Дарко Танасковић: Сан о османском царству неће нестати након Ердогана

Поделите:

Илузија је да ће нека „умерена” турска влада одступити од неоосманизма, ендемске константе турског менталитета и целокупног државно-националног наступања.

Намера ми је била да наставим у последњем коментару започето размишљање поводом панике изазване међу комшијама на бившем југословенском простору помињањем „српског света“, који настоји да се културно и духовно чвршће изнутра повеже, односно да, у светлу једне опаске загребачког универзитетског професора филозофије Лина Вељака, преиспитам одрживост жилаве мантре о идеји „Велике Србије“.

У међувремену се, мађутим, наметнула једна друга тема ширег значаја, а са претходном посредно и типолошки повезана – тема стварања „турског царства“.

Лансирање ове синтагме у орбиту јавног политичког говора дугујемо јерменском премијеру Николу Пашињану који је упозорио Европу да може, као у XVI и XVII веку, поново очекивати Турску под Бечом, ако њена улога у сукобима који букте у Нагорном Карабаху не буде исправно вреднована и не буде добила адекватан одговор.

Јерменија је, по његовим речима, сада „линија фронта цивилизације“, јер су „Јермени на јужном Кавказу последња препрека за експанзију Турске на север, југоисток и исток. Спољна политика Турске превазилази јужни Кавказ. Погледајмо акције Турске у Средоземљу, Либији, на Блиском истоку, у Ираку и Сирији, што „показује империјалистички карактер политике Турске чије су акције усмерене на обнављање Турског царства“, закључио је Пашињан своје драматично обраћање „савести света“, а пре свега Европе, односно Запада.

Наравно, он се у више наврата обратио и Русији, са којом је Јерменија у Организацији Договора о колективној безбедности (ОДКБ), наговестивши да би Москва могла директно војно да интервенише и заштити Нагорни Карабах од „азербејџанске агресије“, што је из више међународноправних, реалполитичких и интересних разлога мало вероватно, а у свему није без утицаја ни чињеница да је од свог избора за премијера Пашињан испољио наглашену склоност релативизовању привилегованог партнерства са Русијом, некоординисања корака у спољној политици са Москвом и тражења симпатија на Западу.

Јерусалим као турски град

Занимљивија и индикативнија, а изгледа засад и активнија од руске свакако је улога Турске у обновљеним непријатељствима између одавно завађених кавкаских суседа.

Председник Ердоган је одмах по избијању сукоба дуж границе између Азербејџана и Нагорног Карабаха, коју Азербејџан не признаје, а Јермени је сматрају државном међом, без задршке пружио снажну подршку својој браћи по вери и отворено исказао наду да ће Азербејџан успети да силом ослободи своје „окупиране територије“. При томе се, као и обично, није обазирао на замерке из међународне заједнице, а неким критичарима (нпр. француском председнику Макрону) је, у свом маниру, чак и реско одбрусио.

Упркос свим демантијима из Бакуа, нема никакве сумње да Анкара и логистички подржава азербејџански војни напор, као и да на нови фронт пребацује професионалне џихадисте које је претходно штитила у Сирији, а затим употребила у Либији.

У међувремену, док се азербејџанска армија успешно користи израелским оружјем, па је Јереван демонстративно повукао свог амбасадора из Тел Авива, „султан“ Ердоган је запањио свет још једном доследно неоосманистичком тврдњом о Јерусалиму. Обраћајући се пре неколико дана посланицима Велике народне скупштине (Парламента), председник Турске се позвао на кредите вишевековне владавине Османског царства Јерусалимом, тачније, како је навео од 1517. до 1917. године.

„У том граду, који смо морали да напустимо у сузама током Првом светског рата, још увек се могу видети трагови османског отпора. Тако да је Јерусалим наш град“, поентирао је Ердоган. Овакво својатање града светог трима једнобожачким религијама, а који Јевреји доживљавају као вечни темељ свог духовног и националног идентитета, није могло да остане без одговора. Уследиле су гневне реакције у израелској и широј светској јавности, али се Ердоган због тога није претерано узрујао.

