Драгољуб Збиљић: СТАЛНО ОТВОРЕНО СРПСКО ПИТАЊЕ – ДА ЛИ СМО (ЗА)КАСНИЛИ?

Поделите:

 

 

Да ли смо каснили с ванредним мерама за сузбијање короне, али и антићириличког вируса који много дуже, без икаквих практичних,, у Европи и свету одавно познатих противмера, редовно хара свуда међу Србима и у превисоком проценту (данас 90 одсто) сахрањује српску ћирилицу?

Често се у ово време, у време владавине смртоносног вируса короне у готово целом свету, у свим земљама поставља питање: да ли су (аз)касниле спасоносне мере за спасавање живота људи? То се питање, логично, поставља и у нашој Србији.

Иако су одговори на та питања тренутно у другом плану, јер је важно сада да се што успешније и што доследније спроводе уведене мере, то не значи да је непотребно и бескорисно бавити се и тим питањима. Ако ни због чега другог, а оно зато да нам се кашњење с мерама не понови у неким будућим сличним опасним приликама и појавама.

 

Ванредне мере, него шта друго?

У свим земљама света и стручањци из медицине и власти на којима је да, у корист народа, помогну стручањцима да се оствари што већа доследност и поштовању прописаних мера, постоји готово усаглашена оцена о кашњењу у борби против короне. Већина земаља, па и у Србији, узимајући у обзир предлоге стручњака из медицине, уведене су тзв. ванредне мере. Негде више, а негде мање „жестоке“. Ретке су земље (изузетак је увек правило) које или нису увеле никакве посебне мере или оне минимално одступају од свакодневних правила понашања. Србија, очигледно спада у земље које су при врху „строгоће“ у ванредним мерама, што се може показати корисним. У мерама, наравно, нема гаранције да се не погреши. Али је увек важно да се претерано не погреши па да буде већа штета од мера него користи од њих. А и то је могуће.

У свему томе увек су могуће и злоупотребе. Мисли се на злоупотребе у примени мера и злоупотребе у критиковања уведених мера. Ми припадамо онима који мисле да треба поштовати стручњаке из дотичне области (у овом случају реч је о медидцинским стручњацима, када је реч о опасности од овог смртоносног вируса. И мислимо да није страшно помало и „претеривања“, ако то претеривање не значи озбиљнијее онемогућавање елементарног живота. Ванредне мере, наравно, подразумевају ограничавање неких права или обичаја који владају у тзв. нормалним приликама, кад нису сигурно, тј. неизбежно угрожени животи људи. Ако се вирус корона преноси  само с људи на људе (ко ли први поче да га преноси и откуд му тај вирус?), нормално је онемогућити до крајњих могућих мера масовне „контакте“ међу људима. Ако стручањци тврде да су корисне маске на лицима, требаа носити маске, ако кажу да треба носити рукавице, треба навући рукавице. Ако кажу да се не треба грлити и љубити, наравно да треба избегавати те интимности свих врста, па до директних љубавних интимности. Проблем је, међуттим, што су и српски и још неки други народи с веома ниском стопом наталитета, па ће корона утицати на још мање рађање.

(Сетисмо се видовитости великог редитеља поч. Живка Николића. Он је у свом филму „Лепота порока“ применио у љубави здравствено сигуран начин у крајњем чину љубави: стављање партнерки не само маску на лице, неко је цела глава партнерке биал прекривена густом црном марамом коју је стављао у том чину глумац Мима Караџић. То је, изгледа, данас у љубави један од најсигурнијих начина спасавња од короне.)

Дакле, ванредне мере, него шта друго?

 

Зашто нису одавно уведене ванредне мере за спас српске ћирилице

 Ако се у мерама за спас живота народа од короне уведене ванреднее мере, макар и с мањим закашњењем, сведоци смо да за спас српске ћирилице у Србији се касни најмање пуних 14 година, а резултат тог трагичног кашњења однео из српског језика међу Србима чак 90 одсто српског писма. Дакле, српска ћирилица је, практично, готово неповратно покошена. Она је већ била покошена у Југославији, а у Србији је само настављено њено кошење и затиарње. Тако данас у Србији имамо мнноге области у којима се више уопште не пише српски језик српским писмом. Готово сто одсто влада замена ћирилици у туђем (хватском латиничком) писму.

