Драгорад Драгичевић: Кako да заборавимо прошлост ако нам је ои памте?!

Поделите:

Немци су најгласнији када се од Срба тражи да забораве прошлост, а управо они не могу да забораве да Срби у њиховим историјским грешкама нису били на њиховој страни.

Ове године, каже Вучић, Србији ће бити понуђено решење косовског проблема које Србија неће моћи да прихвати и неће смети да одбије. Ова суморна објава добро обавештеног председика тачно показује да се западне силе ни за корак нису помериле из 1999. године и да су сви изливи похвала српском напретку на „европском путу”, ма шта то значило, били само пуке лисичарије које су имале за циљ да гавран формално призна да месо које је већ испустио није требало ни да припада њему него лисици.

Нећемо моћи да прихватимо, а одбити не смемо. Ако председник препоручи одбијање понуђеног, јер „не може да прихвати”, већинска Србија разумеће то и опростиће му чак и по цену да њен  „европски пут” још дуго остане само обична калдрма. Ако пак сам препоручи грађанима понуђено, јер „не сме да одбије”, суочиће се са неразумевањем свог изнуђеног избора, после кога ће Срби желети мање у ЕУ него што ЕУ жели њих.

Срби не могу да нађу ни једно здраворазумско објашњење за безрезервну верност администрације ЕУ неправној административној линији коју би и сами Албанци кориговали за наградно месту у Уједињеним нацијама. Разуме се да здраворазумско није математичка категорија, јер се његова оптика прилагођава нацији и култури, и ми се овде ограничавамо на српско здраворазумско, које види да чак и Американцима не смета ни једно решење о коме се договоре Срби и Албанци, смета само ЕУ. Чиме је данашња Србија заслужила код ЕУ такав однос и чиме су Албанци задужили ЕУ за њену верност неправној граници коју би они сами променили за признање од стране Србије?

Немци бране унутрашњу границу Србије као да је свети грал иако су и сами стали на здраве ноге укидањем унутрашње, међунемачке, границе, једнако тековине из Другог светског рата као што је и административна линија између Београда и Приштине.

Срби не могу да у данашњици нађу рационалан одговор на то питање. У будућности такође не могу јер не знају како је у ЕУ виде они који се највише питају, па по одговор, изгледа, морају ићи у прошлост.

О томе данашња Србија мора отворено да проговори, и довољно гласно да и немачки грађани то чују, бар они које хоће да чују, макар то за њих било мање важно од временске прогнозе. Страх да ће се увредити немачке фирме које у Србији „запошљавају више од 65 хиљада радника” нема никакавог основа, јер немачки капитал није ни дошао у Србију из љубави према Србима већ из пословних интереса. Глас Петера Хандкеа не може да замени глас саме Србије, која обилази око овог питања као киша око Крагујевца. Гле, Крагујевца.

Немци су најгласнији када се од Срба тражи да забораве прошлост, а управо они не могу да забораве да Срби у њиховим историјским грешкама нису били на њиховој страни. И бране унутрашњу границу Србије као да је свети грал иако су и сами стали на здраве ноге укидањем унутрашње, међунемачке, границе, једнако тековине из Другог светског рата као што је и административна линија између Београда и Приштине.

 

Буде ли се и после реформе Уније о новим чланицама одлучивало једногласно, Хрватска ће засигурно изнуђивати од Србије уступке на речној граници, у реституцији имовине бивше заједничке државе, у испоручивању оптужених за учешће у грађанском рату, у ревидирању става Србије о Јасеновцу и, зашто не,  у одустајању СПЦ од противљења канонизацији Степинца.

 

Да за српско становиште нешто није у реду са немачким односом према косовском проблему указује и реакција ЕУ на најаву Приштине да таксе условно суспендује на 90 дана. Док је Трампов изасланик за косовски проблем безмало подвикнуо на Приштину тражећи потпуно укидање такси, из ЕУ, одакле се ништа не саопштава без става немачке администрације, упућене су похвале Приштини за значајан корак ка дијалогу са Београдом, што није ништа друго до интимна препорука Приштини да не жури.

Ова разлика у оцењивању приштинске одлуке говори веома много о тренутном америчком и европском, тј. немачком, приступу косовском проблему. Док је Американцима стало да се проблем одмах нападне, што не мора бити најава доброг за Србију, Берлин би да се Приштина охрабрује на дијалог али да не жури из опструкције преговора, што је још мање најава доброг за Србију. С тога је тешко је одолети утиску да се европска администрација, под кључним утицајем Немачке, мршти на могући  договор који би и Албанцима и Србима омогућио да им корекцијом граница прошлост остане у прошлости, па нека је памте којима је довољно и дописују којима је мало, ако њиховим гласачима тако годи. 

Може се показати да се ЕУ не радује брзом решењу косовског проблема, јер би се решењем испустило из руку средство притиска на Србију. Уз то, ни обећана награда Србији у виду пријема у ЕУ не може се доделити ни одмах, ни ускоро, ни лако, чак и да ЕУ напречац одлучи да коначно почене да испуњава своја обећања. Јер, када се њена врата отворе за Србију на њима ће се испречити Хрватска, што је главном спонзору хрватске независности добро познато. Буде ли се и после реформе Уније о новим чланицама одлучивало једногласно, Хрватска ће засигурно изнуђивати од Србије уступке на речној граници, у реституцији имовине бивше заједничке државе, у испоручивању оптужених за учешће у грађанском рату, у ревидирању става Србије о Јасеновцу и, зашто не,  у одустајању СПЦ од противљења канонизацији Степинца.

Драгорад Драгичевић

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here