Драгомир Анђелковић: О црногорском „националном питању“ јуче, данас и сутра

Поделите:

 

„Плишаном“ или „нежном револуцијом“ назива се двомесечни период промена 1989. године – чију потку су чинили мирни протести грађана (упркос полицијском насиљу на њиховом почетку) – који је окончан падом комунистичког режима у тадашњој Чехословачкој. Оно што се данас дешава у Црној Гори могло би да се назове „литија револуцијом“ или „молебан револуцијом“. Ради се, упркос много већој агресивности црногорских власти, о сличном процесу током кога, најављеним верским прогонима пробуђени грађани, пружају миран али упоран отпор самовољи режима. Упркос жилавости криминално-тоталитарног естаблишмента, уз више мука и времена, исход ће на крају, уверен сам, и у Црној Гори бити исти као и у некадашњој држави Чеха и Словака. Ирационалним потезима власти ослобођен је готово општенародни дух демократских промена, и он се више не може вратити у боцу. Стога, већ сада је време да се у вези са многим проблемима размишља шта после ослобођења те земље од аутократије. Осврнућемо се сада, из историјске перспективе, на најважнији, национални сегмент тог питања.

СРПСКА ЦРНА ГОРА

Нема сумње да је црногорска држава пре уједињења 1918. била српска. У прилог тога постоји безброј доказа, од њених уџбеника где се истиче да су становници Црне Горе Срби, преко школских историјских садржаја и официјелних говора водећих људи државе, до црногорских званичних симбола. Сачуване су хиљаде потврда тога да су Црногорци и њихове власти себе тада неподељено сматрали Србима, а ниједан доказ не постоји да није било тако. То није ни попис становништва из 1909. године, на који се неретко непромишљено позивају црногорски национал-сепаратисти.

Као и у готово свим другим државама тог времена, попис се није експлицитно бавио националним опредељењем, и то не може бити доказ да тадашњи Црногорци нису били Срби. Напротив! Попис је обухватио језичко  (и верско) самоодређење. Из тога су се изводили закључци о националном. Јер, да Црна Гора није била српска земља, 95 посто њених становника не би устврдило да говори српским језиком. Логично је да би га, као Хрвати, већ тада именовали као црногорски. Поготово што су за разлику од њих имали и своју суверену државу која би, да је за то постојао икакав идејни основ међу властодршцима и народом, њега лако наметнула као званични. А на то нико није ни помишљао.

Први заговорници црногорског национал-сепаратизма јављају се не у независној Црној Гори већ између два светска рата. И то не међу зеленашима тј. изворним присталицама црногорске државне самосталности, већ фрустрираним несрећницима какав је био Секула Дрљевић. Тај првобитно горљиви заговорник уједињења Србије и Црне Горе и бранилац српства, пошто није реализовао своје велике политичке (министарске) амбиције у Београду, у бесу се окренуо заговарању разних бесмислица које су коначно кулминирале у виду бајке о црногорској нацији. Да парафразирам Његоша: национално се поцрногорчи из плахости!

ЗЛОУПОТРЕБА „ДИНАМИКЕ“

Да не помињем сада и друге њему сличне (малобројне) душевно-политичке болеснике типа Савића Марковића Штедимлије, у чијим се наклапањима налазе помени (црвено) хрватског порекла Црногораца или сличне глупости којима се негира српски корен и било каква веза са осталим Србима. Све то би ветар разнео и осим трагикомичне димензије другу данас не би имало. Проблем је што су црногорском причом били инспирисани Коминтерна и југословенски комунисти коју су се касније докопали државног кормила. Та конструкција им се између осталог учинила употребљивом за рушење Краљевине Југославије коју су доживљавали као мрски елемент у бедему који су око Совјетског Савеза подигле водеће западне силе.

Комунисти су црногорску проблематику тумачили у духу националне динамике, карактеристичне за марксистичко виђење националног питања. Укратко: народи нису статичне већ динамичне природе; с временом услед низа разлога вишеслојно еволуирају и на разне начине се мењају, од тога да се неки спајају а друге деле. И то само по себи није нетачно, нити страно модерним немарксистичким виђењима националних процеса. Проблем је партијски волунтаризам и политичко инструментализовање националне тематике од стране бољшевика. Они су у складу са геополитичким рачунима СССР-а или опортуним проценама шта погодује преузимању власти у некој земљи (или њеном слабљењу ако је „неподобна“) тумачили националну динамику. Тако су преко ноћи дошли и до става да су Црногорци посебна нација. За то им нису били потреби било какви докази јер им је деловало (гео)политички сврсисходно.

