Д. Пророковић: Шта се у Србији и РС може научити на примеру Лукашенка

Поделите:

У овој фази трансформације структуре светског политичког система изградња функционалних институција је најсигурнији начин за заштиту сопствених интереса
Милорад Додик је међу првима честитато победу Александру Лукашенку. Уследиле су након тога и сличне поруке Владимира Путина и Си Ђинпинга. Ипак, остаје утисак да је Додик без потребе пожурио.

Русија поготово, али у одређеној мери и Кина имају инструменте да утичу и на унутрашњу политику Белорусије, и не само Белорусије. Обе велике силе воде се дугорочним интересима, геополитика у њиховом наступу игра велику улогу. Оне у сваком погледу знају зашто подржавају Лукашенка, без обзира што се Александар Григорјевич неће одржати у председничкој фотељи цео мандат.

Шта се заправо одиграло у Минску? Кренимо редом.

Пет дана пред председничке изборе Лукашенко се у редовном годишњем термину, овога пута помереном и због пандемије и због предизборне кампање, обратио грађанима. У дугом говору са емотивним завршетком, рекао је све што треба, али ипак није рекао оно што се од њега очекивало. Са једне стране, истакнута су унутрашња питања која се тичу конкурентности привреде и повећавања животног стандарда. Након двогодишње стагнације време пандемије донело је, као и другде, успоравање економских активности и пад бруто друштвеног производа који ће се кретати преко шест посто. Последично, социјалне напетости расту, па је нужно реаговати. Такође, доста простора је посветио међународним односима.

Супротно већини политичара који убеђују бираче да ће се након пандемије „свет вратити у стари ритам“, Лукашенко је упутио драматично и сасвим истинито предвиђање: „Наша планета постепено, али сигурно клизи у пропаст. Чини се да је довољно запалити обичну шибицу и планета ће експлодирати“. Већ сада „ништа није исто“, а с обзиром да ће неизвесност коју је са собом донела пандемија потрајати, те да ће услед тога неповерење грађана у институције и актера једних у друге – расти, велико је питање шта ће се дешавати у политици, и унутрашњој и спољној. Ово упозорење јесте важно, оно указује на значај хитног тражења нових инструмената и механизама за одржавање глобалне безбедности.

Међутим, са друге стране, остао је недоречен, посебно у вези односа са Русијом. Јер, треба подсетити, у Минску су непосредно пред изборе ухапшена „33 вагнеровца“, припадници руске приватне компаније за обезбеђење, по речима самог Лукашенка, убачени у земљу да подстакну нереде на дан избора. Званична Москва је енергично демантовала овакве наводе, али и мимо тога, чак и тоталним аматерима делује немогуће да се чланови неке „јединице за изазивање нереда“ шаљу групно, па још су и смештени у истом хотелу.

У Лукашенковом обраћању је врло јасно и недвосмислено поручено „да Русија јесте и биће најближи савезник, ко год да је на власти у Белорусији или Русији.“ Ипак, отвара се логично питање: какав је то „најближи савезник“ који у тајности припрема немире? Иначе, упозорење да ће бити покушаја дестабилизације Лукашенко је понављао током целе кампање. Несумњиво, он је очекивао протесте, па је споменути говор завршио речима: „Данас чврсто држимо у својим рукама будућност, будућност наше независне Белорусије. Нећемо вам дати земљу, независност је скупа. Вреди да је сачувамо и пренесемо на будуће генерације.“

Коме је ово упућено? На кога је председник мислио?

Ако претње долазе са западне стране, чему покушаји оптуживања Русије?

Из ове, постизборне перспективе, чини се да је целокупан Лукашенков маневар са „вагнеровцима“ требало да послужи амортизовању удара са „запада“, да манифестује како му и Русија ради о глави и да омогући неки простор за преговоре. Јер, након позајмица из фондова Евроазијског економског савеза које се мере милијардама долара, а којима је одржавана ликвидност економског система и тако надомештена привредна стагнација, отварају се и неке перпсективе за кредите у Бриселу или код других финансијских институција под контролом „западних партнера“.

