Др Александар Ј. Ристић: Преко 140 успешно оперисаних пацијената на КЦС

Поделите:

 Др Александар Ј. Ристић, начелник Дневне болнице Клинике за неурологију КЦС о епилепсији

Преко 140 успешно оперисаних пацијената на КЦС

Епилепсија је излечива болест само код оних који су подвргнути хируршком отклањању епилептичног жаришта. Оваквој врсти лечења бивају изложени пацијенти после веома детаљне и технолошки веома захтевне преоперативне обраде, каже др Ристић

Специјалиста – неуролог др Александар Ј. Ристић, доцент Медицинског факултета у Београду и начелник Дневне болнице Клинике за неурологију Клиничког центра Србије, говори за приштинско „Јединство“ о епилепсији, узроциама и лечењу ове болести.

Каква је болест епилепсија и колико је данас често ово тешко обољење?

-Епилепсија је неуролошка болест која се карактерише сталном склоношћу можданог ткива за ненормалним и претераним електричним пражњењем у можданој кори, који за последицу има понављање епилептичних напада. Супротно веровањима лаика епилепсија је честа болест. Тачније, један од сто људи на планети болује од епилепсије. У Србији је то популација величине једног града, рецимо Шапца или Крушевца и њихове непосредне околине.  Уколико, рецимо, прођете улицом у мимоходу поред стотинак људи, један од њих сигурно болује од ове болести. Поред тога, верујем да је важно истаћи да од епилепсије може да се оболи било када у животу, како у дечјем тако и одраслом узрасту (до позне старости).

Које су врсте епилепсије код деце и одраслих и колико је често ово обољење?

За потребе уобичајеног представљања, о епилепсији се увек говори у једнини, али се, заправо, како и сугеришете у Вашем питању ради о више десетина различитих обољења чија је основна каратеристика испољавање епилептичних напада. Дакле постоје епилепсије и распрострањеност различитих типова ове болести у Србији (дакле и на Косову и Метохији) је уобичајена и упоредива са већином земаља у развоју. Нажалост, у Србији не постоји државни регистратор превалентних (честих) болести те се тачна дистрибуција различитих видова епилепсија не зна.

Да ли вам долазе пацијенти са Косова и Метохије и у којој мери су   неуролошке и психијатријске болести последица ратова, раслојавања и сиромаштва?

-Долазе. Клиника за неурологију Клиничког Центра Србије је установе терцијарне здравствене заштите и сходно томе пацијенти са тежом формом болести ће свакако у неком времену бити упућени на нашу Клинику. Наравно да отежани услови које сте набројали могу да повећају учесталост, нарочито психијатријских болести. Поред тога, болест као таква још теже „пада“ онима који животно искусе услове које сте навели. Ипак, епилепсија само делимично зависи од тих услова. Једино рањавање у главу значајно повећава ризик за настанак ове болести.

Који су узроци епилесије, како се лечи  и да ли је наследни фактор значајан узрочник болести?

-Ми, нажалост, не знамо тачан узрок епилепсије. Иако се, свакако, приближавамо том открићу, у овом тренутку суштински одговор на то питање није познат. Наслеђе јесте један од фактора, али по свему судећи не и најважнији. Супротно увреженом мишљењу, епилепсија је врло ретко директно наследна болест (у смислу наслеђа из генерације у генерацију), у свега 1% свих епилепсија.

Како родитељи могу да препознају епилептичне нападе код деце?

-Има више видова епилептичних напада. Велики епилептични напад (напад са трзајевима и грчењима руку и ногу и угризом језика) је најтежа манифестација епилепсије и он је добро познат и лако се препознаје. С друге стране, постоји сијасет различитих видова епилептичних напада који обимом, наравно, превазилазе овај интервју. Ипак, у дечјем узрасту се повремена загледавања, уз одсуство комуникативности детета и једва приметне трзајеве очних капака, врло често не препознају као медицински проблем, а заправо представљају тзв. апсансне нападе. Да бисмо поједноставили, сваки догађај или понашање, које нагло излази из контекста, које је краткотрајно и које има тенденцију да се понавља, и то на сличан или истоветан начин, је вероватни епилептични напад.

Како пружити прву помоћ особи која има епилепсију?