Црногорски национални концепт у марксистичкој варијанти пуштен је у оптицај пре Другог светског рата али је дограђен и озваничен на његовом крају, пошто су југословенски комунисти преузели власт. Томе је теоријски оквир дао Милован Ђилас – тада водећи црногорски комуниста и један од лидера комунистичке Југославије  – у чланку „О црногорском националном питању“. Он је објављен 1. маја 1945. у партијском гласилу „Борба“. Пoтoм je у склaду сa ту утврђeним идејним смeрницaмa православном народу НР Црне Горе aдминистрaтивнo нaмeтнут кoнцeпт црнoгoрскe нaциje. Meђутим, ни кoмунисти нису ишли тoликo дaлeкo кao дaнaшњa влaст Црнe Гoрe. И то је за нашу причу јако битно!

ОДБАЦИВАЊЕ „ДВОЈСТВА“

Југословенски комунисти су разрадили и потом зaдржaли мoдeл eтичкoг двojствa или вишeслojнoг нaциoнaлнoг идeнтитeтa. Пoлaзили су oд тoгa дa су сe Црнoгoрци удaљили oд oстaлих Србa нa oснoву спeцифичнoг држaвнo-истoриjскoг рaзвoja aли су ипaк зaдржaли српскe кoрeнe. Кaкo je Ђилaс у пoмeнутoм члaнку рeкao: „Црнoгoрци, нeсумњивo, припaдajу српскoj грaни jужнoслoвeнских плeмeнa и нaрoдa. Aли путeви рaзвиткa кa нaциjи, били су, кoд jeднe (у Србиjи) и кoд другe (у Црнoj Гoри) рaзличити“. Taj идejни идентитетски oквир вaжи je у Црнoj Гoри свe дo крaja 20. вeкa и у склaду сa њим кaдa су сe грaђaни изjaшњaвaли кao Црнoгoрци (штo je билo пoлитички кoрeктнo пa у нeким мoмeнтимa и брутално нaмeтaнo кao нa првoм пoпису стaнoвништвa у кoмунистичкoj Jугoслaвиjи 1948), пoдрaзумeвaлo сe дa су у ширeм смислу и Срби. Тако су Црногорце видели и у другим српским земљама па и осталим деловима Југославије.

На то је тачку ставио Мило Ђукановић. Да сада не улазимо у његове мотиве, али усиљено је повео политику замене бољшевичког модела црногорског националног идентитета заснованог на црногорско-српском двојству, оним који је уз помоћ усташа током Другог светског рата коначно дефинисао Секула Дрљевић са сарадницима. Он подразумева кидање било каквих веза са Србима и српством те свим могућим средствима наметање, по хрватском рецепту, максималних разлика у односу на њих. Тако се кренуло са форсираним гурањем измишљеног црногорског језика па и писма, лажне тзв. Црногорске православне цркве, фантазмагоричне историје. И с друге стране избацивањем из програма истинског (српског) књижевног, историјског и сваког другог наслеђа народа Црне Горе.

Нова државна политика пројектовала се и на попис становништва 2003. Велики део грађана који су се до тада декларисали као Црногорци (њих је 1991. у Црној Гори било 62 одсто а директно изјашњених Срба 9 процената), пошто су претходно подразумевали да то значи и да су Срби, непосредно су се изјаснили као припадници српског народа. Но, несумњиво је велики део Црногораца из разлога партијске припадности (ДПС), услед снаге инерције или због страха од дискриминације (поготово ако раде за државу) – индивидуално остао у старом оквиру двојства иако је он званично одбачен. Тако се десило да се 32 посто становништва изјасне као Срби а 43 одсто као Црногорци, док је многима од њих српски и даље остао матерњи језик. За то се определило 63,5 процената грађана Црне Горе.

ИДЕНТИТЕТСКИ МОЗАИК

У периоду до следећег пописа 2011, режим у Подгорици водио је ужасну пропаганду, на разне начине врши притисак на декларисане Србе и говорнике српског језика, и то је дало немале резултате. Циљ је био да се број Срба донекле умањи, али главни удар је усмерен ка српском језику. На наведеном попису становништва Срби су сведени на 29 посто популације а они који и даље не одустају од тога да је њихов језик српски, на свега 43 одсто. Ипак, и црногорски властодршци су свесни да је такво стање у многоме вештачко и порозно. Истраживања која су у наредним годинама спровођена показују да и даље 30 процената тзв. националних Црногораца себе сматра и Србима. Ако би се ишло дубље са таквим истраживањима свакако би се видело да и многих од оних који су наводно Црногорци у заокруженом виду, ипак препознају своје српске идентитетске темеље. То су све разлози хистеричних мера које официјелна Подгорица предузима а које су сада оличене у закону о конфискацији имовине СПЦ. Тамошњи властодршци полазе од тога да се наметнуто стање може учврстити само кроз велике сукобе (само се нису надали да ће их тако мало грађана Црне Горе у удару на СПЦ подржати а толико њих се посвећено томе супротставити).

То све ипак није разлог да се заваравао да црногорски идентитет није заживео. Јесте, само још не онако како то србофоби желе. Његово семе је лукаво посејано и после је друго системски заливано, а свакако се и ослањало на нешто што је и раније објективно гледано постојало у концентричним круговима од Цетиња па надаље. Ради се о израженом осећању црногорске специфичности произашле из државне самосталности. Отуда, када причамо о данашњој националној слици Црне Горе, морамо да будемо свесни комплексности која ту постоји. Као што многи који себе дефинишу као Црногорце у националном смислу препознају свој српски корен, тако и гро декларисаних Срба уважава своју црногорску особеност.

