Душан Буковић: ТУЂИНСКИ И „СРПСКИ“ КОМУНИСТИ -ГЛОБАЛИСТИ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊE

Поделите:

 

У овом контексту, имајући на уму, да су у Краљевини Југославији туђински и „српски“ комунисти-атеисти, интернационалисти-глобалисти као авангарда бољшевика, совјетских експерименталиста-интернационалиста са осталим државним непријатељима заоштравали несугласице између појединих покрајина, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрбских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала несрећна и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ несрбски народи и националне мањине на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног и окупираног несрећног србског народа.

Такође, имајући у виду туђинске и интернационалне дискусије фабијанско- бундистичких и бољшевичких буржоаских лакеја на VI Конгресу Коминтерне о националном питању у Југославији да су и извесни „српски“ комунисти били истог мишљења. Генерални секретар Коминтерне, типографски радник Георги Димитров у свом говору на VI конгресу Коминтерне, дословно је рекао:

На Балкану се не може мислити ни на какав озбиљнији комунистички рад, док се Југославија не разбије…“

Следећи говорник је био Димитриј Захаровић Мануилски, који је Југославију гледао као вештачку творевину, коју као такву треба срушити. Мануилски је рекао: „За положај целе Европе карактеристично је да је после рата настао читав низ малих империјалистичких држава са много туђих подјармљених народа: Чешка, Пољска, Румунија, Југославија итд. Национални сукоби и мржња играју и играће важну улогу у социјалним борбама тих земаља. Савршено нелењинистички би било кад не бисмо искористили те конфликте. Наш задатак није у томе да ублажујемо националне супротности, да бисмо на тај начин створили повољне услове за ‘чисто’ класне борбе. Напротив, ми морамо такав положај, заоштрен тако оштрим супротностима, да искористимо за циљеве пролетерске револуције…“

Трећи говорник у вези са националним питањем у Југославији на VI конгресу Коминтерне био је Николај Алексејевић Скрипник, он је рекао: „Треба разбити тај балкански чвор који је већ једном био довео до Светског рата. Потребно је да се радници и сељаци увере да је комунистичка партија прави представник њихових тежњи за уништењем националног угњетавања од стране велико-српске буржоазије“ (Види: Борба по ставу Комунистичке интернационале по спору КПЈ, 1925; Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, „Американски Србобран“, 27. фебруар 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985).

Цитирамо даље, и Стаљин и Коминтерна стали су на становиште да се национално питање не може решити пре него што се у Југославији не оствари совјетска бољшевичка револуција. Стаљин је у свом делу „Питање лењинизма“ , руско издање, које је и дан данас важи као основно „јевањђеље комунистичких теоретичара“ подгоричко-титоградских и београдско-јосипградских бечко-берлинских марксиста баљезгара, последњег бастиона експерименталног комунизма и бољшевизма у Европи, заузео дефинитиван став према националном питању у Југославији: „Сада је реч да се садашње границе Југославије створене ратом и насиљем узимају за полазну тачку и законску основу за решење националног питања у Југославији“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија и национално питање…, „Американски Србобран“, 23. фебруар 1976).

Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе: „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

Данас најбоље знамо у којој мери су биле судбоносна одлука IV конгреса Комунистичке Партије Југославије, који је одржан 6 новембра 1928 у Зоненланду код Дрездена у Немачкој у вези националног питања у Југославији, која гласи: “Најпотпуније помагање свих акција маса које воде ка образовању независне Хрватске… Будући да масе народа теже ка отцепљењу добила је парола народа самоопредељења у последње време нарочито актуелан значај и конкретизованије т. ј. привођење у дело ове пароле, ЗНАЧИ НАЈПОТПУНИЈЕ ПОМАГАНЈЕ СВИХ АКЦИЈА МАСА КОЈЕ ВОДЕ КА ОБРАЗОВАНЈУ НЕЗАВИСНЕ ХРВАТСКЕ. ЗА НЕЗАВИСНОСТ ХРВАТСКЕ БОРИ СЕ НАША ПАРТИЈА БЕЗ СВАКОГ УСЛОВА И РЕЗЕРВЕ…” (Види: Рад.П.Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање, “Американски Србобран” од 12 марта 1976, Pittsburgh, Pa., U.S.A.; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Моша Пијаде, Историјски Архив КПЈ, Том 2, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968).

