Бранислав Јевтић: Ко је убио Јелену Марјановић

Поделите:

Информисање које има за циљ да преноси оно што му диктира режим није ништа друго него проституција. Реч је, наравно, о случају свирепог убиства певачице Јелене Марјановић, који, ево, улази у пету годину (не)разрешавања процеса. Они који су задужени за праћење плиме и осеке расположења у народу добро знају шта раде. На страну то што је први човек нације још тада волшебно обећао да ће за неколико дана случај бити решен, али сваки божији дан у новинама затицати дуплерицу или бар страницу о томе више је него очигледно да све има за циљ нешто много перфидније. Од 2. априла 2016. када се ућутала душа певачице, не престају да торочу доконе домаћице уз кафу и неретко упуштају у опкладе да ли је супруг Зоран починитељ злочина или неко други. Једном приликом бејах толико докон да сам поставио питање једној од дотичних да ли зна неку песму од ње или било шта из њене каријере, и добио сам очекивано: само лоше одглумљену осуђујућу гримасу у покушају да свали кривицу на мене како то да ја не знам, на сваки начин избегавајући тражени одговор. Да бих је извукао из непријатног глиба, поменух да се за Кенедијем није дигла толика прашина. Поменух и да се пицоустом потенцијалном убици што због уцвељености и суза, што због селебритизма ма каквог узрока да је, постаде тражени мушкарчина међ лепшим полом. Поменух и трагичну судбину Џејмса Дина и, тек онако, натукнух хипотетички да би тадашњи идол младих можда био сасвим просечан глумац да није доживео саобраћајну несрећу, далеко мањег калибра и славе Роберта Редфорда, примера ради, на шта ми је она показала свој недотупавни израз лица у пуној екстази. Било је то као да особа блештавог осмеха нагло скине своју протезу, тако и њена лажна емпатија признаде да никакве богохулности није било у мом питању. Тако да дођосмо до система завођења масе оних који би да управљају нама. Уздајући се да је довољно морбидно и потегнути то питање, они и даље, и даље пуне шлајфне по медијима а све зарад скретања пажње са толиких питања од виталног значаја за ситуацију у држави и њену перспективу. Потурањем патетике као свакодневног навраћања на један те исти рефрен, извлаче сваку корист осим правде за (не)заборављену певачицу. Тај реперторијум вешто осмишљен од шмираната на власти не да јој мира ни у покоју, а камоли да ће јој пружити вишњи живот.

„Ко је убио (на крају) Лору Палмер?“, била је спрдња на рачун серије Твин Пикс која се давала деведесетих, и која је постигла тај негативан ефекат на гледаоце широм света тако што их је „сморила“ дотле да су сви одустали од праћења и ишчекивања разоткрића убице. У поплави серија на нашим каналима, ето, и „Певачице“. Наши таблоидни сценаристи већ су се извештили као венецуелански дунстери са креативног писања. Колико има квалитета у тим серијама довољно говори потражња за репризама. Ред црне хронике, ред касапљења, ред бруталног секса, ред бајате езотерије и „voila“. По угледу на „American crime story“, те драматизације приче О. Џ. Симпсона, или Версаћеа, и очас посла се створи мит и легенда, што је иначе и довело до суноврата Холивуда. Кад на то додамо и, ни Нетфликс копи-пејст дорасле, режисере, добијамо хиперпродукцију која служи главној сврси: снизити колико је год могуће критеријуме, и тако произвести грађанство сагласно са свиме што му се сервира на политичко-економском кетерингу. Серије служе да би пасивизирале посматраче, претварајући их у зомбије за сваку прилику. Прави трилер садржи се у одуговлачењу. На крају, ко ју је убио? Не само убица, већ они, они који и одуговлаче, разводњавају, окориштавају се; убили су њу, па тако и све нас, јер су убили жељу за сазнањем ко је директни убица. Огуглали и помирени са сопственим изумирањем, равнодушно зверамо у хоризонт не примећујући да је то заправо одавно нам намењена омча. Постајемо као они параноидни Београђани који више маре и штрецају се ако неко погреши акценат, него на сам смисао изговорених речи. Постадосмо неми посматрачи док они стрпљиво креирају потресну драму у тоталу. Јер, забога, смрдљиви лешеви су безмирисни са екрана, а ми смо на топлом и сигурном од емпиријске грозоте. Тек када би се вратила натраг та назови-уметност, видело би се право стање наивности и унешене сладуњавости, а све да би се закамуфлирао уметнички минус. Некада, па тако и сада, за сапунице је био потребан сапунџијски занат. Међутим, не треба сметнути да су сапунџије неретко биле и мумџије тј. занатлије које су справљале свеће. А свеће некоме служе за славље, а некоме за-душу.

Једине занатлије које истински не обрађују душу су таксидермисти. Њихов посао је препарирање животиња. Нашироко ће вам они препричавати искуства и тајне свога заната, колико је живаца потребно да би се зуби у јазавца овековечили, те како је веверичје шапице готово немогуће препарирати, а тек штиглица… Међутим, осим таксидермиста, људи који су имали искуства у медицини, лову или ратишту, знају да је човек створење чији леш највише воња. Његова нутрина је кварна, не само због исхране, јер и домаће животиње се хране вештачким производима, већ због душе која је најкварљивији сегмент нашег бића, веле они. Ако је веровати мудријима онда цивилизација није претерано одмакла; пре ће бити да се једино успешно обнавља варваризација. Ако је то био план да гледаоци постану сведоци и на крају таоци, бојим се да су на добром путу. На нама је да ли ћемо бити актери њихове замисли, и схватити коначно разлику између креатора и креатуриста.

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here