Све у свему уз Србе и Србе-Црногорце имало и Црногорце-Србе и Црногорце више-мање свесне свог српског утемељења. Наравно има и Срба којима више није битна црногорска глазура (или она није ни заживела међу неким становницима приморја (Бока и неки околни крајеви некадашње Аустроугарске) које већим делом (осим југа) пре 1945. није било у саставу Црне Горе, као и у деловима Рашке облати које су јој припојене 1912. С друге стране ту су и, тешко је рећи колико бројни али свакако постојећи, и дукљанизовани Црногорци који су свој модерни идентитет дубински дефинисали у складу са државном политиком, као контраидентитет личном и генерално црногорском српском наслеђу (неки ту иду толико далеко да, као што смо недавно видели, руше споменике предака на којим се помиње борба за српство).

НОВИ КОНЦЕПТ ДВОЈСТВА

Данас када је режим у Подгорици отпочео своју последњу велику офанзиву на српство, чији циљ је затирање СПЦ на простору Црне Горе, јасно се показало да су Срби, Срби-Црногорци и Црногорци-Срби разних нијанси, велика већина становништва те државе. Далеко је од тога да су дукљанизовани Црногорци већина међу онима који се црногорски декларишу. Протести немају ни политички, ни национални карактер, али из њих ипак избија политичка и национална суштина. А она је следећа: корен народа Црне Горе је српски, Митрополија црногорско-приморска и друге епархије СПЦ су његов чувар и, коначно,  време је да се грађани те земље ослободе тоталитарно-криминалног режима. То није питање партијске или националне политике, већ егзистенцијалног опстанка! Са онима који покушавају да граде будућност на лажима о прошлости и садашњости, само је једно извесно: несрећа. Њу народ Црне Горе више не жели да трпи и јасно је да ће пре или касније срушити опскурну власт. Али шта после тога са последицама њене накарадне националне политике? О томе је време да активно почну да размишљају друштвено-политичке снаге које се данас опиру Милу Ђукановићу.

Црној Гори је потребан нови договор о „црногорском питању“. Било је таквих покушаја али дошло је време да они добију озбиљан програмски карактер. Сада се иде против зла, али контраоријентири дурогочно нису довољни. Нужан је шири споразум одговорних друштвено-политичких чиниоца те земље око оријентира по кључним питањима па и националном, односно дефинисање тога какви би макар били њени обриси пошто се ослободи тоталитарног система и криминалног режима. Ја бих свакако највише волео када би се готово целокупно православно становништво Црне Горе (а и не само оно) вратило српским одредницама. Међутим, то није реално. Црногорски идентитет је код многих заживео и већ велики корак је ако код већине поново хармонично буде спојен са српским кореном. Не смемо да багателишемо тзв. националну динамику (као што рекох она сама по себи није комунистички „изум“) јер ће нам се то обити о главу. Штетно је за српство а за просторно малу Црну Гору буквално је погубно, ако се нешто систематски не уради у циљу превазилажења лажне, политички изазване тзв. националне поларизације те државе, која је поделила браћу и сестре, децу и родитеље. Недопустиво је то игнорисати уз наду да ће ствари доћи саме по себи „на своје“.

СРБИ-ЦРНОГОРЦИ

Није на мени да улазим у то какав би прецизно могао да буде исход „националног договора“ али ми делује као пожељно да његов део буде и позив грађанима да се декларишу нпр. као Црногорци-Срби или Срби-Црногорци како би се јасно изразио спој онога што се од стране опскурне власти вештачки делио, односно да се заступа генерални став да је подела на Србе и Црногорце политичке природе те да уз сву субјективност права на национално изјашњавање, декларисани Срби и Црногорци српског језика сматраће се припадницима истог народа. Подразумева се и најенергичнија борба против режимског наметања лажи о црногорском језику и некаквој црногорској цркви.

Црна Гора је српска колико и црногорска а све то је једно! Баш због очувања суштине, уважимо могућност различитих „глазура“. Но, то и све друго што сам рекао, не значи да док се коначно не уруши садашњи малигни црногорски естаблишмент, Србија не треба (напротив то мора да почне да чини) да у духу поштовања савремених стандарда заштите националних права, у међународним форумима покрене питање најгрубље дискриминисаности декларисаних Срба у Црној Гори као и људи којима је српски матерњи језик! И то је пут ка изградњи нормалне Црне Горе која се не одриче себе и не малтретира велики део свог народа. Тиме не бисмо додатно делили Црну Гору већ бисмо стварали добар основ за будуће зацељивање страшних рана на њеном народном бићу. Самим тиме бисмо допринели јачању и Црне Горе и српства у целини.

Драгомир Анђелковић

Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here