Држимо се, боримо се, не заборављамо: Судбина Срба које је Олуја довела на ледину – у Бусије /видео/

Поделите:

Пре тачно четврт века, људи који данас живе у Бусијама, на периферији Београда, били су у колонама бежећи испред побеснеле хрватске војне акције „Олуја“ која је ту државу „очистила“ од Срба.

Двадесет пет година касније, у Бусијама дан спаран, сунчан, миран… Дане Веселиновић из околине Книна са кесом у руци излази из продавнице. Застаде да се поздрави са Мирком Бардаром.

Обојица су на данашњи дан пре четврт века, као и већина житеља овог највећег избегличког насеља у Србији – били део најдуже избегличке колоне у новијој српској историји.

Пред Олујом побегли у Бусије

Ни један ни други се не сећају да ли је 4. августа 1995. било сунце или киша, једино памте дим, јаук и звук пуцњаве и бомби. Ни Дане ни Мирко од тог дана никада више нису ишли у Хрватску.

„Да идем у Хрватску? Не дај боже! Неће ме скоро видети… Овде ми је породица, куће. Два сина имам, један је у Немачкој, један ради овде. Жена и ја имамо пензију из Хрватске, чак су ми дали и заостатак. Две хиљаде еура!“ вели Дане.

Ни деца, каже он, не маре за Хрватску и не желе тамо. Имовина попаљена, каже, шта буде са њом – биће.

Мирку је све спаљено и порушено, у Бусијама је почео нови живот. Стари, каже, одмахујући руком – као и да није постојао.

„Деца, снаје, жена, сви смо овде. Кућу смо направили, оно што је тамо нико нити продаје, нити за то мари… Нема се чему тамо ићи,“ прича нам.

О политици ни један ни други не желе да говоре. Ни остали мештани Бусија не износе своје ставове, тек по неко промрмља у браду да није добро што Србин иде на прославу „Олује“, мислећи на представника срспке мањине у хрватском парламенту Бориса Милошевића.

Ружица Самарџија и њена пријатељица Јадранка Дубајић опуштено ћаскају у Ружином дворишту док око ње безбрижно трче унучићи. Чим смо поменули Олују, Ружица спушта поглед, гаси јој се осмех, а лице у секунди као да је остарило.

„Ништа не може да се заборави. Из околине Книна сам. Четири дана нам је требало да стигнемо до Србије. Деда и баба су се вратили у Хрватску 1997. Ми смо овде остали и ево, прва генерација наших потомака је овде рођена,“ прича она показујући на унучад.

Недостаје она Хрватска од пре рата

Ружици недостаје живот пре рата у Хрватској, на неки начин, ипак је то каже, један важан период живота, одрастања.

Јадранка је обоје деце овде одгајила, али се син одселио за Аустралију, а ћерка би требало да јој се породи ових дана.

„Шта да вам кажем. Живот је чудан. Овде смо се сместили. Ништа не може да се заборави. Посебно не 4. август. Овде смо сви из истих крајева, иста нас је срећа потрефила. Неко живи горе, неко боље. Али се држимо. Не бих се никад вратила да живим у Хрватској. Шта би смо ми доле радили?“, додаје она.

Алена Олујића из Книнске крајине затичемо у црквеном дворишту. Живи сам са мајком, са којом је и стигао у колони из Хрватске.

„И тамо смо тешко живели и били подстанари. То смо и овде. Таква срећа. Дошли смо војним аутобусом, јер сам био у пасивном војном ангажману на аеродрому наших снага у Хрватској. Нисам никога убио, ни метак нисам испалио, али не, не идем у Хрватску, јер се још нема поверења, а неће га ни бити,“ сигуран је он.

Свеће и сећања

Док причамо, људи долазе у цркву, и у малој капели пале свеће. Неко купује две, неко десет. Неко велике, неко мале. Жена која тамо ради каже, да је сваке године исто. Колико свећа, толико убијених душа….

Јован Вученовић живи у улици која од 2008. године, уместо Нова 9. носи име по Николи Беговићу, који је био вероучитељ Николе Тесле.

Вученовић је из Олује спасао себе и породицу и својих 27 комшија возећи комшијски трактор од Книна до Бањалуке, даље није могао…

„Дошли смо овде на голу ледину. Помагали једни другима колико се могло и данас се после 25 година и даље ради. Из старог краја сам понео три струка биљке смиља, ево их ту су посађени испод прозора,“ показује нам руком на завичајни жбун сакривен међу ружама и осталим цвећем.

Улице из завичаја

Његов комшија Душан Смиљанић показује нам где се укрштају улице Стефана Кнежевић српског православног епископа далматинског и Беговића.

„Пут даље води ка Цркви и ка центру села… То су имена улица овде дата по неким нашима из краја,“ прича он.
Јован, који је иначе инжењер, од кад је дошао у Бусије постао је, по сопственим речима, самоуки историчар. Како каже, на списку има бар 30 имена која би могла да понесу улице у Бусијама, а које су везане за њихов крај. Јер, тако би будућим поколењима остало у памћењу одакле потичу.

Sputnjik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here