Зашто се догодило у Србији да више ћирилице нема ни у изузуецима, на пример, у банкама, у продавницама… На нашим улицама у исписима ћирилице има тек у једноцифреним изузеецима, у декларацијама на производима има је у најрееђим изузециам, у рекламирању производа итд. Од телевизија, на пример, данас ретко која користи ћирилицу. Дневен новиен готово све су на латиници. Највеће издавачке куће (нпр. „Лагуна“) књиге за Стрбе објављује на српском писму с мене па на уштап. Једино Српска књижевна задруга редовно објављује књиге на српском језику српским писмом у складу с оним што, као обавеза за све, пише у Уставу Србије.

Уставна обавеза је јасна. Члан 10. актуелног Устава (2006), изгласана на референдуму народа, обавезује да се службени српски језик пише српским писмом, како је то у свим другим језицима у вези с њиховим писмима. Та уставна обавеза јасно гласи већ у првом ставу Члана 10. који се односи на писмо српског језика:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Уз тај члан, нарвно, нема никаквог додатка који би дозволио употреебу било ког и било чијег дрругог писма осим ћириличког за писање српског језиак. Друго писмо није екплицитно навеедено а и имплицитно га није могуће пронаћи, тј. српски језик је, сасвим логично, повезан само са српским писмом, као што то важи за све друге језике у Европи и свету у вези с њиховим писмом.

 

Антићирилички вирус већ је однео 90 одсто српске азбуке

 

Када је то већ доказано тако, мора се поставити питање зашто је то тако и ко је закаснио што је вирус затирања српског писма из Југославије пренет и у Србију и зашто се нико из власти није сетио да, макар после 2006. године, уведе ванредне мере за спас ћирилице, кад се већ избегавало редовно спровођење уставне обавезе у свим областима у којима су службени српски језик са српским писмом? Ко је то хтео и смео да тако дуго у Србији игнорише уставну обавезу, да понижава српски народ туђим писмом и да тако убија српски културни и општо ћирилички многовековни идентитет и ко је смео да одлаже усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писма с реченим Чланом 10. у Уставу српске државе?

Ко је, дакле, толико и хтео и смео да касни у увођењу ванредних мера за осигурање опстанка српском културном и идентитетском добру првога реда, као што је народно писмо у народном језику?

Замислимо да је српска држава толико година као у случају с истиснутом ћирилицом каснила у ванредним мерама у вези с короном?

 

Истраживања стручњака су недвосмислено открила  да је убиствени „вирус“ против ћирилице створен у „лабораторијама“ власти окупаторских држава

Сав истраживања стручњака за српски језик и писмо у вези са затирањем (убијањем) српског писма у језику Срба чињенично су показала да је антићирилички вирус произведен одавно у лабораторијама држава под којим су Срби живели под окупацијом. (Он је произведен од (не)људи, али није вештачки.) Истини за вољу, у тој окупацији азијска Турска царевина није била ригорозна против српског писма, па је она, чак и у време када је била и на врху моћи, дозвољавала да се ћириличко писмо користи и на Порти. А тзв. напредније европске окупаторске државе доносиле су, касније, „модерне“ уредбе и законе о забранама ћирилице и наметању хрватске латинице (гајице) уместо српске ћирилице! Најжешћи закони о забрани ћирилице донесени су у време постојања АУ Царевине, посебно у току Првог светског рата и, нарочито ригорозно, у НДХ.

Следећи забрањивачи ћирилице, истина без закона о забрани, али још успешнијом добро осмишљеном фаворизацијом и сејањем заблуда о лажној „равноправности писама“ и „богатсву двоазбучја“ (наравно само за Србе у њиховом језику) коначно су постигли оно што  су окупатори одавно желели – да се српско ћириличко писмо међу Србима сведе на дааншњи занемарљив проценат.

