Д. Фузаро: Без граница не може бити демократије

Поделите:

Технократи космополитских простора руше сваки зид и баријеру слободном кретању, али истовремено постављају све непремостивије баријере између владалаца и потчињених
Метафизика неограничености својствена турбокапиталу поставља се, у исто време, као пракса сталног превазилажења ограничења. У оквиру новог неуредног реда no border (безграничног) свака материјална и нематеријална граница се прелази, тако да се бришу све линије поделе између онога што је унутрашње и онога што је спољно у односу на глобализовани капиталистички поредак и „невидљиви континент“ планетарних финансија. Према опажању марксистичке политичке економије, „капитал се мора борити да би срушио сваку просторну баријеру у односима, на пример у размени, и да би освојио читав свет за своју трговину“. Другим речима, мора објединити тај свет под знаком робног облика и утилитаристичке везе између свесно друштвених монада и монада „без прозора“.

На симболичком нивоу пракса капиталистичких напада се легитимизује кроз супкултуру безграничне холивудске фикције и конвергентном интегралном демонизацијом саме идеје о граници која је представљена као нешто ауторитарно и искључујуће ради интегралног уклањања заштитне вредности границе као одбране на нападе мондијалистичког насиља. Капиталистичка десуверенизација нужно захтева рушење граница, тако да се поништава политичка могућност територијалне интервенције и намеће се јединствени безгранични модел, без стварних или симболичких препрека.

Према дуалној и полемичкој логици отуђеног друштва, светски капиталистички агресор види у заштитним зидовима и границама препреке које се морају срушити на територији изабраној за деловање грабљиваца. Оно што је за агресора препрека, строго говорећи, треба да се брани као заштита нападнутих, односно прекарних потчињених слуга. Али чак и тај слуга тежи да се бори против препрека, јер је његова свест колонизована у материјалним мапама његовог класног непријатеља. То априори делегитимизује саму идеју границе утапајући је у њену негативну хиперболу непремостиве баријере. Насупрот овој лажној идентификацији, корисно је поново успоставити, с Кантом, разлику између „непремостиве баријере“ која херметички дели без могућности преласка, и „границе“ која се схвата као „граница“ која се може прелазити у складу с правилима.

За разлику од препреке која само затвара и негира везе, граница је оно што се прелази с једне и друге стране, односно не спречава се прелазак, једноставно се регулише и контролише, осигуравајући да између две стварности раздвојене границом нема неједнакости и да се не заузима простор другог. С ове тачке гледишта, граница као граница не ускраћује транзит, већ спречава инвазије. Не спречава односе, али делује тако да спречи потчињавање других. Не забрањује везу између различитих, али осигурава да се границе које их раздвајају не изгубе и да тако једна страна постане потчињена.

У име слободног промета робе, дискурс космополита као своју основну претпоставку има рушење свих граница и ограничења. На овај начин, свет као мноштво разлика разграничених границама редефинише се као јединствено безгранично тржиште. У његовом глобалном простору све кружи без препрека и с нестанком граница нестају разграничења која разликују различите стварности. Све постаје исто без разлике. Хорације је приметио у Сатири (I, 1, стих 106–107) да све ствари имају границу у себи и да су „границе добро дефинисане“ (sunt certi denique fines). Глобализам тржишта се одвија тако што неутралише метафизичке и географске границе, моралне мере и границе закона. У недостатку граница, не остварује се слобода кретања људи већ њихова неопходна циркулација у облику робе (од одлива мозгова до масовне имиграције и несрећних селидби). Нема суочавања различитости и стварања односа између њих различитих, већ су на делу безгранична хомологација и генерализована неразлучивост.

Коесенцијално за логику капитала је превазилажење граница – како је то показао и Режис Дебре у својој Похвали границама (2010) – и у потпуности се остварује рушењем било које границе која омета слободу циркулације и интегрално отварање стварног и симболичког за процесе „инглобализације“ или, како је Петер Слотердијк то описао у Сферама, за „улазак у хомогени простор“, у унифицирани свет под знаком реификације. То важи за имагинарно и за његове моралне и верске „границе“. Оне се уништавају у име отворености која, напуштајући било какву границу идентитета и било коју критичку баријеру, апстрактно фаворизује „слободно кружење идеја“, а у пракси то значи колонизацију имагинарног од стране супкултурног капитала повезаног са технонихилистичком хомологацијом новог менталног поретка.

Али то се једнако односи и на материјалне границе повезане с искуством националне државности. Десуверенизација и деполитизација, у њиховој симбиотичкој верзији, одвијају се путем преласка и деконструкције граница. Технократи космополитских простора руше сваки зид и баријеру слободном кретању, али истовремено постављају све дебље зидове и све непремостивије баријере између владалаца и потчињених, између првих и последњих. Политици је за деловање увек потребан ограничен суверенитет у простору, а самим тим јој је потребна територија с прецизним границама на којима треба да се укорени. Идеја глобалне политике или планетарног суверенитета је у ствари контрадикција у терминима, будући да политика и суверенитет структурно делују у разграниченим и дефинисаним просторима, који су одвојени једни од других. Без граница нема демократије. Постоји само угњетавање од стране јачих.

Аутор Дијего Фузаро

Превео Драган Мраовић

Насловна фотографија: Reuters/Nacho Doce

Извор Печат, 04. септембар 2020.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here