Несрећа за Лукашенка је што су те „финансијске инјекције“ условљене и политичким уступцима и захтевима за „либерализацију економије“. Прво се тиче промене политичког система, познатог отварања врата за невладин сектор и експертске кружоке који ће спроводити „транзицију“, а друго – суштинског преузимања белоруског тржишта које и даље у већини случајева доминантно снабдевају домаћи или понуђачи са постсовјетског простора.

Представа о „руском мешању“ у дестабилизацију земље могла је да – и омогући западне кредите, и – одложи почетак трансформације политичког и економског система. Барем се тако Лукашенку чинило! У пракси се десило нешто друго: протести су свеједно почели, крупна дестабилизација била је у најави, покушано је извођење „обојене револуције“, а држави са таквим унутрашњим приликама не дају се зајмови са повољном каматном стопом, чак ни када је савезник.

Са друге стране, односи са Русијом били су уздрмани. Да, Путин је уз Си Ђинпинга брзо честитао изборну победу Лукашенку. Али, претходна криза је оставила трага и ставови низа утицајних појединаца у Москви о свим дешавањима нити могу бити избрисани, нити ће се мењати. У неком најнесретнијем исходу, а да је „обојена револуција“ успела у првих десет дана организованих немира, Лукашенку се могло десити да остане и без кредита са обе стране и без политичке подршке Москве за своје даље планове, али са незадовољном опозицијом на улици. Оно на шта је, и поред сјајне анализе текућих међународних односа Лукашенко пропустио да обрати пажњу, јесте да су у околностима које је описао сви процеси постали бруталнији, политике искључивије, а време за доношење одлука краће.

Последице пандемије убразле су трансформацију структуре светског политичког система, што са собом носи пуно тога. Између осталог и повећавање унутрашњих напетости у бројним земљама, и услед раста незадовољства које је и реално и оправдано, али и индуковано и подстакнуто. А када су фактори дестабилизације једне државе иностраног карактера, онда се независност и сувереност не могу очувати „мултивекторском политиком“, него јачањем војне, економске и политичке моћи како из соптвених ресурса, тако и ослањањем на савезништва која ће правити контратежу претњи. Маневрисање ту не помаже, представе за јавност такође.

Околности у којима се одигравају политички процеси данас, много су другачије него пре свега десетак месеци. Због „грешке у корацима“ коју је направио, Лукашенко је сада приморан да спроводи уставне реформе током којих ће именовати свог наследника. Овај процес се неће одиграти брзо, али неће ни трајати бесконачно. И да, одиграће се уз договор са Москвом и упознавање Пекинга са будућим корацима.

Штете од тога што је Милорад Додик пожурио по Републику Српску неће бити. Замерили су му то из САД и ЕУ, можда ће га некада негде на то и подсетити, али суштински – никакве последице то не може узроковати. Јер, САД и ЕУ остају на „губитничкој страни“ у партији коју су покушале да одиграју у Минску.

Ипак, ово је донекле и добра опомена да нема места „рефлексном реаговању“ у тумачењу долазећих дешавања широм континента. Јер, могло се догодити и да Лукашенко буде „ухваћен у раскораку“ и да због тога криза потраје. Иако је претпоставка како би епилог био сличан или исти, оно што би се одиграло толико би ослабило његову позицију да више не би добио прилику за спровођење уставних реформи.

По својој моћи слабији актери, међу које треба убројати и мале државе, а камоли један ентитет, зато се све више морају ослањати на аналитички рад, прикупљање података из свих извора који су им на располагању и самим тим – изградњу функционалних институција. У овој фази трансформације структуре светског политичког система и бројних престројавања која ћемо тек гледати, то је најсигурнији начин за заштиту сопствених интереса.

У неким мирнијим периодима међународних односа из непријатних позиција још се и могло „вадити“ импровизацијама и скоковима које изазива „рефлексно реаговање“. Сада је неопходно сагледати у ком правцу важни процеси иду и према томе се политички постављати. Кључну предност у односу на конкуренцију оствариваће центри који буду имали најделотворније институције и захваљујући њима најбоље процене.

Ко не верује, нека пита Лукашенка!

Аутор Душан Пророковић

Извор sveosrpskoj.com, 11. септембар 2020.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here