Према томе, ако данашњи медицински стручњаци још нису стигли да истраже вирус корону и да пронађу ефикасан лек против ње, српски стручњаци за језик и писмо открили су истину – да је антићирилички вирус створен деловањем стручњака и власти у земљама окупаторских земаља. Они су осмислили забрану српске ћирилице, њено спаљивање у ћириличким књигама и, најзад, у 21. веку њено буквално чекићање с јавних табли.

„Најмудрији“ владари у 20. веку у Југославији (комунисти) отишли су корак даље, па су у својој лабораторији валсти осмислили „демократско“ затирање српске азбуке. Они је нису формално забранили законима као у ранијим окупацијским земљама, него су је до 90 одсто докусурили фаворизовањем туђег писма Србима, кроз осмишљен систем фаворизације латинице до изазивања заблудног „самолатриничења Срба“. Нажалост кроз оштре политичке притиске комунистичке власти, данас је знатан део Срба насео на теорију о „равноправности писама“ и „богатсву двоазбучја“. А то је, наравно, примењено само у Србији и међу Србима. А онолике државе које су моћне да командују целим светом нису успеле да себи обезбеде „богатство двоазбучја“, него све најбогатије земље имају „само“ по једно писмо у својим језицима. То „богаћење“ у туђем, а сироамшење у свом писму измишљено је саамо за Србе.

 

За убиајње антићириличког вируса још нема воље у власти и лингвистици!

 Основу за уништавање вируса против ћирилице поставио је темељно и успешно један стручњак у сарадњи с народним Удружењем за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“, данас, нажалост, почивши лингвиста, тада саветник министра културе – Бранислав Брборић. Његова формулација у Члану 10. Устава Србије вратила је српском писму, после 50 година, пуни суверенитет у језику Срба. Народ је његов предлог у име Владе Србије 2006. прихватио и озваничио на референдуму за усвајање највишеег праавног акта у дражви. Остало је било да се после проглашења Устава у Скупштини Србије усклади Закон о службеној употреби језика и писма с реченим чланом Устава и да Србија поново постанее оно што је била – ћириличка земља, као што је била од свог оснивања па све до, практично, 1954. године, до доношења за српски језик и писмо погубног Новосаадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику. После тога је ступила лажна „равноправност писама“ и „богатство двоазбзучја“, што је, вољом комунистичке власти, за петнаестак година ћирилицу сасекло и претворило је у мањинско (једва данас видљиво у јавнсоти) писмо.

Ко је директни кривац што је ћирилица остала и до данас далеко мањинско писмо међу Србима и што је задржано параписмо (туђе писмо) у Србији и међу Србима изван Србије. Истраживања су то јасно прецизирала. Кривци су они који су плаћени у државним институцијама да се спроводе уставне обавезее и прописи и они који су у српској лингвистици у српским језичким институцијама задржали решење питања писма у складу с Новосаадским договором о српскохрватском језику. Пре свега, правописци који су у оквиру Одбора за стандардизацију српског језика одобрили ново издање неуставног „Правописа српскога језика“ у изадњу Матице српске. Ти су стручањци сматрали да се на њих не односи уставбна обавеза из Члана 10. па су у решењу питања писма српском писму супротставили параписмо (туђе писмо) које је остало да влада у Србији у реченом проценту.

Нова (актуелна, последња) власт, као и све претходне власти после 2006. године, уместо да усвоји, макар и с великим кашњењем, припремљен пре две и по године усаглашен с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, она задржава стари неусаглашен закон и ништа не чини ад преко одговарајућих министарстава наложи да се сачини српски правопис за српску децу и писмени народ сагалсно обавези из Устава и сагласно општој пракси у решавању питања писма у свим другим језицима у Европи и свету.

Сада је остало да будућа власт, пошто се много аксни у убијању антићириличког вируса у Србији, одмах после избоар (ако их буде под претњом короне) уведе ванредно стање у коме би се, прекоредно и брзо спровело оно што налажу обавезе из Устава и општеевропске праксе.

Не смемо ни да замислимо колико би, не дао Бог, страдало Срба и свих других с њима у Србији да није уведено ово ванредно стање због короне. Зар је мало 90 одсто убијене српске ћирилице до данас да бисмо и даље то толерисали као „редовно стање“.

 

Драгољуб Збиљић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here