Није ли он, уосталом, већ 2011. године тврдио да је његова победа на изборима у Турској истовремено победа и за многе друге са мапе неоосманистичке „географске дубине“: „Верујте ми, Сарајево је једнако добило као и Истанбул, Бејрут је добио колико и Измир, Дамаск као и Анкара, Рамала, Наблус, Џенин, Западна обала, Јерусалим као Дијарбакир“. Тврдио је да је Косово Турска и да је Турска Косово, да у Либији његова држава има обавезе старања о поретку, наслеђене од Османлија…

Нису ли столећа османске власти, током којих је Аја Софија била џамија, изношена као главни аргумент у прилог легалности и легитимности њеног враћања у тај статус.

Дела, а не (само) речи

Речи, речи, само речи… умириваће вас многи (наводни) геополитички рационалисти и хладно објективни аналитичари светских збивања, сматрајући да не треба придавати већи значај оваквим и сличним изјавама човека који одавно управља судбином Турске, а желео би и да одређује ток збивања у знатно пространијем регионалном опсегу.

Поучавају нас, такође, да се он великим делом обраћа сопственом јавном мњењу, тежећи да побољша свој донекле пољуљани рејтинг и да скрене пажњу са економких тешкоћа, са којима се Турска у новије време суочава.

Тачно је и једно и друго. Неће бомбастичне изјаве саме по себи променити односе снага и конфигурацију политичке географије земаља на чије се градове односе Ердоганова вербална посезања, а сасвим је сигурно и да се он у многим приликама срачунато више обраћа својим грађанима и потенцијалним бирачима него иностраним чиниоцима.

Јерменског премијера нису, међутим, Ердоганове изјаве навеле да упозоравајуће проговори о обнављању „Турског царства“, већ дела, односно улога Анкаре у једном брутално стварном и разорном рату, што доказује да се неоосманистичка доктрина не реализује само изјавама, дипломатским, економским и културним средствима тзв. „меке моћи“, већ, посредно или непосредно, кад се за то стекну услови, и другим, жешћим аргументима.

На доследно и активно неодступање од неоосманистичке визије положаја, улоге и утицајности Турске на (макро)регионалном и глобалном плану – недавно је синтетички указао и израелски политиколог Ефраим Инбар: „Турска тежи регионалној хегемонији , нарушавајући постојећи политички поредак на Блиском истоку и у Источном Средоземљу. Турска веома активно делује у свим муслиманским земљама, стремећи лидерској улози. Успоставила је војно присуство у Ираку, Сирији, Заливу (у Катару) и у Сомалији. Одскора угрожава суверенитет Грчке у Егејском Мору и у Источном Средоземљу (проглашавајући ‘границу’ ексклузивне економске зоне са Либијом), и тиме се испречава плановима извоза гаса из Израела, Египта и Кипра на европска тржишта. Интервенисала је војно у Либији, бацајући око на њено енергетско богатство и надајући се користи од њене обале (одскочне даске за илегалну имиграцију), како би стекла додатне адуте у надгорњавању са ЕУ. Настоји да учврсти свој утицај у Либану и у области Газе, као и у балканским земљама које су некад биле под османском влашћу“.

После овог сажетог биланса реалполитичког спровођења неоосманистичке политике Анкаре у ширем региону, Инбар саветује Западу да ипак не отписује ову снажну муслиманску државу и (данас проблематичну) чланицу НАТО-а и да треба „правити разлику између садашњег турског лидера и турског друштва у целини и очувати могућност за боље односе са будућом владом која неће бити под контролом Партије правде и развоја (АКП) или са владом заснованом на умереним елементима у тој партији“.