У инструктивној комунистичкој брошури М. Рајића (псеудоним Милана Горкића, – моја примедба), коју је објаво илегално 1934. године за комунисте у Србији у вези полемике са Симом Марковићем под насловом “Са партијом или са класним непријатељем – Аустро-меншевички став броја 10 по националном питању“, на страни 20, дословно стоји: „Самоопределење народа до отцепљења и стварање самосталниих совјетских република:
Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније…“

У овом случају, у вези самоопределења и отцепљења народа, цитирали бисмо комунистички часопис „Класну Борбу“, где између осталог, стоји: „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског Комитета и позивље радничку класу, да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.
Признавајући маџарској националној мањини у Северној Војводини право на оцепљење …“ (Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541).

На другом месту, у комунистичком листу “Трудбеник”, који је публикован као Орган радног народа Војводине, објављен је и један програмски чланак између осталог, у првом броју од јануара 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где на стр. 6 стоји: “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије, Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами опреде него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију. Једини спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941).

Овде треба посебно нагласити да се на састанку Политбироа ЦК КП од 1 августа 1935 године у Москви српски народ уопште не помиње, јер су га комунисти-атеисти, бечко-берлински марксисти баљезгари, интернационалисти-глобалисти у својој програмској пропаганди сводили на ниво “малограђанске”, “великосрпске”, “хегемонистичке” и “буржоаске” групације. То је увидио и истакао између осталих и др Душан Лукач у у књизи коју је објавио под насловом “Раднички покрет у Југославији и национално питање 1918-1941“, Београд, 1972, где на стр. 296/97, дословно стоји: “И поред демократске ширине и револуционарног садржаја одлуке Политбироа од 1 августа 1935, о нациооналном питању још носе печт прошлости. У програму изградње федеративне заједнице не предвиђа се демократска скупштина српског народа, нити било какав одговарајући третман српског народа, што значи да КПЈ ПРАКТИЧНО НИЈЕ ОТВАРАЛА НИКАКВУ ПЕРСПЕКТИВУ СРПСКОМ НАРОДУ…“ (Подвлачење моје).

Посебно је карактеристичан примјер Комунистичке Партије Југославије између два светска рата да се у сваком чланку, прогласу, дискусији и полемици Срби и друге народсности које живе у Хрватској просто игноришу и да се у сваком случају пази на то да се и не помињу… На стр. 323/324, дословно стоји: „Ипак, у жељи да се што више оповргну оптужбе да је класни покрет у Хрватској анационалан, у неким програмским документима КП Хрватске осећа се прецењивање националног фактора и извесно запостављање класне борбе. У Хрватској у већем или мањем броју живе и други народи, али се не говори о статусу тих народа у Хрватској нити о односу према најбројнијем од тих народа Србима. Иако се истиче да је будућност хрватског и свих осталих народа у слободној и равноправној Југославији, (види: “Пролетер”, бр. 11, Октобар 1937, стр.1) ипак се у обраћању народу Хрватске каже да је Комунистичка странка Хрватске (дакле, не само Хрвата већ и осталих народа у Хрватској) на својој застави исписала ‘као прву и највећу задаћу: борбу за националну слободу хрватског народа’, док се Срби не спомињу као да се њих проблем ослобођења у Хрватској не тиче. Такође, када се у поменутим документима спомињу окупатори хрватсаког народа, набрајају се упоредо немачки, турски и српски окупатори без покушаја да се ови појмови нијансирају и да се нађу неке мање и веће разлике међу њима. Ове ситне нејасноће могле су да штете уређивању односа између Хрвата и Срба у Хрватској и да успоравају њихову сарадњу, без које нема решавања националног питања ни Хрвата, ни Срба…” (Види: Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972, стр. 296/97 , 323/324).

Према томе, да ово цитирање завршимо, узроке и последице данашњег стања нашег обесправљеног, потлаченог, пониженог, осакаћеног и несрећног србског народа, морамо сагледати и кроз одлуке комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара и туђинских структура у Србији и Црној Гори, у Подгорици-Титограду и Београду-Јосипграду.

Душан Буковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here