-Прва помоћ у великом епилептичном нападу састоји се од окретања пацијента на страну током напада и непосредно после напада када су пацијенти обично у стању привремене коме. Никако није потребно да се насилно отварају уста (обично су у нападу зуби врло стиснути и овакав маневар може да повреди или пацијента или оног ко пружа прву помоћ), јер у нападу не долази до забацивања језика у дисајне путеве. Иако већина верује да ће се пацијент у великом епилептичном нападу угушити, чињенице су посве другачије. Маневар окретања пацијента на страну по престанкку напада је заправо тај који олакшава дисање. Наравно, уколико је оковратник одеће затегнут исти треба олабавити. По нападу је пацијент обично у стању привремене коме из које долази постепено свести и у том стању (када је пацијент сасвим збуњен) не треба му се супростављати нити му бранити уколико негде крене. Сам велики епилептични напад траје око 2 минута, а период доласка пуној свести око 15 минута. У случају да се напади јављају један за другим неопходно је одмах контактирати службу хитне помоћи јер такво стање (епилептични статус) може животно да угрози пацијента.

Које су савремене методе лечења и колико је фармакологија напредовала у том погледу?

-Фармакологија епилепсије постоји од краја 19. века. У 20. и 21. веку развој лекова је вртоглав. Данас постоји, широм света, 24 регистрована лека против ове болести. У Србији је регистровано укупно осам. Иако постоји очигледан напредак у лечењу епилепсије и даље је једна трећина оних који доживљавају епилептичне нападе и упркос лечењу употребом два или три лека против епилепсије чак и у већим дозама. Овакви пацијенти су прави изазов неуролозима. Код неких пацијената из ове групе „тврдокорних“ епилепсија могуће је хируршки уклонити епилептично жариште, код других је могуће уградити стимулатор једног од живаца којим се битно смањују напади. Ипак, чак и применом оваквих метода око 20% свих пацијената са епилепсијом остају таоци ове опаке болести, а лекари само неми и немоћни посматрачи девастирајућег учинка епилепсије.

Као угледни специјалиста – неуролог, шта бисте нам рекли да ли је епилепсија излечива и од чега зависи успех излечења?

Љубазно Вам се захваљујем на епитету. Ја сам, ипак, склонији веровању да је савест строжији критеријум када су у питању лекарски савети. Епилепсија је излечива болест само код оних који су подвргнути хируршком отклањању епилептичног жаришта. Оваквој врсти лечења бивају изложени пацијенти после веома детаљне и технолошки веома захтевне преоперативне обраде. Овакву обраду радимо рутински на Клиници за неурологију Клиничког центра Србије. Последица тога је преко 140 успешно оперисаних пацијената на Клиници за неурохирургију. Било би непоштено овом приликом не поменути доцентра Владимира Башчаревића који је неурохируршки јунак овог српског медицинског подвига. Но, да се вратим питању. Не могу и не требају сви пацијенти са епилепсијом да се оперишу. Велики број пацијента (око 70%) се врло успешно контролише лековима, и самим тим њихов квалитет живота се изједначава са онима који ову болест немају. Дакле, није у питању излечење, али јесте одлична контрола. Данашњи лекови су у највећој мери дизајнирани тако да је њихова вишегодишња употреба могућа и безазлена за укупно телесно функционисање.

Како тумачите контрадикцију да су и неки генијални умови као што су били, на пример: Фјодор Михајлович Достојевски, Александар велики, Наполеон Бонпарта, Папа Пије IX, Алфред Нобел, Мухамед, Ван Гог, Лењин, Цезар, Сократ и други, патили од епилепсије?

-Чини ми се да ту и нема неке посебне контрадикције уколико ствар посматрам искључиво професионално. Пацијенти са епилепсијом носе своју болест као што и други носе своје хроничне болести друге врсте. Није неминовно да епилепсија уништава интелект. Насупрот, схватање, памћење, одлучивање и друге мождане функције често су нетакнуте код оболелих од епилепсије. Важно је, међутим, истаћи да епилепсија није та која је „верификовала“ интелект поменутих. Ради се, заправо, о „мирној“ кохабитацији њихове болести и њиховог генија.

Зашто су неуролошке и психијатријске болести велика и вековна непознаница и за медицинску науку?

-Овде бих се само делимично сложио са изреченом констатацијом. Наиме, до пре само четрдесетак година оваква тврдња била би неоспорна. У међувремену се ситуација фундаментално променила. Мозак и даље остаје „црна кутија“ у медицинским истраживањима, али сада ипак осветљена у неким ћошковима. Несумњиво је да ће се одгонетање функционсања мозга наставити неслућеном брзином. Питање је само какви ћемо бити, ми – људи, када се то деси.

  Легенда: Др Александар Ј. Ристић Славица Ђукић                           

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here