Ендемска константа

Да читаво турско друштво никако не треба поистовећивати са Реџепом Тајипом Ердоганом, па и са његовим начином и стилом аутократског управљања државом, као и наглашеним исламизмом, доказали су и резултати последњих локалних избора, кад је АКП доживела релативни, а болан неуспех, изгубивши, поред осталих градова, Истанбул и Анкару. Ово само по себи није, међутим, никаква гаранција да ће било која „умерена“ турска влада суштински одступити од неоосманизма, ендемске константе у целокупном државно-националном наступању Турске и инхерентне компоненте турског менталитета.

Бивши министар иностраних послова Турске, отмени господин европског образовања и светских манира, покојни Исмаил Џем, написао је једном приликом у листу „Сабах“ да је Ататуркова модернизацијска и секуларизацијска револуција којом је срушен државни и културни модел теократске империје била, заправо, један, додуше историјски у датим околностима нужан, инцидент, али да би без њега Османско царство готово сигурно временом еволуирало ка обрасцу европске уставне монархије и на тај начин се складно интегрисало у морфологију западног политичког и цивилизацијског простора.

Није ли то, за разлику од Ердогановог, отвореног, грубог и већма панисламистичког неоосманистичког програма, онај прави, Европљанима симпатичан и прихватљив лик култивисаног представника позноосманске елите, са каквим се могло разговарати „на наш начин“?

И Ердоган и Џем, који као да припадају двама удаљеним световима, у време распадања Југославије и ратова у БиХ и на КиМ, заступали су исту, неоосманистичку политику. И свака турска влада, и сваки турски званичник, опет би је заступали, да којим случајем на Балкану поново, не дај Боже, проговори оружје. То је, једноставно, тако и није ништа ненормално или чудно и ни на кога се ту не треба љутити, само што приликом развијања што бољих и садржајнијих односа са Турском, чему треба истрајно тежити, ову константну никада не ваља губити из вида.

И због тога су, као и због низа других разлога, мир и стабилност на Балкану од највећег суштинског значаја, а свако помињање некаквог ратног разрешења постојећих неслагања неодговорно призивање опште трагедије, у коју би се, као и увек, спремно умешали брижни „помоћници“ са стране.

Сржна стратегија

Кад је о Турској реч, све је још 2005. године у једном телевизијском интервјуу објаснио Ахмет Давутоглу, бивши министар иностраних послова и премијер, политиколог који је у својој књизи „Стратегијска дубина“ најдетаљније и најцеловитије изложио неоосманистички концепт, утемељен на „географској и на историјској дубини“ (а који се сада примењује у Нагорном Карабаху).

Пошто је нагласио да за Турску, као државу која поседује историјску и географску дубину и свесна је одговорности коју та чињеница носи, нема друге до да у свом окружењу успоставља безбедносне кругове. Први такав круг представљају суседне државе и императив је да се отклоне сви проблеми које Анкара са њима има, а у чему је, према тадашњем Давутоглуовом (показало се нереално оптимистичком) суду, током претходних неколико година углавном и успела.

Други безбедносни круг, проблематичнији и са више криза, био би онај који почиње иза територија суседних држава и подразумева „на Балкану Косово, Босну и Херцеговину и Македонију; на Кавказу Абхазију, Чеченију, Осетију, (Нагорни) Карабах, а на Блиском истоку централни део Ирака и Палестину“. Турска, поручио је Давутоглу, не може бити незаинтересована за збивања у тим проблематичним областима, јер се ова, поред утицаја на глобалном плану, непосредно и ње тичу.

Давутоглу је овако говорио пре петнаест година. У међувремену је, као најближи Ердоганов сарадник, био и министар иностраних послова и премијер. Данас је он политички у опозицији. Међутим, доктрина Стратегијске дубине и даље је у сржи, а њено диверзификовано тактичко остваривање препознаје се у сваком конкретном потезу турске спољне политике.

Насловна фотографија: Anadolu Agency/Getty Images

Извор Sveosrpskoj.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here