Галерија у Ковину чува сећање на прошла времена, најстарији експонат је из 1800. године

Поделите:

Петар Лукић из Ковина је након вишедеценијског сакупљања експоната, отворио Галерију старих фотографија и предмета из историје свог града. Његова поставка постала је део туристичке понуде, а прича о томе нашла се и на сајту председника Републике “Најбоље из Србије”.

Петар Лукић је још као десетогодишњи дечак почео да сакупља старе фотографије, јер су га занимале имућније породице Ковина и како се живело у прошлости. То је прерасло у озбиљну збирку, а захваљујући суграђанину Ивану Царану, који је уступио простор у својој кући, отворена је Галерија.

“Сваку фотографију детаљно описујем уз помоћ литературе из архива и казивања, тако да је то мешовито, али и аутентично”, каже Петар Лукић.

Оно што су људи хтели да баце и униште, Петар је сакупљао, истраживао, и сада посетиоци могу чути мноштво интересантних прича.

На пример о томе како је на иницијативу доктора Кнежића касарна у којој су 1913. боравили француски војници претворена у душевну болницу.

Или како је Паул Еуген спасао сто Срба од стрељања, које је наређено због недозвољене љубави између српске девојке и немачког официра.

“Он је убијен или рањен. Као одмазду тражили су да сакупе и убију сто Срба, а Паул Еуген је ургирао да се то не деси и тако их је спасао”, прича Петар Лукић.

Петрова збирка део је туристичке понуде Ковина, јер град нема музеј, где би могли да се виде остаци прошлости.

“Поред ове, ми имамо још једну, археолошку збирку у Дому културе, Димитрија Мадаса, и то је отворено за посетиоце”, наводи Дивна Кирилов, директорка Туристиче организације Ковин.

Најстарији експонат у збирци је из 1800. године, а осим фотографија има и занатских предмета, као што су берберски, апотекарски и печаторезачки.

Много тога није ни могло да буде изложено у Галерији, зато се тражи већи и адекватнији простор.

РТС

Поделите:

1 коментар

  1. Кад се Устав не поштује у Србији, нема ћирилице која је, по Члану 10. Устава Србије у ставу првом, наравно, једино писмо које је, стога, неодвојиво од српског језика.
    Али, џабе Устав, џабе власт која већ 14 година не спроводи уставну (народну) обавезу у вези с правом матичног народа Србије на своје писмо (ћириличко, наравно). Тако је, видели смо то у ТВ-емисији, тај човек који је радио на томе све своје пратеће текстове исписао туђим (латиничким, хрватским) писмом што је недопустиво за све нормалне народе и нормалне државе. Али, кад се у Србији тако дуго не поштује Устав, онда људи замењују своје писмо туђим. А да је писмо туђе, види се јасно по изложеним документима на којима је све од изложеног исписано ћириличким, српским писмом. Али, такви документи исписиоцу пратећих објашњења нису значили ништа кад је реч о српском писму, јер је он научио у школи лаж да “Срби имају два писма”, како је било у српскохрватском језику, па данас и српски језик пишу туђим, хрватским латиничким писмом. Хрвати тако не чине. Одмах по разбијању српскохрватског језика, они, наравно, свој хрватски језик увек и свуда пишу по свом Уставу (Чланак 12) и у Хрватској и изван Хрватске само својим латиничким писмом (гајицом). Код Срба се то ради наопако, јер у Србији, како рекосмо, ни власт ни лингвисти (у правопису) не уважавају Устав Србије.
    Српска велика срамота — пише се и даље већински српски језик хрватским (дакле, туђим) писмом противуставно. Нико, осим Срба, не ради тако у својој држави. Само у Србији!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here