Џозеф Нај: Трамп као прекретница у светској политици?

Поделите:

Трампова појава може се показати као прекретница у историји. Од новембарских избора зависи у којој мери ће он успети да трајно и неповратно променити Америку и свет.

Како Сједињене Државе улазе у завршну фазу председничке изборне кампање 2020. године, и како ниједна партијска конвенција за номинацију не садржи пуно расправе о спољној политици, очигледно је да ће се борба између председника Доналда Трампа и Џоа Бајдена углавном водити на терену унутрашњих питања. Међутим, дугорочно гледано, историчари ће се питати да ли је Трампово председниковање било велика прекретница у улози Америке у свету, или само мања историјска незгода.

У овој фази, одговор на то питање је непознат, јер не знамо да ли ће Трамп бити реизабран. Моја књига Да ли је морал битан? оцењује 14 председника од 1945. године и Трампу даје формалну оцену „недовољан“, али за сада се налази у доњем кварталу.

Председници који се налазе у горњем кварталу, попут Френклина Д. Рузвелта, увидели су грешке америчког изолационизма 1930-их и створили либерални међународни поредак након 1945. Прекретница су биле послератне одлуке Харија С. Трумана које су довеле до трајних савезништава која трају до данас. САД су уложиле велика средства у Маршалов план 1948, створиле НАТО 1949. и предводиле коалицију Уједињених нација која се борила у Кореји 1950. Током 1960-их, за време администрације Двајта Д. Ајзенхауера, САД су потписале нови безбедносни уговор са Јапаном.

ПРЕКРЕТНИЦА ИЛИ НЕ?

Годинама су Американци имали дубоке разлике – међу собом и са другим земљама – око војних интервенција у земљама у развоју, попут Вијетнама и Ирака. Али либерални институционални поредак је и даље уживао широку подршку све до избора 2016. године, када је Трамп постао први номиновани председнички кандидат велике странке који се острвио на исти. Трамп је такође био скептичан по питању спољних интервенција, и премда је повећавао буџет за одбрану, силу је релативно ретко употребљавао.

Трампов антиинтервенционизам је релативно популаран, али његова уска, трансакциона дефиниција америчких интереса, и његов скептицизам у вези савезништава и мултилатералних институција не одржава мишљење већине. Још од 1974. године, Чикашки савет за глобалне послове испитује јавност о томе да ли би Америка требало да активно учествује у светским пословима или да се истих клони. Отприлике трећина америчке јавности била је доследно изолационистичка, достижући највиши ниво од 41 одсто 2014. године. Међутим, супротно уобичајеном мишљењу, 64 одсто испитаних је фаворизовало активно учешће до избора 2016. године, а тај број је порастао на 70 одсто до 2018.

Трампов избор и његов популистички апел почивали су на економским дислокацијама, које су биле наглашене Великом рецесијом 2008. године, али још више на поларизујућим културним променама повезаним са расом, улогом жена у друштву и родним идентитетом. Иако према апсолутном броју гласова Трамп није победио на изборима 2016. године, он је успешно повезао огорченост белаца због све веће видљивости и утицаја расних и етничких мањина на спољну политику, окрвиљујући лоше трговинске споразуме и имиграцију за економску несигурност и стагнацију плата. Међутим Трамп је као председник – према наводима бившег саветника за националну безбедност Џона Болтона – имао мало стратегијe, а његову спољну политику диктирали су пре свега унутрашња политика и лични интереси.

Непосредно пре него што је Трамп ступио на дужност, Мартин Вулф из Фајненшел тајмса описао је тренутак као „крај економског раздобља – од стране Запада предвођене глобализације – и геополитичког, постхладноратовског ‘униполарног тренутка’ глобаног поретка предвођеног од стране САД“. У том случају, Трамп се може показати као прекретница у америчкој и светској историји, посебно ако буде поново изабран. Његове изборне пароле се углавном односе на унутрашњу политику, али његова политика би могла имати трансформишући ефекат на међународном плану.

ПРЕКРЕТНИЦА ИЛИ НЕЗГОДА?

Тренутна дебата око Трампа оживљава једно дугогодишње питање: да ли су главни историјски исходи производ избора политичких лидера или су они углавном резултат социјалних и економских сила које се налазе ван било чије контроле? Понекад се историја чини као узбуркана река чији је ток обликован падавинама и топографијом, а лидери су једноставно мрави који се држе за дебло које носи речни ток. По мом мишљењу, они су више попут сплавара на брзацима који покушавају да управљају и који се одбијају од стена, поверемено се преврћући и понекад успевајући да се усмере до жељеног одредишта.

На пример, Рузвелт није могао да уведе Сједињене Државе у Други светски рат све до јапанског напада на Перл Харбор, али његово морализаторско обликовање претње коју је представљао Хитлер, и његове припреме за суочавање са том претњом су се показали пресудним. Након Другог светског рата, амерички одговор на совјетске амбиције би можда био потпуно другачији да се Хенри Волас (који је био смењен са позиције кандидата за Рузвелтовог потпредседника на изборима 1944. године), а не Труман, налазио на месту председника. Након избора 1952. године, изолационистичка администрација Роберта Тафта или асертивно председниковање Дагласа Мaкартура можда би пореметили релативно глатку консолидацију Труманове стратегије обуздавања коју је преузео Ајзенхауер.

Џон Ф. Кенеди је био пресудан у спречавању нуклеарног рата током Кубанске ракетне кризе, а затим и за потписивање првог споразума о контроли нуклеарног наоружања. Али он и Линдон Б. Џонсон су земљу заглибили у непотребни фијаско Вијетнамског рата. У последњим деценијама 20. века, економске силе су проузроковале ерозију Совјетског Савеза, а поступци Михаила Горбачова су убрзали колапс совјетског блока. Али Реганово јачање одбране и дипломатсих напора, и Бушова вештина управљања кризама, одиграли су значајну улогу у мирном окончању Хладног рата, са поновно уједињеном Немачком у НАТО савезу.

Другим речима, лидери и њихове вештине су битни – што такође значи да се Трамп не може олако отписати. Још важније од његових твитова су његово слабљење институција, савезништава и америчке меке моћи, за коју анкете показују да опада од 2016. године.

Макијавелистичке и организационе вештине су кључне за успех америчких председника, али и емоционална интелигенција, која доводи до самосвести, самоконтроле и контекстуалног увида, а ништа од тога нису Трампове карактеристике. Његов наследник, било да долази 2021. или 2025. године, суочиће се са промењеним светом, делимично због Трампове идиосинкратичке личности и политике. Колико велика ће та промена бити зависи од тога да ли ће Трамп бити председник у једном или у два мандата. Након 3. новембра ћемо знати да ли се налазимо на историјској прекретници или на крају историјске незгоде.

Џозеф Нај је професор на Универзитету Харвард и аутор књига Да ли је амерички век завршен? и Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Project Syndicate

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here