизма до аутоимперијализма, матрица је перманентна. Тога ће бити док год буде постојала негативна селекција; док се год буду цениле приватне арт, смарт… медиа школе, дотле ћемо фабриковати и преко везе у свим областима форсирати само медио-критете.

Онда неће бити разлога за бојкотом. А поготово не овако мизерним где се радовала власт, а изборе нико и није бојкотовао јер је то неко организовао, већ зато што народ није имао за кога да гласа. Није чак хтео да бојкотује и оне који су их нагонили на бојкот јер би тиме бојкотовали свој бојкот тј. своју вољу. Питање је да ли би бојкотовао и оволики број да је којим случајем неко од њих добио запослење партијским благословом.

Народ као и сваки многострадални раб божји вапије за чистим образима, и као с почетка Браће Карамазов, из Јеванђеља по Јовану: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане: ако ли умре, много рода роди.“ Стога, првенствено назвати ствари правим именом; стоп наопаким системима вредности. Сорошу ако пише да је главно занимање илити мисија с неба: филантроп, зашто ми то морамо узимати здраво за готово? Ако ћемо по Курјачићу (не по оном Вуку) да је брег онога чије су и овце на њему, онда како објаснити Енглеско краљевство. Зар не би требало угледати се на њих? Довољно је поменути Фокланде који су им ентитет колико и Албанцима Сатурн, па се лако изводи закључак да Косово није слепо црево, већ само срце, које он и слични никада нису осетили у себи, осим као сувишну реч у свом академском вокабулару. Наравоученије: враћати се старим, правим вредностима рода свога, а за изроде, како би се спутали у свом неумољивом повампиривању, један палисад од ушљисканог коља не би био наодмет.

 

Бранислав Јевтић

 

 

Поделите:

2 Коментари

  1. Ау бре, нашта ово личи?
    Шта је тема, шта нам је чинити ако се усудимо да прочитамо. Не само ово?
    Куда оде наш лепи српски језик?
    Морамо да тражимо преводиоце.
    Докле смо спали, спаси Боже!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here